Зашто је промењено име СПЦ у Америци?

Поделите:

Наша Црквена Дијаспора у САД-у?

Након 22. Црквеног Сабора у Сједињеним Америчким Државама (13-16. јула 2019) српски медији су са негативним конотацијама почели да помињу поједине промене Устава којим се управљају Епархије наше Цркве у САД-у. Међу овим променама, највише полемике изазвала је  промена заједничког имена ових Епархија. Име је промењено из „Српска Православна Црква у Северној и Јужној Америци“ у „Српске Православне Епархије у Сједињеним Америчким Државама“. Као одговор на ову полемику и покушај да се ситуација смири, Преосвећена Господа Архијереји три Епархије СПЦ у САД-у 1. августа упутили су писмо појашњења („Саопштење“ у даљем тексту) учесницима Сабора. [1]

Зашто је промењено име?

У Саопштењу Архијереја, који су председавали 22. Црквеним Сабором, стоји да су све одлуке донете у складу са одлукама Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве још из маја месеца 2018. године. У оригиналу на енглеском језику стоји:

„This was done in accordance with the May 7/24, 2018, HAB No. 45/MIN.171 decision of the Holy Assembly of Bishops of our Mother Church, the Serbian Orthodox Church, to whom we are and shall forever remain faithful.“

„Ово је учињено у складу са одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве САС бр. 45/зап. 171 од 7./24. маја 2018. Поступајући по одлукама Српске Православне Цркве, ми јесмо и бићемо заувек, њена верна чеда“

И даље, као суштински одговор на питање који су разлози за ову промену имена читамо:

„… име је промењено да би одговарало нашем географском простирању и да без сумње потврди да смо ми интегрални део Српске Православне Цркве Патријаршије са Седиштем у Београду, будући да смо Епархије Српске Православне Цркве, а никако посебна „Црква“.“

Сигурно је да изражавање чињенице да ове епархије у САД-у припадају Српској Православној Цркви јесте похвално. Али упркос томе ово појашњење разлога промене имена у потпуној је колизији са садржајем саме промене. Јер промена не чини јаснијом чињеницу да су ове Епархије део СПЦ. Напротив. Чини ту чињеницу мање јасном или потпуно нејасном, јер промена из имена брише део који спомиње Српску Православну Цркву, и уводи нејасноћу у погледу јурисдикцијске припадности ових епархија увођенем јурисдикцијски недиференцираног имена „Српске Православне Епархије у САД-у“.

Ко је одлучио да се промени име?

Из првог цитата, на први поглед, може се закључити да је Свети Архијерејски Сабор СПЦ тај који је донео одлуку о промени имена, а да је 22. Црквени Сабор у САД-у је то само обзнанио свима. Међутим, да ли је то заиста тако? Мало даље у тексту Саопштења јасно стоји да је одлука о промени имена донета на основу одлуке СА Сабора СПЦ само  „како би се територија Устава прилагодила на Сједињене Америчке Државе“. Дакле, одлуку је донео неко други (ревизор устава?), али на основу одлуке СА Сабора СПЦ. Или још тачније, Свети Архијерејски Сабор СПЦ донео одлуку о томе да се Устав, којим ће се руководити Епархије у САД-у, који је до тада важио на територијама САД-а, Канаде, Централне и Јужне Америке, прилагоди на сужену територију (само САД). А СА Сабор СПЦ није донео одлуку о промени имена per se. Наравно, као последица промене уставне територије јасно је да и званично име треба да рефлектује овакве промене. Поставља се, стога, логично питање, а како треба да гласи то ново име којим ће се овај територијално сужени Устав називати?

Како именовати?

Даље у тексту Саопштења стоји да је „име Српска Православна Црква у САД и Канади престало је да постоји 2007. године“ затим је промењено у „Српска Православна Црква у Северној и Јужној Америци“.  Уколико су два претходна назива у себи садржавали „Српска Православна Црква…“ зар није најлогичнији и најједоноставнији потез да се нови Устав назове именом „Српска Православна Црква у Сједињеним Амерички Државама“?[2] Међутим, ревизори устава у САД-у су, како стоји у Саопштењу, „на основу одлуке Светог Архијерејског Сабора“, ипак променили име у нешто друго у „Српске Православне Епархије у Сједињеним Америчким Државама“. Разлика је јако битна. А избор имена је потпуно нелогичан. Јер можемо се лако запитати, чије епархије су те епархије? Да! Знамо да су српске и Православне! Али у еклисијалном смислу којој јурисдикцији припадају? Јер, не заборавимо, у Сједињеним Америчким Државама постоје и украјинске православне епархије које су под јурисдикцијом Цариграда. И то што су оне и „украјинске“ и „Православне“ не спречава их да буду цариградске у јурисдикцијском, финансијском, и сваком другом погледу. На исти начин, то што су ове Епархије српске и Православне, не значи ништа у погледу јурисдикцијске припадности, јер се овим само описује већински етнички састав тих наших Епархија, што је, узгред, у еклисијалном погледу сасвим споредна ствар.

Остају потпуно неразјашњене и следеће чињенице. Уколико је Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве у мају 2018. године усвојио предлог тројице Епископа из САД-а и одобрио територијално ограничење Устава на српске православне епархије у Сједињеним Америчким Државама, како је могуће да је из тога одобрења изведен било какав закључак о будућем имену тога Устава? А видели смо да Саопштење образлаже промену имена управо позивајући се искључиво на одлуку СА Сабора. Када СА Сабор помиње „српске православне епархије“ он очигледно само описује територију ограничења, а не даје било какве инструкције у погледу назива Устава. У околностима у којима нису дате експлицитне инструкције о називу Устава разум налаже да се ствар реши на најлогичнији могући начин, као што сам горе изложио, кроз укључивање, а не избацивање из Устава имена „Српска Православна Црква“. На страну то што је предложени назив „Српске Православне Епархије“ еклисиолошки неприхватљив, а подсећа на некакво независно тело које је по имену српско и Православно, а није у Српској Православној Цркви. Слично тело већ постоји, код бившег Епископа Артемија који себе сматра српским и православним (и уз то „има“ и iurisdictio universalis) али не прихвата устројство СПЦ ни у духовном ни у јуридичком погледу. Верујем да никоме није намера да ствара било шта слично.

Епископски савет: Један, два или ниједан?

Међутим, ово није једини проблем, а, на жалост, није ни највећи. Св Архијерејски Сабор, како изгледа, јесте одобрио једну промену имена, а она се односи на Епископски Савет, и његово преименовање из „Епископски савет Српске Православне Цркве за Северну и Јужну Америку“ у „Епископски савет Српске Православне Цркве за Северну, Средњу и Јужну Америку“.[3] За оне којима није познато, Епископски савет сачињавају сви епархијски архијереји на поменутој територији. С обзиром на инсистирање да је главни разлог за промене које су унете у Устав у САД-у, сужавање територије, можемо закључити да ова промена имена Епископског савета која је одобрена од Св Архијерејског Сабора СПЦ, није директно везана за Уставне промене зато што је јасно да је Епископски савет за целу територију Северне, Средње и Јужне Америке, а Устав, како смо видели, се односи само са САД.

Међутим, да погледамо да ли је у пракси тако? Епископски савет СПЦ у Америкама (Северној, Средњој и Јужној) на поменутом простору има ингеренције највише црквено-јерархијске власти. Будући да је то тако, онда је за очекивати да то тело фигурира као важан фактор Устава којим се руководе Епархије на томе простору (који укључује и САД). У новом Уставу за САД се уистину помиње Епископски савет. Али тај Епископски савет, по Уставу предложеном на 22. Црквеном Сабору у САД-у, није онакав каквим га именује Св Архијерејски Сабор СПЦ!? Наиме, по дефиницији из новог Устава, члан 13 став 2: „Епископски савет сачињавају сви епархијски Архијереји Српских Православних Епархија у Сједињеним Америчким Државама“. Дакле не и Архијереји у Средњој и Јужној и остатку Северне Америке, него само Архијереји у САД-у. Упркос овој чињеници у Саопштењу се на крају каже „невезано за сам Устав, […] Епископски Савет Епархија Српске Православне Цркве у Северној, Централној и Јужној Америци остаје потпуно неокрњен, као целовито обједињујући, духовни и еклисиолошки фактор у Америци.“ Дакле, Епископски Савет именован од Св Архијерејског Сабора СПЦ, остаје неокрњен у неком „духовно-еклисиолошком“ смислу али „невезано за сам Устав“. Другим речима такав Епископски Савет по Уставу не постоји. То је сад некакво неуставно тело, које има форму али нема никакву суштину. У Уставу постоји овај други и другачији Епископски Савет, састављен од три Архијереја из САД-а. Када тачно је тај Епископски Савет именован и од кога, није познато.

Поред тога, у Уставу стоји да је овај (за сада) трочлани Епископски Савет „највиша црквено-јерархијска власт Српских Православних Епархија у Сједињеним Америчким Државама“. (члан 13, став 1) Што значи, да над тим новим телом „Српске Православне Епархије у САД-у“ не постоји никаква виша црквено-јерархијска власт, ни Св Архијерејски Синод СПЦ, па ни Св Архијерејски Сабор!?

У пракси , дакле, ми сада имамо два Епископска Савета, на тим просторима. Један је онај који је именован од Св Архијерејског Сабора СПЦ „за Северну, Средњу и Јужну Америку“ (5 Епископа), а други онај који је дефинисан у новом Уставу у САД-у (3 Епископа). По Саопштењу, овај први Епископски Савет је некакве духовне природе јер се практично и не састаје нити физички постоји. О томе да то тело практично не постоји делимично сведочи и само Саопштење у којем су Епархија канадска и Епархија буеносајреска поменуте као оне које имају своје Статуте, и у централним телима минимално учествују. Док, с друге стране СА Сабор СПЦ је мишљења да то тело (Епископски Савет, под којим подразумевају овај шири од 5 Епископа) има ингеренције највише црквено-јерархијске власти на том подручју. Дакле, очигледно постоји проблем. Јер тело које постоји само као „обједињујући духовни и еклисиолошки фактор“, а Уставно не постоји, не састаје се, ништа не разматра, ништа не одлучује, ни са чим не управља, никако не може да обједињује ни у којем смислу осим у смислу у којем су обједињени сви Православни широм васељене, у исповедању вере. Али за то није потребно никакво посебно тело, па ни „духовни“ Епископски Савет. Јер осим тела Цркве, ово остало је сувишно, а Црква ипак има своје уређење, а оно је конкретно, „опипљиво“ и не постоје у њој додатна обједињујућа духовна тела без конкретних ингеренција. У Њој постоји Свети Архијерејски Сабор, који је обједињујући духовно еклисиолошки фактор са конкретним ингеренцијама.

Где је власт?

Насупрот, дакле, Епископском Савету који има само неуставну „духовно обједињујућу“ димензију (5 Епископа), постоји овај други Епископски Савет који је именован у Уставу (3 Епископа), који има конкретне овласти, чији састав је јасно дефинисан, и чије ингеренције су недвосмислено наведене и који је, у конкретном смислу, „највиша црквено-јерархијска власт“ у САД-у.

Али ту разлозима за бригу није крај. Члан 12 став 2 Устава гласи, на српском језику:

„. Епархијске Архијереје за Српске Православне Епархије у Сједињеним Америчким Државама бира Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, првенствено од кандидата предложених од Епископског савета, који може да се консултује с ким нађе за сходно.“

И на енглеском језику:

„Diocesan Bishops of the Serbian Orthodox Dioceses in the United States of America are elected by the Holy Assembly of Bishops primarily from among the candidates nominated by the Episcopal Council which may consult with whomever the Episcopal Council deems appropriate.“

Постоје три ствари на које овде треба обратити пажњу.

  1. По овом Уставу, Св Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве у постављању Епархијског Архијереја на Епархије у САД-у може да бира кандидате између оних које предложи Епископски Савет у САД-у. Дакле, овим су овласти Св Архијерејског Сабора ограничене, јер Св Архијерејски Сабор не може на исти начин да изабере Епископе на катедре у САД-у, као што бира за све друге катедре СПЦ. По овом Уставу Епископски Савет предлаже кандидате за избор чиме Епископски Савет делимично има овласти које су изнад овласти Св Архијерејског Сабора у смислу да он може да ограничи, или сузи избор кандидата.
  2. Поред овога, Епископски Савет не само што може да предлаже своје кандидате за избор него у одлучивању ко ће ти кандидати да буду он може „да се консултује с ким нађе за сходно“. Шта ово значи? Да ли може да консултује друге помесне Цркве, државне службе, адвокатске канцеларије, интересне групе, паству, друге Архијереје? Све је отворено. Устав обично дефинише и ограничава ствари, а не оставља све отворено на „с ким нађе за сходно“. У вези са овим запада за око још једна особеност. Наведени део у српском преводу је помало двосмислен јер може бити протумачен и као да СА Сабор може да се консултује, и као да Епископски Савет може да се консултује. Међутим, на енглеском језику је таква језичка недоумица отклоњена двократним понављањем „Епископски Савет“ и ту је сасвим јасно да је Епископски Савет тај који може да се консултује са ким год жели, а не СА Сабор СПЦ.
  3. Пажљивом оку неће промакнути још једна ствар. Али најпре да напоменем да „за све потребе, енглески текст овог Устава је званични текст“ (члан 32). На српском (незваничном) језику стоји да Архијереје „бира Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве“ док на енглеском језику, који је званичан стоји „are elected by the Holy Assembly of Bishops“ [бира Св Архијерејски Сабор], и нема помена Српске Православне Цркве. На сличан начин, Српска Православна Црква се не наводи ни у члану 7 када је реч о црквено-јерархијском и црквено-административном уређењу.

Еклисиолошке „Мајке“

Вратимо се за тренутак на реченицу цитирану на самом почетку овог текста. Недоумицу изазива део у коме се помиње Свети Архијерејски Сабор и Српска Православна Црква као „Мајка Црква“. Невезано за проблематичну употребу овог термина у савременим еклисиолошким споровима, (види мој текст „Запажања о Томосу, Аутокефалији, Фанару и Нама“)[4] помињање Српске Православне Цркве као Мајке Цркве у односу на неку своју Епархију претпоставља да је статус те Епархије аутономан у односу на своју „Мајку Цркву“. Овде је реч о три Епархије, што проблем чини само три пута већим. Јер, или су ове Епархије у САД-у и саме Српска Православна Црква, или нису. Ако јесу, онда Српска Православна Црква њима не може бити Мајка Црква, јер су и оне саме такође део СПЦ (то јест „Мајка“ су саме себи, што је апсурдно). А ако нису, то јест ако им Српска Православна Црква ипак јесте Мајка, онда којој Цркви припадају те Епархије?

Наравно, најпре сам помислио да се овде у име верујућих (сваког појединачно)  пијететно изражава овај појам „Мајка Црква“ као знак синовске оданости јер је наша СПЦ и уопште Црква, за свакога од нас појединачно наша духовна Мајка у којој смо рођени крштењем. Али ова моја помисао убрзо је демантована поновним помињањем овог термина на самом крају Саопштења где се јасно види да није реч о пијететном изразу синовске оданости чланова Цркве Цркви, него о односу између ових Епархија у САД-у и Српске Православне Цркве (ма колико апсурдно то звучало).  Каже се да су Епархије у САД-у у ствари „Епархије наше Мајке Цркве, Српске Православне Цркве – Патријархата“. Дакле, нисмо ми, као појединци, као крштени чланови Цркве, они који су одани синови наше Мајке Цркве, него све три Епархије у САД-у имају као Мајку Српску Православну Цркву!? Тешко је објаснити како то да Епархија СПЦ каже за Српску Православну Цркву, која изражава тоталитет којему и сама та Епархија припада, „наша Мајка, Српска Православна Црква“. Верујем да је у питању пропуст, али у датом контексту ствар није занемарљива.

У продужетку обе реченице у којима се СПЦ помиње као Мајка Црква изражава се верност СПЦ. Међутим, једно је изразити верност некоме, а сасвим је друго сматрати себе делом тога. Јер, на пример, и такозвани „руски егзархат“ у Западној Европи званично је носио назив „Архиепископија Руских Православних Цркава у Западној Европи“. И изражавао је верност руској црквеној традицији и своме пореклу, а притом уопште није био руски него је неколико пута мењао јурисдикцијску припадност, дуго је био под Цариградом, све док Цариград недавно није одлучио да их потпуно укине и утопи у своју Епархију у Западној Европи. Дакле, верност је једно, а припадност друго. Три наше Епархије у САД-у јесу Српска Православна Црква у истој мери у којој су то све остале Епархије и то треба да је израз њихове припадности и идентитета, а не верности.

И на крају, пажљиви читалац ће приметити да у, на почетку цитираном, трећем параграфу из званичног текста Саопштења на српском језику (види овде),[5] уопште нема назива „Мајка Црква“ за Српску Православну Цркву, док у званичном енглескојезичном тексту тај термин стоји (види овде),[6] и као такав шаље сигнал да су „српске православне епархије у САД“ аутономне од своје „Мајке“?

И шта сад?

Узевши у обзир све ово, а нарочито време и околности под којима се све дешава, постоји разлог за бригу и узнемирење. Понуђено појашњење (Саопштење) улива одређени оптимизам и наду да је све само један неспоразум, али истовремено неким својим елементима уноси и неколико додатних нејасноћа. Решење је наравно могуће, кроз уношење измена у нови Устав које би гарантовале црквено-јурисдикцијску, и сваку другу, припадност ових Епархија Српској Православној Цркви. За ово је потребна потпуна ревизија понуђеног Устава, као и ревизија свих претходних одлука о оснивању Епископских Савета (вероватно не само на Америчком континенту), о њиховој улози, надлежности, и уопште о потреби за таквим црквеним структурама. Тај посао никако не би смео да буде обављен мимо блиске координације са комисијом која се бави припремом предлога новог Устава СПЦ. А можда су могућа и решења која не потребују различите Уставе за сваку државну јурисдикцију. Њих би свакако требало пажљиво размотрити.

У периоду изазова кроз који пролазимо као Православна Црква широм света, чак и оно што се некоме може учинити као ситница, много је значајније него што би то обично био случај. Управо поменута проблематика је нешто чије би могуће импликације можда неко одбацио као „ситнице“. А свеједно је реч о довољно великој ствари која може да изазове немир и раздор који никоме нису потребни. На нама је, као верујућим чедима Христове Цркве у роду нашем, од најмањег до највећег, да укажемо и отклонимо сваку саблазан која нам може нанети штету, свако по својој моћи.

8.август 2019.г.

чтец Ведран Гагић

[1] https://serborth.org/news_190805_1

[2] Могло је и: „Епархије Српске Православне Цркве у Сједињеним Америчким Државама“.

[3] Овде ваља приметити да и ова промена у оба назива, и старом и новом садржи «Српска Православна Црква» као одредницу јурисдикцијске припадности.

[4] http://www.spc.rs/sr/zapazhanja_o_tomosu_autokefaliji_fanaru_nama

[5] https://easterndiocese.org/news_190807_1

[6] https://serborth.org/news_190805_1

sozercanje.wordpress.com

Поделите:

6 Коментари

  1. С обзиром да су нам цркву на Манхатену, па у Аустралији … запалили као и оне на Косову, ово ”мењање имена” без паралелне променен јуристичког дела – јесте анти срБски акт!

  2. u ostalom jezik više nije toliko dominantan oblik komunikacije kao što je bio nekad..
    Mladi koriste emotikone,smajlije,govor tela pa čak i telepatiju..
    dovoljno je da se pogledaju i sve je rečeno tako da Biblija više ne mora da počinje sa onim čuvenim **u početku beše reč**
    reč,reči više niko ne sluša već svi gledaju u dela ljudska jer jezičare kroz istoriju proverila je arheologija sem laganja ništa nisu mogli isprdeti iz raskrebeljeni usta

  3. u suštini ovo je gluvo nemi svet bez vibracija samo se one održavaju vibrantnim da bi okolini delovale kao stvarne,postojane i vredne pažnje..
    Međutim buka nije ni stvarna ni postojana a najmanje vredna pažnje bez obzira što svaki čovek na glavi poseduje po dva lopara receptora okolni drndafona.
    greške prirode se uzimaju kao reperi nečega što nema utemeljenje u komunikaciji..
    Bar ne u komunikaciji kakva ona treba da bude.
    Istinita i bez gubitka amplitude kroz interval vremena.

  4. Očigledno je da gospodin Gagić nije advokat, i sumnjam da je savladao engleski jezik na nivou advokata, jer da je advokat ne bi ovako pogrešno tumačio Ustav, ako ga je i uopšte pročitao. Ceo se Ustav mora pročitati da bi se razumeo, a čovek je našao po neku rečenicu i kao svinja da masnom kesom misli da je našao zaveru da se Srpska crkva u Americi preda Stambolu. Prva tri člana Ustava kažu lepo da su Srpske pravoslavne eparhije u SAD-u pod kanonskom itd kontrolom SPC sa sedištem u Beogradu bez izuzetaka. Dakle, o čemu piše ovaj Gagić?

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here