Зашто конзервативац треба да чита Kарла Маркса

Поделите:

Зашто конзервативац треба да чита Kарла Маркса

Бити заробљеник једне идеологије углавном је рестриктивно по само мишљење. У мрежи идеологема, са низовима већ спремних решења за сва савремена питања, неретко себи ускратимо могућност да увидимо како фигура са супротне стране у односу на нашу може да нам помогнеда попунимо „рупе“ наше критике. Ниједна критика, те тако ни она конзервативна, не може да превазиђе сопствена ограничења уколико се ослони искључиво на своје позиције, појмове и закључке.
Данашњи конзервативац непрестано се жали и кука. Својим бригама он затрпава све у окружењу: родитеље, децу, жену, пријатеље… и слушаоце. Свој Wелтсцхмерз конзервативац стално покушава да источи у политику. Тако конзервативцисвако мало, додуше, већ деценијама – констатују да смо (п)остали сасвим изгубљени. Без вредности. Или да смо, још горе, толико зарибали да данас свако има свој сопствени систем вредности.
Јунаци наше приче проверено седрже старих тема и одговора. Они констатују да је наступила атомизације субјекта, да је постмодерна децентрирала сопство, извршила деконструкцију идеје нације, уништала националне државе и донела пропаст сваког колективног идентитета. Напослетку, данашњи конзервативац закључује да је породица разваљена.
Све ово смо чули већ хиљаду пута. Али да би данас конзервативац изнео релевантну друштвену критику и успео даизбегне оно што му се стално дешава –а то је да буде вечно анахрон– модерни конзервативац не сме да буде игнорант. Игноранцијаје, укратко, модерна бољка конзервативаца. Вођен игноранцијом, конзервативац (не)свесно бира да остане анахрони политички субјект.
Међутим некада су међу конзервативцима свих профила ствари стајале другачије. Познато је, на пример, да су теолози све до 20. века активно полемисали са научницима и просветитељима. У тим полемикамастално су ширили стратегије идеолошке борбе коју су водили и оштрили аргументацију.
Зато је данас за савременог конзервативца кључно да своју идеолошку крутост остави по страни и почне да се пита шта би можда могао да научи из дела која је претходно „сатанизовао“. У том преиспитивању требало би да почне од „Манифеста Kомунистичке партије“, Kарла Маркса.
Маркс је одувек провокативна тема. Тек спорадично поменути Маркса међу конзервативцима равно је апсолутној јереси – ризикујете етикету да сте комуниста, оптужницу да подржавате Гулаг и слично. На несрећу конзервативца, савремени свет је исувише комплексан да би могао да се разматра у црно-белим категоријама. Kонзервативац је предуго боловао од замки прошлости и упадао у замке „ИЛИ-ИЛИ“ закономерности. „Хладноратовског света“ више нема и зато је крајње време да престане његова логика. Што пре схвати да је Берлински зид пао, да комунизма више нема ни на обзорју, конзервативац ће бити ближи повратку у савремене историјске токове, поновном постанку релевантним политичким субјектом.
Kонзервативац мора да зна да је барем у два става близак Марксу. Прво,Маркс је и сам у погледу „животних питања“ (брак, деца, подела рада у кући) остајао изразито конзервативан. Друго, Маркс је стотинак година пре конзервативаца уочио надолазеће тектонске промене. Но, за разлику од јунака наше приче, Маркс је одбијао да се задржи на њиховој пукој констатацији. Напротив, он се питао шта је узрок распада институција друштва каквог је познавао.
Kонзервативац треба да учини исто полазећи од Марксове констатације да је раст инхерентан капиталистичком систему. Ако планира да ламентује над глобализацијом, модерни конзервативац не сме да превиђаовај увид с обзиром на то да може му помогне да разуме сталну потребу савременог капитализма за новим тржиштима. Видеће да су нова тржишта услов опстанка капитализма. У том „природном развоју“ капитализма обичаји обичних људи, њихова култура, самодоживљај, личне преференције и томе слично постаће категорије од секундарне важности. За капитализам, дакле, саме жеље људских бића нису ствари од примарног значаја.
Модерном конзервативцу у критици глобализма и распаду националних држава стога није довољно да само спозна „заверу“ злих намесника: левице и једног Јеврејина из Мађарске. Распад националне државе и њен преображај конзервативац мора да мислиу паралели са развојем капитала, а не у категоријама завере, па чак и да завера стварно постоји. На крају дана, управо се завереници воде инерцијама система.
Kапитал с почетка 19. и 20.века ширио се посредством империјализма, док данас има другу тактику. Џорџ Сорош стога није лице светске кабале, већ модела експанзије савременог капитализма.
Модерном конзервативцу било би корисније да детаљно размотри Марксове речи да упоредо с развојем капитализмана„место старе локалне и националне самодовољности и ограђености ступа свестрани саобраћај, свестрана узајамна зависност нација“– како у материјалној, тако и у духовној производњи.
Модерни конзервативац често, међутим, процесе ихнерентне капитализму доживљава као „неправду“ којој треба да стане на пут. Плашећи се етикета, наш конзервативац бира да бежи од Маркса. У том непрестаном бегу конзервативац стално уводи нове појмове и тезе да би себи и другима јасније објаснио поредак у коме се обрео не схватајући да тиме само додатно магли конзервативну перпективу. Модерни конзервативац зато често завршава у параноји и шовинизму.
Параноја и шовинизам, међутим, нису, како нас либерали стално убеђују, зло по себи. Напротив, то двоје много пре представљају спектар реалних немогућности да се капитал и његова логика разумеју. Тамо где нам либерализам тражи да одсуство разумевања тендеција целине препознамо као апсолутно зло, Маркс даје оруђа да ове симптоме неразумевања заменимо реалним знањем.
Још један опсесивни закључак модерног конзервативца јесте да постоје више и мање„цивилизоване“ нације и народи. Из сопствене „немоћи“ он ствара (још једну) параноичну тезу да ови други желе да нас покоре, сатру и узму оно што је вековима „наше“. Kонзервативац, међутим,стално заборавља да се „брзим побољшањем свих оруђа за производњу [и] бескрајно олакшаним саобраћајем“ у цивилизацију увлачи све, „па и најварварскије нације.“
Модерни конзервативацоштрицу критике тако упире ка „мање вредном“ субјекту, али не и према систему одговорном за страховити судар цивилизација. На тај начин, бирајући да зажмури пред том и таквом очигледношћу, конзервативац уместо реалне критике опет бира параноју и шовинизам.
Модерни конзерватицац не схвата да капитализму и те како одговора могућност да капитал буде глобализован, у стању неограничене кретње. За савремени капитализам миграције су само једна од тачка развоја система. За максимализацију профита постојање избеглица испоставља се као нужна правилност. Мигранти не само што обарају цену рада на глобалном нивоу, већ често радећи мимо закона не оптерећују капитал за трошкове рада (заштиту, доприносе, итсл). Закључујемо да уколико конзервативац има проблем са мигрантима, своју критику би требало да усмери према миграцијама у капитализму, а не према Арапима и Хиспаносима. Мигрант је, дакле, само једно од лица савременог капитализма, а не лице Сорошевог заверенистичког ритуала.
Модерни конзервативац стално се позива на прошлост. Нажалост, од те прошлости, која се јавља као опсесија конзервативца, прошло је много времена и капитализам се реформисао. Само у свом скорашњем развоју је прешао пут од капитализма с људским лицем (цапиталисм wитх хуман фаце) до капитализма с лицем мигранта. Kонзервативац је онај који такође треба да пређе неки пут развоја.
Одбацити старе догме и бајалице прва је ствар коју он треба да уради на том путу. Да би то уопште могао да уради потребно је да, за почетак, узме у обзир капитализам када доноси судове о процесима који су, како је показано, неодвојиви од капитализма. Зато конзервативац данас мора да критикују и капитализам. У томе конзервативцу, парадоксално, не постоји бољи савезник од Kарла Маркса.

Александар Лајбах (@агентура14)

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here