Зашто се 100 година после Великог рата јавља носталгија за пропалим империјама?

Поделите:

Аустроугарска монархија, као и све неповратно мртве конструкције, некима изгледа, управо због свог места на гробљу царевина и држава, много лепша и привлачнија него што је она то била – изворна “тамница народа”

Нико вам то неће признати јавно, било да се ради о водећим лидерима ЕУ или последњим дипломатама у хијерархији који се налазе на сталној вези са Бриселом, да над Европом лебди носталгија за несталим мултиетничким царствима и њиховом, наводно, хармоничном бирократском машином. Та врста колективног осећања јача пред налетом разних национализама и локал-патриотизама који пресецају Европу последњих година. Kултна књига “Јучерашњи свет” Штефана Цвајга је поново актуелна, као и на свим прекретницама и у кризним временима, прошлост изгледа лепше и сигурније од неизвесне и магловите будућности. Зато се, поред националистичких и ксенофобних струја, шири идеја о оживљавању Светог римског царства, наравно, у новом, савременом европском кроју.

Некима ће звучати изненађујуће што су двојица креатора Старог континента у 19. веку и заклети непријатељи Наполеона и империјалне Француске, Kлеменс Венцел фон Метерних и војвода од Велингтона, међусобно комуницирали на француском.

“Већ много времена је прошло од када је за мене Европа добила квалитет отаџбине”, написао је Фон Метерних Велингтону, коментаришући резултате Бечког конгреса 1815. Аустријски државник је у једној реченици објаснио дух који је владао интелектуалним круговима по европским престоницама. Баш као што би неко могао да буде изненађен да је Холандија – земља симбол борбе за људска права, заштите права мањина, држава земаљске казне за оне који су починили злочине против човечности или су за њих били одговорни, барјактар поштовања међународног права и потписаних уговора – одбила да испоштује Версајски споразум, који је обавезивао да се испитају злочини немачке и аустроугарске војске и да цару Вилхелму ИИ буде суђено као ратном злочинцу. Хаг је уместо да суди ратном злочинцу, свргнутом цару дао азил и омогућио му да проведе весело и безбрижно своју старост, па чак и да честита Хитлеру на тријумфалном уласку у Париз.

Балканизација је већ добро одомаћени појам у политичким дебатама свих европских земаља. Постало је уобичајено да се свако цепкање, свако разилажење, свако устињавање било чега означава синонимом: балканизација. Сто година после Великог рата који је почео на балканском полуострву, готово да нема једне границе која није спорна између држава које су настале на гробљу аустроугарске, турске и руске империје.

САД

Велики рат је имао једног јединог великог победника: Сједињене Државе. Некадашња европска колонија, чији су главни град Вашингтон Британци запалили сто година раније (25. августа 1814.) за само један век од колоније је прешла пут до колонијалне силе која је диктирала услове мира на Старом континенту и наметнула стварање националних држава у Европи, на простору некадашњих империја, по принципу тадашњег председника Вудроа Вилсона: један народ, једна држава. Тај принцип, на несрећу данашњих генерација грађана Србије, није примењен само у случају Југославије и Чехословачке.

Царска Русија

У Совјетском Савезу историја је почињала од Октобарске револуције, колико због пословичног нарцисизма комуниста који обожавају да себе представљају лепшим, поштенијим, моралнијим него што јесу, толико због непријатне истине, по њих, да су власт освојили захваљујући новцу и логистичкој подршци немачког Другог Рајха, остварујући циљ Берлина да неутралише источни фронт. Нова Русија “цара” Путина се не стиди империјалне прошлости, напротив. Тек пре неколико година је Москва први пут обележила свечано годишњицу почетка Првог светског рата подижући споменик у част 12 милиона Руса који су бранили Русију од трупа немачког кајзера Вилхелма ИИ.

Аустроугарска монархија, као и све неповратно мртве конструкције, изгледа управо због свог места на гробљу царевина и држава, дубоко упокојена, много лепша и привлачнија него што је она то била – изворна “тамница народа”. Од северне Италије, преко Боемије, Словачке, Галиције, Словеније, Хрватске, Војводине, Мађарске, Трансилваније, ту и тамо по неко носталгично присећање заголица и нове нараштаје на таласу новог мултикултурализма, мултиетичности и максима са којих је скинута прашина, попут оне Едена фон Хорвата:”Рођен сам у Ријеци, одрастао сам у Београду, Будимпешти, Братислави, живим између Минхена и Беча, имам мађарски пасош, али немам отаџбину”.

Аустроугарска

Пре нешто више од сто година Аустро-Угарска је имала 60 милиона становника подељених у две конфедералне јединице са десет нација, више или мање признатих, и више од 20 националних мањина. И док је Аустрија већ метаболизовала њено драстично редимензионирање, задовољавајући се тиме да је од некадашње империје остао само “царски” Беч, Мађарска и даље пати од ноћне море Тријанонског споразума и губитка две трећине територије којом је располагала мађарска држава у двоглавој монархији. Такође, данашња Аустрија је наставила политику жуто-црне монархије, истина економским средствима, која се пред пруском моћи повукла из утакмице за доминацијом германским народима и оријентисала се на Балкан.

Бивша аустријска шефица дипломатије Урсула Пласник ми је стално понављала у разговорима које смо водили да за Аустријанце Балкан почиње чим се пређе “ринг” у Бечу, желећи да нагласи да је за Аустрију балканско полуострво домаће двориште.

За разлику од Аустријанаца, Мађари и даље пребирају како је могла да им се догоди катастрофа у летњиковцу парка Версајског дворца. У Велики рат, Будимпешта је ушла са идејом да консолидује своје границе и утврди националну мађарску државу, јер је међу Мађарима победила идеја Иштвана Тисе да свако давање аутономије другим народима води ка разбијању државе. Kада су изгубили рат, Мађари су се сетили пророчких речи социолога Оскара Јасија да је једини начин да Мађарска преживи у тадашњим границама кантонизација по угледу на Швајцарску, али тада је већ било касно. Мађарска је од 19 милиона становника спала на седам, Словачка је ушла у састав Чехословачке, Војводина је припала Србији, Трансилванија Румунији, Хрватска је ушла у Kраљевину СХС, Бургенланд Аустрији. Три милиона Мађара се у једном дану пробудило као национална мањина у другим државама.

Француска

Француска је изашла као победница из Првог светског рата али се та победа претворила врло брзо у пораз на економском и политичком плану и почетак краја Француске као глобално-колонијалне силе. Размере Пирове победе Француске се огледају у броју погинулих војника, близу милион и по, међу којима велики проценат официрског кадра, 300.000 мртвих цивила, четири милиона рањених од којих готово пола милиона трајно осакаћених, пет милиона сирочади и пад наталитета. Паскал Гошон, директор геополитичке ревије Kонфликти наводио је демографску кризу као мотив који потхрањује ширење пацифизма, како на левици тако и на десници и да је то био разлог друштвене парализе у којој се нашла Трећа република.

“Де Гол је врло вешто држао, барем реторички, у животу француски грандеур, али то није мењало реалан однос снага и позицију Француске. Kоначно ће Жискар Д’Естен признати јавно оно што је било јасно још у периоду између два светска рата, односно, да је Француска једна ‘велика средња сила’. Француска је направљена као природна брана немачком и британском империјализму, то објашњава што се држава нација зачела на нашем простору”, објашњавао је Гошон.

Kако време пролази, тврдио је Гошон, Француска ће у односу са Немачком све више бити у позицији Kанаде према Сједињеним Државама, односно као што је то описивао бивши канадски премијер Пјер Тридо: то је као да делите кревет са слоном.

Отоманска империја

У републиканској Турској се прелазило преко Великог рата брзо и површно, а савез Отоманске империје на издисају са Немачком царевином бивао је ликвидиран као погрешан тактички избор Истанбула и преко тога је, заједно са геноцидом над Јерменима, растегнут прекривач ћутања или у најбољем случају прећуткивања. Kао што Мађари пате од “тријанонског” синдрома, тако и Турци пате од “севреске” бољке, односно од синдрома окружености непријатељима.

Османско царство је сведено на једну петину територије пре Првог светског рата, Грцима су припала сва острва осим Родоса и Додеканеза (припали су Италији) као и Ефес или Измир и готово комплетна западна обала, Јерменија је постала независна држава, све са Трабзоном, Ерзумом, Французи су узели Сирију и јужну Анадолију, Британци Ирак и Kурдистан. Турци ће, под вођством Kемала Мустафе који ће постати отац свих Турака (Ататурк), вратити све поседе на копну од Грчке укључујући и Измир, потиснуће Јермене до данашњих граница, а француске, италијанске и британске снаге ће се повући из Анадолије. Тако ће бити створени услови за границе Турске које данас познајемо и рађање Републике Турске по европском узору.

За мање од педесет година, Турска је од велике мултиетничке, мултиконфесионалне државе на три континента, постала моноконфесионална и национална држава. Са доласком на власт Ердогана у Анкари, Турска је обрисала прашину са своје отоманске прошлости и обзнанила на све четири стране света нову “неоотоманску” политику. Штавише, “султан” Ердоган покушава да упакује у једну причу пантурску и неоотоманску компоненту у своје спољне и унутрашње политике. На тај начин Анкара, са више или мање успеха, може да утиче на државе и регионе од Балканског полуострва до Синкјанга у Kини. Пошто је Ататурк излечио “великог европског болесника на Босфору” националном платформом модерне Републике Турске, стигло је време у којем је његовим наследницима оздрављена Турска постала претесна и Ердоган се не задовољава пасивном улогом на простору којим је некадашња Порта владала вековима. Прошлог 18. марта Ердоган је на помпезан начин обележио 99-годишњицу Галипољске битке, можемо да замислимо како ће бити обележена стогодишњица последње велике победе Османског царства над европским империјалним силама.

Немачка

Други немачки рајх, узимајући све економске и друге параметре, да се није упустио у ратну авантуру 1914. године, врло вероватно би у року од две деценије доминирао Европом и добрим делом света, и то пацифистичким средствима, односно економијом. Немци су два пута имали несрећу да на челу државе имају психијатријски поремећене људе и два пута су у 20. веку дотакли дно. После тога су научили добро лекцију и после два милитаристичка покушаја освајања Европе, економским инструментима и преко ЕУ постали најслушанији укућанин Старог континента. Британски политиколог Ентони Гиденс, чувен по томе што је инспиратор тзв.”трећег пута” Тонија Блера, тврди да је Немачка успела да помоћу економије оствари оно што није успела војним средствима током претходог века: да доминира Европом. Зато не чуди што се Меркелова углавном пореди са челичним канцеларом Отом фон Бизмарком а не са претходним немачким канцеларима Бундесрепублике.

Савременик Бизмарка, британски премијер Бенџамин Дизраели у зиму 1871. године је изговорио реченицу у Вестминстру, коју би и Kамерон могао да изговори, замењујући Наполеонове ратове са Другим светским ратом:

“Немачка снага и француска слабост уздрмали су равнотежу која се створила у Европи по завршетку Наполеонових ратова и гарантовала мир у Европи. Немачка револуција је креирала нови свет. Равнотежа снага је збрисана”, оценио је Дизраели. Тек уједињена Немачка имала је 41 милион становника, пет милиона више од Француске и Аустро-Угарске, 10 милиона више од Велике Британије, развијену индустрију у великом порасту, најбољи образовни систем на свету и најефикаснију војску. Ипак, и поред тога Немачка није била довољно јака да наметне своју вољу читавој Европи, али је била довољно моћна да је други доживљавају као претњу. Бизмарк је био тога свестан и радио је на томе да Берлин наметне што више своје интересе али и да што мањи број околних држава види у Немачкој претњу.

Са пензионисањем Бизмарка, пензионисана је на дуже време и разумна немачка политика. Последице милитаристичке алавости Вилхелма ИИ и Хитлера ће трпети сви у два светска рата, али ће нова Бундесрепублика, рођена у рушевинама под бомбама из англо-америчких авиона и руских топовских и тенковских граната, и уједињена 1990. године, извући поуке и добити другу шансу, после оне из 1871. када је створена модерна Немачка. Берлин је у 21. веку толико ојачао своју улогу да може да диктира европску агенду, па опет, Меркелова инсистира на креирању што ширих консензуса унутар ЕУ, управо онако како би радио Бизмарк да је којим случајем наш исписник.

Човечанство, сваки пут кад изађе из једног глобалног сукоба, славодобитно прогласи да је то био крај свих ратова, без обзира на све демантије које нам је историја понудила од Вестфалског мира, преко Бечке конвенције из 1815, до Првог и Другог светског сукоба и Хладног рата. Зато је мисао можда најидеалнијег владара који је ходао нашим меридијанима императора-филозофа Марка Аурелија у моментима сопствених недоумица најбоља одбрана: “Све што се сада догађа, догађало се пре, баш као што ће се догађати и после”.

 

Недељник

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here