Жељко Ињац: Селфи култура друштвених мрежа

Поделите:

Дефиниција селфија се нашла у Оксфордском речнику, као фотографија аутопортрета снимљеног “паметним” телефоном или веб камером и постављеног на друштвене мреже. Управо захваљујући појави друштвених мрежа настаје читав низ феномена од којих је један, можда од најзаступљенијих, селфи.

Најчешће мреже на које људи постављају своје селфије су Фејсбук, Инстаграм, Снапчет, затим следе Твитер и остале.

Постоји и читав низ сајтова који дају прецизна упутства како направити добар селфи.

Ма колико критиковали појаву селфија, као израз нарциоидности корисника друштвених мрежа, или као покушаја потврђивања сопствене вредности, не можемо негирати његов утицај и популарност на друштвеним платформама.

О селфију као пролазном тинејџерском тренду се говорило и писало годинама уназад, међутим тај тренд не јењава, тако се слободно може рећи да је селфи део културе друштвених мрежа.

Да ли су друштвене мреже подстакле и повећале нарцисоидност њених корисника или је уобичајена човекова нарцисоидност само успела да се каналише кроз друштвене мреже, питање је на које психолози покушавају да дају одговор још од појаве фејк вести о “селфитису” као болести хроничног нарцисоидног поремећаја. Психолози се упињу да докажу како је управо појава селфија узроком читавог низа поремећаја, од повећања нарцисоидности до смањења емпатије и алтруизма.

Парцијално посматрајући овај феномен, мимо његовог историјског и цивилизацијског контекста, заиста се може стећи утисак да су баш друштвене мреже узроковале многе девијантне појаве. Но ако се само мало вратимо у прошлост, рецимо у прошли век, схватићемо да је селфи култура почела знатно раније. Промовисање лажне савршености је постало глобални тренд још у 20 веку. Бодибилдинг, фитнес, избор за мис света, лажна идила савршених живота холивудских “јунака”, све је то постојало још пре појаве интернета и друштвених мрежа. Ауторитет више није неко ко има знање, већ ко добро изгледа. Један разбарушен и неуредан научник, какав је био Ајнштајн, данас би могао да прође само као рок звезда или учесник неког ријалити програма.

На скорашњем венчању принца Харија и Меган, већу пажњу светској јавности су привукли Дејвид Бекам и Џорџ Клуни, него све остале званице па и сама енглеска краљевска породица, толико је изглед битан савременом друштву.

Селфи култура ипак није толико нарцисоидна, каквом је се жели представити. Нарцисима је најважније сопствено мишљење о себи. Селфи култура тражи потврду друштвене заједнице на интернету. Није окренута себи, већ другима. Селфи се поставља на друштвену мрежу да би се добила потврда сопствене вредности. То може бити егоцентризам, али не нужно и нарцизам. Ако нема лајковања, селфи је безначајан, он је неуспео. То јесте тежња ка лажној савршености и то телесној савршености, без потребе да се покажу неке унутрашње вредности, аки увек кроз потврду заједнице, у овом случају интернет заједнице одређене друштвене мреже. То није дакле потреба само за лажном савршеношћу, она је ту средство, већ потреба за припадањем. Бити прихваћен од интернет заједнице, кроз лајк, и припадати тој заједници, то је поента селфирања. Овде није “други мој пакао” по речима Сартра. Овде је други мој лајк, мојих 15 минута славе по речима Ендија Ворхола, и моја нова нација, породица, пријатељи, религија. Та виртуелна прихваћеност и потврда, је далеко од оне традиционалне хришћанске и породичне, али је још даље од индивидуалистичке и нарцисоидне.

Селфи култура је бекство од отуђености, којем је изложен човек савремене цивилизације и које интернет генерације покушавају да превазиђу на друштвеним мрежама, и потреба да се буде прихваћен, макар у некој виртуелној заједници. Селфи култура је жеља отуђеног човека да постане део једне заједнице и да успостави свој идентитет кроз ту заједницу. Такав идентитет јесте сурогат оног старог традиционалног и породичног, уосталом као и све у данашњици што је сурогат нечег претходног и оригиналног.

ртв

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here