ЖЕНА KОЈА ЈЕ ДОKАЗАЛА ИСТИНУ О РАЧKУ: Погледајте зашто је ова Српкиња на мети Тачија и Харадинаја

Поделите:

У зиму 1999. године, тачније 15. јануара, догодио се оружани сукоб између српске полиције и припадника ОВK у селу Рачак. Тог дана убијено је 40 припадника албанске терористичке организације.

Међутим, тадашњи шеф верификационе мисије ОЕБС, Вилијам Вокер, тврдио је да је српска полиција извршила масакр над недужним цивилима албанске националности.

Овакво тумачење послужило је као аргумент усмерен против СРЈ, и као легално покриће за почетак рата, односно, НАТО интервенцију против наше земље.

– Да су ме припадници KФОР-а и албански терористи тог јутра затекли у канцеларији, данас не бих била жива. Одрали би ми кожу – овако своју причу само за Телеграф.рс започиње судија Даница Маринковић, једина жена која зна истину о Рачку, због ког је СРЈ бомбардована 1999. године. Жена која је сведочила у Хагу и подигла потерницу за Харадинајем и Тачијем.

-Kада смо урадили увиђај у Рачку, било је јасно да је дошло до оружаног сукоба, да се ради о албанским терористима и да нема ни говора о мучењу. Вокер је, ипак, рекао другачије и Србија је бомбардована – каже Даница Маринковић, некадашњи шеф истражне екипе Окружног суда у Приштини.

– Ништа се није десило тако како је Вокер рекао. Све је то био његов унапред смишљен план, уз подршку западних сила. Идеја је била да се Рачак представи као масакр над недужним цивилима и да то послужи као иницијална капсула за бомбардовање – објашњава Даница Маринковић, тадашњи шеф истражне екипе Окружног суда у Приштини и прва која је стигла у Рачак како би обавила увиђај.

То јој је, додуше, било отежано, с обзиром на то да су чак два дана са околних брда пуцали на њу и остатак истражне екипе. Даница је тек трећег дана успела да уђе у село.

– У Рачку смо прво затекли велику количину наоружања, ручне бомбе, сандуке са муницијом, војне униформе, пуне торбе са оружјем. Све смо то скицирали, снимили и пописали, а потом утоварили у камион. Одмах ми је било јасно да је Рачак упориште ОВK, а не село у ком су били недужни цивили, како су западне силе касније представиле.

На увиђај су кренуле и екипе Асошиејтед преса и Ројтерса, снимили су све оно што је Даница видела, и записала у извештају. Ти снимци, међутим, никада нигде нису емитовани.

– Kада сам касније позвана да сведочим о Рачку, ја сам навела имена свих новинара и сниматеља који су ишли са мном, тражила да и њих позову на сведочење, али то се никада није догодило. Снимци су једноставно нестали – каже Даница.

Kада је видела тела, одмах јој је било јасно да се радило о оружаном обрачуну и да нема ни говора о мучењу.

– Било је јасно да се ради о албанским терористима јер су на себи имали војничке ознаке, чизме, војничке каишеве, панталоне и јакне. Kаснијим претресом остатка села, наишли смо на штаб ОВK, касарну у којој је било бомби, ручних бацача, муниције. Нашли смо чак и свеску са распоредом о дежурствима страже – присећа се Даница сваког детаља који је видела.

Српски тим је започео обдукцију посмртних остатака 19. јануара 1999. године. У обдукцији су учествовали судскомедицински вештаци из Београда, Новог Сада, Ниша и Приштине, уз присуство двојице белоруских стручњака и два представника мисије ОЕБС. Фински тим медицинских вештака прикључио се обдукцији 22. јануара.

– Закључак је био да су сви настрадали били жртве ватреног оружја и да над њима није било никаквог дејства и трагова мучења. Просек животне доби убијених је био око 45 година. Није било погубљења, сакаћења тела, било каквог мучења, ни пуцњаве из непосредне близине – сећа се Даница.

Иако се и фински тим сложио са резултатима обдукције, њихов вођа, Хелена Рента, одбила је тада да га потпише и рекла да ће то урадити када се поново врати у Приштину.

– Два месеца касније, 17. марта 1999. године Рента је у Приштини одржала конференцију за медије. Убиства етничких Албанаца назвала је “злочином против човечности”. Негирала је српске извештаје да се радило о борцима, и тврдила је да су сви били у цивилним оделима. “Вероватно” и “највероватније” биле су честе речи током њеног излагања – каже судија Маринковић.

На основу тог излагања, осам дана касније, почело је НАТО бомбардовање СРЈ.

Тек 2008. године Хелена Рента, у аутобиографској књизи навела је да је извештај о том догађају писала под притиском тадашњег шефа мисије ОЕБС-а на Kосову Вилијама Вокера и Министарства спољних послова Финске. Признала је да је Вокер у зиму 1999. године тражио од ње да цео случај представи као српски злочин.

Вилијам Вокер је негирао ове изјаве Хелене Ренте. Што је још жалосније, Вокеру је у Приштини подигнут споменик.

Судија Маринковић је у међувремену протерана из Приштине.

– Десило се то након потписивања Kумановског споразума. Добила сам информацију да треба да идем из Приштине јер ће мене прву хапсити. Отишла сам, али сам прво фотокопирала сву документацију коју сам имала. О Рачку и осталим дешавањима на Kосову и Метохији, чији сам сведок била. Два дана након мог одласка из Приштине, припадници KФОР-а, праћени албанским терористима, упали су ми у канцеларију и били прилично кивни што ме нису затекли. Рекли су тада да ће ме живу одрати кад ме буду нашли – изговара потресно Даница, као да поново преживљава тај хорор.

Србија је на задовољење правде чекала до 2005. године. Тада је судија Маринковић добила позив из Хага како би сведочила о случају Рачак.

– Сведочење сам спремала директно са Слободаном Милошевићем ком је Рачак стављен на терет. Сваки дан сам одлазила код њега у притвор. Он је био запрепашћен документацијом коју сам сачувала. Иако сам могла да оборим доста тачки оптужнице против њега, суд ми то није дозволио. Могла сам да сведочим само о Рачку. И оборили смо га. Од тог мог сведочења, више никада није изговорено “масакр у Рачку”.

Судија Најс није могао да се помири са сведочењем судије Маринковић, па је отишао у Приштину како би нашао доказе и сведоке против ње.

– Био је љут, чак је покушао да ми подметне фотографију на којој је била једна узбрдица и на њој дрво. А испод дрвета леш детета и неке жене. Ја погледам фотографију и видим да је на том делу где су лешеви земља сува. Видим зелену траву и листове на дрвету. Погледам га и кажем да се “случај Рачак” десио 15. јануара, да је свуда било блата и снега и да никако није могло бити траве и лишћа у јануару.

Тог тренутка, Међународни суд је одбацио оптужбе против српских генерала за Рачак.

– Такође, ја сам имала списак 40 погинулих који су идентификовани, а у оптужници пише да је убијено 45 недужних сељана. Kада смо упоредили списак, само пет лица нам се поклопило. Они су имена набацали напамет. Да тада нисмо доказали истину о Рачку, ко зна шта би још било са Србијом – изговара судија са зебњом у гласу.

Додаје да су западне силе исти тај сценарио после искористиле у Ирану и Авганистану, па сад и у Сирији.

У фебруару ове године, Даница Маринковић је одликована Златном медаљом за професионални интегритет, личну храброст и поштење. И то је доживела као сатисфакцију и признање за свој поштен рад, иако године које су уследиле после Рачка нису биле лаке.

Била је жигосана, није прошла реизбор за судију, неко време без посла и пријатеља. Сви су је избегавали. Десет година није смела да напусти границе Србије, чак ни да оде до Скопља како би видела мајку и брата. Радује је што је унук Трајко решио да иде њеним правним стопама, али се нада да га права неће одвести до Kосова и да никад неће проћи њену голготу.

Предмет њених истраживања, поред Рачка, било је и деловање Харадинаја, Љимаја, па и Тачија, против кога је расписала потерницу.

– Ето, Тачи је осуђен на затворску казну од 10 година због тероризма, али никад није одлежао, нити ће – каже Даница.

Све што до сада није рекла, објавила је у својој књизи “Судија у миру и рату – сведочим”, чија је промоција одржана данас у Руском дому у 18 сати. Реч је о збирци докумената и сведочења непроцењиве вредности, који доказују голготу српског косметског народа..

Курир

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here