ŽIVOJIN RAKOČEVIĆ: Kome zvone nerodimska zvona

Podelite:

Preko ostataka kapije ulazi se u gusto rastinje, u sigurnu zaštitu od svakog pogleda. Upravo je to prva briga: izbeći svaki pogled, sakriti se. Ispod tog krova od bršljana, bagrema i kolutova kupine ne vidi se ništa, a ostaci grobova na strmoj padini vire iz zemlje, polomljeni i izvrnuti. Ni oni se više ne mogu videti. Samo poneko ime i mnogo puževa na izdancima drveća, na groblju u Nerodimlju. Sreda, pred Vaskrs. Ovde dugo nije dolazio niko, nema ni ostataka sveća. Čuju se glasovi na albanskom.

„Ovde je sigurno, je li neko počeo da se okuplja oko vas? Idite vi, napravite jedan krug oko sela, pa se vratite”, šapućem u telefon Siniši Živiću, najboljem poznavaocu puteva na Kosovu i Metohiji. Ostaje se među nerodimskim imenima, sunce je iza brda i smanjeno je svetlo. Sa polomljenih ploča čita se Velizar, Milutin, Trojan, Manaska… Šabić Naća je jedini imao sreće, njegova humka je čitava. Imaju li ovi ljudi potomke i jesu li zaboravljeni? Iznad nekadašnjeg kompleksa bio je veliki bor što ga je, prema narodnom predanju, zasadio car Dušan. Odmah je spaljen 1999. godine, ali su usred ove šikare izrasla dva nova stabla bora. Ostatke Crkve Svetih arhanđela nije moguće naći, možda je pod otpadom i smećem ili je na kraju, pored novog puta i novih albanskih kuća. U prah su pretvoreni različiti slojevi fresaka od 14. veka do 1700. godine. Od svega je ostao zvonik, iz njega štrče nagorele grede. Lekar Ivan Radić iz Uroševca, radeći u nekim stranim i humanitarnim organizacijama, čuo je da Albanci govore kako posle razaranja svih svetinja ovog kraja noću zvone zvona sa srušenih nerodimskih crkava ili sa miniranog manastira Svetog cara Uroša Nejakog Nemanjića, koji se nalazi iznad sela. Krećemo dalje u potragu za fragmentima uništenog srpskog života između lepih albanskih domova. Profesor geografije Dragan Kukureković iz Donje Gušterice kod Lipljana pokazuje ostatke betonskih greda na mestu gde mu je živela tetka. Znao je svaku vodenicu na reci Nerodimki: „Ovde je bila vodenica Kaluđerka, imala je četiri kamena”.

Tu je stara škola, ambulanta, oronuli socrealistički dom kulture. „Ovde su živeli Parlići”, prepoznaje sveštenik Savo Šmigić ostatke kuća i zavičaja svoje supruge u kraju koji se zove Donje Nerodimlje. Ostatke crkve ovde nismo uspeli da pronađemo, kao što deset dana nismo uspeli da ubedimo nijednog izbeglog Srbina iz Nerodimlja da nam pokaže put do ovog mesta i svoj kraj. Strah je presudio.

Njihov zemljak Zlatan Krstić odselio se odavde pre 40 godina, dolazio je povremeno kod majke, češće nakon očeve smrti, pa je i 14. aprila došao do Uroševca da uzme neka dokumenta. U ratu nije učestvovao, nije ni bio tu, ali ga je Baškim Nuha „prepoznao”, pokazao prstom na njega i optužio ga za ratne zločine. Sproveden je u posebno čuvani zatvor kod Podujeva. Baškim se sastajao sa Zlatanom proteklih nekoliko godina, jer su završavali dokumentaciju za prevod zemlje koju je porodica Krstić prodala porodici Nuha još osamdesetih godina prošlog veka.

„O ishodu postupka zaista ne brinem i siguran sam da će Zlatan biti oslobođen. Jedino zabrinjava njegovo zdravstveno stanje. U proteklih šest meseci pet puta je operisan”, kaže njegov advokat Dejan A. Vasić. Čovek je nevin i strah koji je proizvelo njegovo hapšenje jednako je razoran kao sistematsko uništavanje srpskog Nerodimlja.

U ranijim ropstvima, ratovima, okupacijama i međusobnim obračunima ovde su, ipak, preživljavali ljudi. Od letnjih dvoraca Petriča, neutvrđenih srpskih prestonica, otvorenih i lepih mesta ostalo je lokalno stanovništvo, snažno predanje, svet priče i legende, pisani izvori i događaji koji su mestu dali snažnu osobenost i položaj u istoriji. Ovde je ispustio dušu najveći graditelj crkava i pokrovitelj umetnosti kod Srba Milutin Nemanjić, a deset godina kasnije, 1331, tu su se sukobili njegov sin Stefan Dečanski i ojačali kraljević Dušan, potonji srpski car. Odatle je Dečanski kralj odveden u Zvečan i pogubljen. Nesigurna vremena raspada države, nesrećni i fatalni poraz Mrnjavčevića na Marici 1371, a potom, nekoliko meseci kasnije, i smrt cara Uroša, poslednjeg velikog Nemanjića, dali su mnogo povoda da se oko Nerodimlja isplete legenda. Kao u viteškom romanu, smenjuju se prijateljstva i izdaje, vlastoljublje i smernost, svetost i Božja kazna. Odgovore na pitanje zbog čega se dogodila propast delimično je davalo predanje, a patrijarsi posle obnove Pećke patrijaršije pod Sokolovićima, Mehmed-pašom i Makarijem postaju čuvari državnosti i naslednici Nemanjića. Tako će, dvesta godina po Uroševoj smrti, zapustelo Nerodimlje nanovo izvesti na istorijsku pozornicu patrijarh Pajsije Janjevac u „Žitiju Svetog cara Uroša”. Neumornog putnika, brižnog čuvara knjiga, obnovitelja crkava, pisca i diplomatu trgao je iz sna poslednji Nemanjić rečenicom: „Zašto me zaboravu predadoste?” Ta rečenica je povod za nastanak drame u Nerodimlju, a u njoj Vukašin ubija Uroša, koji se potom javlja kao svetitelj i obnovitelj mesta. Za njega patrijarh Pajsije te 1594. godine kaže „da je i crkveno kube konačno palo, i prebivalište postade razbojnicima i zverima, i puno smeća beše, jer se niko nije brinuo o tome”.

Gde su danas crkve Nerodimlja, gde su danas ljudi Nerodimlja i da li smo ih predali zaboravu? Ko se brine o njima, ko sklanja ovo smeće sa njih? Nikola Lukić je imao pet meseci kada su ga odneli iz Nerodimlja ratne 1999. godine. Danas, osmehnut, s pijukom u ruci radi na obnovi manastira Svetog Dimitrija u Sušici kod Gračanice. Kopa pažljivo između starih zidina i novog konaka. Trojan Parlić, iz stare porodice učitelja i međuratnih pesnika, dočekuje goste u manastiru Gračanica, tumači likove i kompozicije fresaka, govori na nekoliko jezika šta je to toliko važno i vredno u poslednjoj zadužbini kralja Milutina. U zavičaj nije otišao decenijama, ne može ni uoči ovog Vaskrsa, ima neka unutrašnja sila koja ga zaustavlja. Isto je i sa Slavkom, on se na pomen svoga kraja samo malo zamislio i odgovorio: „Ne mogu u Nerodimlje”. Zlatan Krstić je sada nevin u zatvoru. On je na vrhu piramide straha, razdvajanja i razaranja koja je ovde vekovima način života. Opis patrijarha Pajsija koji govori o zapustelom Nerodimlju posle dvesta godina od propasti države sličan je razaranju i stanju koje se zatiče danas, dvadeset godina posle rata, u dvadeset prvom veku. U turskom ropstvu preživeli su ljudi, danas je ovde teško pronaći tragove srpskog prisustva.

Hoće li strah, uoči ovog Vaskrsa, predati zaboravu Nerodimlje i hoće li mu sledećeg proleća neko doći da zapali sveću, pored kuća od kojih su ostale grede što liče na kosture, pored ruševina crkava, pored starih školskih zgrada, pored polomljenih grobova utonulih zemlju i šikaru. Krvavi sukobi u kojima su stradali i Albanci 1999. godine, poslužili su za konačni obračun sa Srbima. Zato nikad nećemo znati u kojem se pravcu okreće ciklično zlo i stradanje. Vreme je takvo da nikad nećemo znati kome zvone zvona Nerodimlja koja povremeno čuju lokalni Albanci.

politika.rs
Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here