Живот је Јелену сабио у ћошак, али је она узвратила ударац, победила тумор и узела злато

Поделите:

Често се носимо мислима како нам нешто фали. Боља кућа, бољи посао, бољи ауто. Створени смо да би размишљали о будућности, чак и када је она неизвесна.

Будућност Јелене Весковић (27) са Рудника није изгледала бајковито. Напротив, постала је сива а снови заробљени негде дубоко између борбе са тумором и жеље за нормалним животом. Kаратисткиња није седела и чекала да је страхови сабију у ћошак, већ оправдала титулу првака и узвратила једним мавашијем. Свака реч са њом је нова инспирација. Ово је њена прича.

– Детињство ми је наравно било нормално и срећно. Са 14 година десило се то да сам оперисала тумор на мозгу, пре тога ме никад глава није болела. Играла сам фолклор, тренирала карате. Често сам имала „деја ву“ који није био симптом за мој проблем. Ишла сам код доктора опште праксе, затим код неуропсихијатра, и сви су ми рекли да сам савршено здрава. И, стварно, све анализе су показивале да је тако. Онда је прорадио инстинкт моје мајке, која је тражила да ми се уради магнетна резонанца и тада сам сазнала да имам тумор на мозгу величине поморанџе – прича Јелена за НОИЗЗ.

Kако каже, симптом „деја ву“ је имала и раније, али нико није обраћао пажњу.

– Сви су мислили „размажена јединица која тражи пажњу“. Али нико није знао да је то то, ко ће га знати… Такође ми нису веровали да ме глава никада није болела, али апсолутно никад. Да се не лажемо, имати поморанџу у глави а никад не осетити ништа – морало је негде да се покаже. Међутим, мени није. Истог момента су ме послали на операцију где сам чекала 7 дана на захват.

Након операције прогнозе су биле разне.

– Ако преживим – инвалид цео живот. Ако преживим – слепа цео живот. Пошто су шансе да останем у животу биле јадних 20%. Након операције су настали нови проблеми, цела лева страна ми је била одузета, апсолутно све. У тој одузетости нисам имала никакве осећаје, буквално као да вам неко пресече пола тела. Тако је било годину дана које сам провела у колицима. Нисам била у могућности ништа да урадим сама, када кажем ништа онда стварно мислим на све. Седми разред сам прескочила и тада сам једино била врло добра. После годину дана сам отишла у бању и ту је кренула како кажу „школска“ рехабилитација. Део по део; раме, кук, лакат, колено и остали су ми још шака и стопало. Три године сам ходала али уз мајчину помоћ. Практично ме она носила – присећа се. Ипак, ретко ко је знао кроз какав пакао пролази.

– Период у току опоравка је тежак, али ја нисам била превише социјална ни пре тога. Због тога многи у средњој школи нису ни знали да сам инвалид. Нико ме ништа није питао, нити сам ја некоме помињала. Истина је да сам тада била клинка и у почетку сам размишљала „зашто баш мени“ и тако те црне мисли. Али онда ме мајка вратила у живот, рекла ми је „Можеш или да се опоравиш, или да чекаш да ти ја цео живот доносим нешто.“ То ми је била прекретница.

И онда је љубав према каратеу испливала.

– Kарате сам почела да тренирам отпилике 2002. године, јер уосталом нисам ни имала неки избор. На Руднику бирате, или карате или фолклор. Одабрала сам карате клуб „Чачак“. То је дефинитивно моја прва и једина љубав. Опорављам се већ 12 година, пре три године је дошао тренер са Рудника и позвао ме да тренирам у карате клубу „Чачак“. Тражио је само да се вратим, колико и кад год могу, али да се вратим. Мајка није била за то, нарочито због ствари које сам прошла. Али ја сам била за то.Мало по мало, није се постављало питање колико могу – правац светско првенство. Била сам изненађена што тренер уопште жели да се бави са мном, јер сам била у далеко горем стању. Отишла сам у Румунију на светско и узела злато. Нико се наравно није сетио да ми изађе у сусрет, па сам из свог џепа платила платила одлазак и све остало. Имам срећу да сво троје радимо, па сам могла да скупим и одем на првенство. Ушла сам у кућу пресрећна и у шали рекла мами: „Ја сам светски првак а ти чистиш под!“ До сада имам 7 медаља – пет златних, једну сребрну и једну бронзу. Са светског је златна као што сам већ рекла, остале су освојене по Србији. Најсјајније одличје узела сам у категорији иккадо, која је настала ове године – истиче Јелена, која данас само гледа напред.

– Што се тиче мотивације и гурања напред, трудим се да не размишљам много. Мене не држи место и бавим се свим и свачим. Прихватила сам ситуацију, помирила сам се са тим да сам инвалид. Али не у смислу да себе жалим, него „боже мој, инвалид сам, нисам једина на свету идемо даље.“ Напредујем, радим, могло је бити много горе и увек постоји горе. Размишљање о свему ме увек одведе у другом смеру, трудим се да радим и да имам што мање слободног времена. Радим већ неколико година у продавници. Завршила сам Београдску пословну школу, специјализирала менаџмент рачуноводства, помажем клинцима енглески у слободно време… Kао што сам рекла, не могу мирна.

Мој живот је хумор. Ја радим са људима и много ми је драго кад се неко смеје због мене, иако ја испадам луда. Хумор ми је прешао у навику, јер код мене је џумбус и на послу и у кући. Kлинци у комшилуку ме обожавају, ја њих још више. Можда због тога што са висока метар и шумску јагоду. Прошле године пришао ми је један тренер и рекао „Фасцинантна си, бићеш још боља за јок коју годину кад одрастеш и напуниш 18.“ Људи мисле да сам много млађа, успорила сам са старењем због сталног дружења са децом.

Извор: Noizz.rs

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here