Златна ћирилица за принца Чарлса

Поделите:

Вредне српске жене рукотворинама чувају традицију и историју своје домовине и њен идентитет. Те златне руке отргле су од заборава шаре чувених домаћих ћилима и ревитализовале старе технике рада златовез, ткање, нецање и пустовање или ваљање вуне.

Везу, хеклају, израђују грнчарију… Оне су непроцењиво благо Етно мреже, кровне асоцијације удружења и задруга произвођача рукотворина настале, према речима добровољне председнице УО Етно мреже и извршне директорке Националне алијансе за локални економски развој Виолете Јовановић, под окриљем НАЛЕД-а и уз подршку америчке организације за развој УСАИД.

– Тим пројектом је наше наслеђе сачувано, али и стављено у службу локалног развоја и запошљавања – објашњава она за “Вести”.

Захваљујући овим женама, у чијим се рукотворинама огледа и историјско богатство етно различитости земље, свој кутак је у домовима светских државника, међу њима и британског принца Чарлса, пронашао део Србије.

Оне су повезале векове створивши несвакидашњу мешавину традиционалног и модерног у торбама за лаптопове или флаше, али и одевним комадима које су понеле познате даме из света и Србије.

– Бројни стари мотиви се налазе на 50 различитих врста производа од оних за опремање кућа и канцеларија до сувенирских и одевних комада. Све се ради под будним оком нашег тима дизајнера, етнолога и примењених уметника – прича саговорница “Вести”.

За јелек, поклон шефа дипломатије Ивице Дачића портпаролки Министарства спољних послова Русије Марији Захаровој чуо је цео свет када се похвалила на друштвеним мрежама.

– Мало је познато да је руска политичарка добила и рукавице са хомољским везом и двопрежне књажевачке чарапе са заштићеним мотивима тог краја које се врло тешко израђују, јер се плету са пет игала истовремено – открива нам Виолета Јовановић и додаје да је и шефица Мисије Србије при ЕУ Ана Хрустановић понела око струка тканицу коју јој је даровао војвођански премијер Игор Мировић.

Место под сунцем ремек-дела ткаља нашла су и у државном протоколу.

– Салон за састанке у Влади Србије красе и стапарски и ћилими са пиротским мотивима. Ручним радовима наши државни функционери дарују стране госте, а најчешће српском азбуком у везу и златовезу – каже Виолета Јовановић.

Чест поклон су и везени пешкири.

– У нашем народу пешкири су кроз векове били симбол пријатељства и грађења односа, а служили су и као обредни и церемонијални поклон на крштењима и венчањима – појашњава она.
Стапарске простирке са мотивима ћилима настају надомак Сомбора. Жене су их вековима израђивале, али се испоставило да је технику њиховог рада у нови миленијум унела само једна старица.

– Потрудили смо се да ова бака обучи жене и данас су ова чудесно лепа дела уврштена у националну листу нематеријалног наслеђа. Иначе, аутохтони мотиви на њима били су геометријски рађени и са мотивима животиња, али када су жене почеле да одлазе у куће војвођанских Немаца, запазиле су индустријски рађене цветне аранжмане и почеле да их копирају.

Британски престолонаследник, који је крајем прошле зиме посетио Србију, вратио се кући са српском азбуком на златовезу, а његова супруга Kамила дарована је пешкиром са Хиландара. Тада је рад Етно мреже ођекнуо у јавности.

– Захвалност за велику подршку, помоћ и промоцију дугујемо Џулији Фини, амбасадорки Аустралије у Србији и потпредседници Владе Зорани Михајловић – истиче саговорница “Вести”.
Старинске лопте

Златне руке жена Србије похвалио је британски престолонаследник у чију је част у Новом Саду организован сајам ручних радова.
– Интересантно је да принц Чарлс зна за технику пустовања, ручног ваљања вуне. Некада су на тај начин рађене лопте за децу, а данас су сувенири.
Израђују се тако што се унутрашњост вуне, која се кваси водом и сапуном и ваља у лопту, пуни љускама од ораха и каменчићем да би звецкале.
Затим се суши и ручно везе посебним концем – причају у НАЛЕД-у.

Прича о народној уметности има две стране медаље – осим очувања традиције, представља успостављање својеврсне везе те баштине са економским оснаживањем и еманципацијом жена:

– Програм је усмерен на развој локалних средина и на ангажовање незапослених, или жена које су добиле отказ, да раде и остваре приходе.

Мрежа има 20-ак група и здрава је економска прича са великим потенцијалом. Ови ручни радови, нажалост, још немају стални дом, већ се продају на манифестацијама, вашарима и у сувенирницама. Најчешће као поклони за пријатеље у иностранству, рођаке у дијаспори…
Потешкоће у раду су, према речима наше саговорнице, узроковане и чињеницом да функционише на пројектном принципу.

– Ради се када стигне новац из републичке касе, или од донација, али то не омогућава константну производњу. Неопходна је додатна обука жена са основним знањем – каже она, додајући да се ради и са локалним властима, али да они нажалост не препознају значај и потенцијале стваралаштва и не улажу довољно.

Позитиван пример је град Сомбор одакле иде стални материјални прилив.

– Kада би се тако понашале и друге средине, овај пројекат би био бренд за оснаживање локалног развоја који не би зависио од доласка инвеститора – закључила је извршна директорка НАЛЕД-а. Охрабрујуће ветрове крајем пролећа је донела иницијатива о упошљавању 1.000 жена са села на изради традиционалних рукотворина, а институције, компаније и амбасаде су позване да их користе за репрезентацију и тако допринесу овом пројекту.
Укључити дијаспору

– Млади имају посебно место у нашем пројекту и за њих смо увели награде за минијатуре. Заинтересована су и школска деца, па апелујемо на министарства образовања и спорта да нам помогну и да чешће организујемо радионице и колоније за омладину из Србије и дијаспоре. Добродошла је и помоћ општина чији је велики број становника отишао у иностранство – каже Лидија Јовановић, додајући да је овај рад посебно благотворан за децу са посебним потребама јер развија моторику.

Вести онлајн

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here