Злочини католичког клера као подсјетник бискупима

Поделите:

Злочини католичког клера као подсјетник бискупима

Изјава бањалучког бискупа Фрање Kомарице којом пореди Бањалуку и Блајбург представља врхунац лицемјерства, посебно што је изговорена из уста једног високог вјерског великодостојника у мјесту великог српског страдања само неколико дана након обиљежавања годишњице убиства владике Платона и хиљада недужних Срба. Бискуп би требао бос да ходи од Бањалуке и Дубице до Градишке и Јасеновца и моли за опрост умјесто што служи помен злочинцима у Блајбургу. Умјесто одговора, бискупе Фрању Kомарицу, Винка Пуљића, Јураја Језеринца, Анте Иваса, Миле Боговића и остале челнике католичке цркве и ултра-десничаре који правдају и минимизирају усташке злочине, треба подсјетити на само неке од великих злочина католичког клера почињеног над недужним српским цивилима током 20-ог вијека.
Загребачки надбискуп Алојзија Степинца имао је важну улогу у стварању и функционисању злогласне НДХ, те је пружао отворену подршку Анти Павелићу и усташком покрету. Априла 1941. Степинац је јавно изјавио да је НДХ „Божијих руку дјело“, и редовно се до 1945. састајао са Павелићем, Kватерником, Артуковићем, те био један од идеолога и покровитеља нове власти. Умјесто да се од њега огради, католичка црква сада настоји да Степинца прогласи блаженим и светим што је велики шамар у лице стотинама хиљада недужних Срба који су мучени и убијани у стратиштима НДХ.
Огромна већина католичких бискупа и свештеника отворено или прећутно подржавала је усташки покрет, присилно покатоличавање Срба и масовне свирепе злочине какви нису виђени на овим просторима од најезде Хуна. У томе је предњачио Врхбосански надбикуп Иван Шарић, један од промотора усташког покрета на простору данашње БиХ, познат по величанственом поздраву и дочеку усташа „ослободиоца“ у Сарајеву априла 1941. године. У црквеним новинама објавио је своју пјесму „Kад сунце сја“ коју је написао у част свог поглавника Анте Павелића. Шарић је током цијелог Другог свјетског рата подржавао, оправдавао па чак учествовао и у организовању великих злочина над сарајевским и другим недужним Србима у НДХ. Био је близак сарадник и пријатељ са усташким заповједником у БиХ Јуром Францетићем. Уз помоћ Ватикана успио је крајем априла 1941. побјећи из Сарајева у Мадрид гдје је живио мирно до 1960. године и никада није одговарао за почињене злочине. Умјесто заслужне казне, злогласни бискуп Шарић добио је почасти, па су његове кости пренесене у цркву Светог Јосипа на Мариндвору у Сарајеву.

Бањалучки бискуп фрањевац фра Јозо Гарић није био пуно бољи од Шарића, али је био мудрији и већи дипломата и није тако здушно, емотивно и јавно учествовао у промоцији усташког покрета и злочина. Фра Гарић је уз злогласног Виктора Гутића један од најодговорнијих за смрт бањалучког епископа Платона и већег броја свештеника Српске православне цркве. Након слома НДХ скупа са својом браћом усташама кренуо је на тзв „крижни пут“ и побјегао у аустријских Грац гдје након краће болести умире 1946. године. У злочинима на подручју Бањалуке између осталих истицао се и његов сарадник монсињор Никола Билогривић.

Цијели свијет остао је запањен монструозношћу и садизмом злогласног фра Томислава Филиповића Мајсторовића, познатог као фра Сотона. Овај фратар и усташа, који је био Павелићев тјелохранитељ и припадник Друге бојне Поглавниковог тјелесног здруга, признао је убиство више од 1 000 српских цивила. Један је од организатора божићног покоља у селима Дракулић, Мотике и Шарговац код Бањалуке гдје је за дан убијено више од 2 300 Срба. Фра Сотона је међу усташама прозван „Славни“ јер је ножем заклао више стотина дјеце у Дракулићу и бањалучким селима, а „прославио“ се брзим клењем те свирепим мучењем Срба у Јасеновцу. Због умјешности у брзом клању ножем назван је Мајсторовић, а познато је да је крвавим рукама након клања држао мисе и „причешћивао“ усташе да истрају на „крижном путу“..

Kлепачки жупник Дон Илија Томас „благословио“ је усташе прије и након покоља српске нејачи, жена и дјеце у распетим Пребиловцима, а многи фратри из западне Херцеговине и Далмације директно су учествовали у организацији покоља и бацању у јаме херцеговачких Срба, од Шурманаца и Чавашке јаме, до Ржане и Kорићке јаме. О злочинима усташа и католичког клера током 20-ог вијека детаљно је писао Виктор Новак у капиталном дјелу „Магнум кримен“.
Да изузеци потврђују правила потврђује Светозар Ритиг, једини католички свештеник који је током НДХ јавно осудио усташке злочине, позивао на разум и покушао се супроставити насиљу и злочинима. Ритиг је и прије рата јавно осудио Павелићево дјеловање, био је изложен прогону и током рата је побјегао из НДХ и боравио у италијанској окупационој зони.

Највећи дио католичког клера, бискупа, фратара, језуита и других свештеника НДХ, активно је учествовао у стварању и функционисању НДХ, и никада није одговарао за своја злодјела. Захваљујући подршци Ватикана, са лажним папирима Црвеног крста већина је успјела побјећи у Шпанију, Јужну Америку и друге државе и наставити са проусташким дјеловањем, док су комунисти по доласку на власт углавном амнестирали већину католичког клера и усташа. Ватикан је имао важну улогу у присилном покатоличавању и масовним егзуцијама Срба, никада се није оградио од злодјела својих свештеника, па тако не треба нимало бити изненађен изјавама бискупа Kомарице, Пуљића и осталог католичког клера које је одувијек, отворено или преућутно, подржавало усташку политику и циљеве на овим просторима.
Хисториа ест магистер витае, и због тога историју као учитељицу живота требамо добро изучити и из ње извући поуке како нам се упорно не би понављале грешке из прошлости.

Небојша Вукановић

Почетна

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here