Знамо ли довољно о Алији?

Поделите:
Никада није било сумње да је Изетбеговић убеђени (пан)исламиста, али се о њему још не зна све што би требало да се зна, нити је речено све што би требало рећи

На путу трагања за истином у сложеним стварима олака употреба речи „истина“, а поготово чврсто уверење онога ко је изговора или пише да истину сигурно и зна, никако нису ни препоручљиви ни кредибилни, већ више буде сумњу но што стварају утисак о приближавању циљу. Ово, наравно, не значи да се, апсолутизовањем декартовске девизе cogito ergo sum, у име вазда будне сумње или каквих других, мање начелних разлога, баш све може релатизивовати и да не постоје неке поуздано утврђене чињенице, на којима почива систем нашег знања о појавама, о свету око нас, о другима и о нама самима.

Без ослонца о такве темељне извесности не би било могуће сазнајно напредовати, већ бисмо се стално вртели у кругу стварних, разложних сумњи и сврховито индукованих „сумњи“, немоћни да се приближимо реалном сагледавању ствари, што ствара озбиљну интелектуалну, али и моралну пометеност. Ипак, о комплексним процесима, догађајима и личностима, нарочито онима из ближе прошлости, није лако формирати до краја објективну, целовиту и заокружену представу која би одговарала њиховој сложености и слојевитости. Ово поготово важи за ситуације, као што су наша балканска и (бивша) југословенска, где прошлост о којој судимо још увек није прошла, није завршена и није постала историја, већ је интензивно живимо, проживљавамо и преживљавамо дословно сваког дана.

Премда је темељна историјска истина о Наполеону, Адолфу Хитлеру, Бениту Мусолинију, Стаљину, кардиналу Степинцу или Анти Павелићу неопозиво утврђена, њихове личности и улоге, у светлу нових извора и „наратива“, и даље се истражују и проучавају, па како би се онда могло тврдити да већ знамо пуну и неопозиву истину о једном Фрањи Туђману, Слободану Милошевићу или Алији Изетбеговићу, без супстанцијалног поређења са првопоменутима, наравно?

А управо питање о томе зашто истина о овом последњем „никада није до краја испричана“ – подстакло ме је да на његовом примеру позовем на уздржавање од аподиктичких ставова и поједностављених оцена, без обзира на то што о(пан)исламистичкој идејној основи и суштини Изетбеговићевог деловања током читавог активног живота, а нарочито током распадања Југославије, рата у БиХ и у непосредном послератном периоду, не може бити превеликих недоумица, сем оних идеолошки условљених и неретко дијаметрално опречних разликовања у судовима, који не могу претендовати на уравнотеженост и објективност.

ОДГОВОР ЏЕВАДУ
Непосредан повод за ово своје дијалошко, а никако полемичко оглашавање дугујем занимљивом коментару угледног познаваоца и теоретичара исламистичког радикализма и тероризма, а посебно видова њиховог испољавања у БиХ и на бившем југословенском простору, одлично обавештеног Џевада Галијашевића, насловљеном „Србија у пламену џехенема“, са упитним поднасловом „Зашто истина о Алији Изетбеговићу никада није до краја испричана?“, а објављеном у београдском недељнику Печат (бр. 628), у оквиру ауторове колумне „Писма из тамног вилајета“.

Пажњу су ми привукла следећа два пасуса, поред осталог и зато што се у њима Галијашевић посредно, али сасвим јасно, одређује и према наводима из мога текста „Неки у Сарајеву би и данас – попут Алије Изетбеговића – да Србија буде слаба“, објављеног на порталу „Све о Српској“ (11. август 2020).

Политички аналитичар и стручњак за безбедност и тероризам Џевад Галијашевић (Фото: Снимак екрана/Јутјуб)
Политички аналитичар и стручњак за безбедност и тероризам Џевад Галијашевић (Фото: Снимак екрана/Јутјуб)

Ево тог дела Галијашевићевог подстицајног огледа: „Ових дана, поводом 95 година од рођења Алије Изетбеговића, многи Бошњаци, али и поједини српски интелектуалци вратили су се на његову улогу у историјским догађајима. Занимљиво, вредносне оцене се разликују само у нијансама. Изостале су кључне речи: вјерски радикализам, тежак рат, улога у креирању новог лика српског народа у историји, сарајевски злочини, крвави ритуали клања Срба на Озрену – 30.000 мртвих Срба и 100.000 убијених, тероризам у Васе Мискина, на Маркалама и Тузланској капији, Добровољачка и Казани. Колико је, знајући све то, умесно питање да ли је такав Алија желио ‘слабу Србију’? Не, он је желио да Србија изгори у пламену џехенема, да је нема и да буде избрисано све што је икада свједочило о њој и српском народу“ (курзив – ДТ).

Дакле, ако сам добро разумео колегу Галијашевића, вредносне оцене које су поводом 95. годишњице рођења Алије Изетбеговића о њему изрекли многи Бошњаци, али и поједини српски интелектуалци, разликују се само у нијансама, уз изостављање инкриминишућих кључних речи, па је, знајући све то, упитна умесност питања да ли је такав Алија желео „слабу Србију“.

Пошто сам се и ја осврнуо на обележавање 95. годишњице Изетбеговићевог рођендана, некако претпостављам да спадам међу поједине српске интелектуалце чије се вредносне оцене о муслиманском/бошњачком лидеру само у нијансама разликују од оцена бошњачких коментатора и аналитичара. Пошто не знам на које се бошњачке ауторе и њихове оцене мисли, нисам у могућности да се изјасним о Галијашевићевом компаративном суду, али сам слободан да у вези с њим будем скептичан.

Кључних речи у мом осврту нема, јер сам написао сразмерно кратак, тематски усредсређен коментар, у коме сам указао на антисрпски континуитет у наступању неких водећих бошњачких политичара, пре свих Алијиног сина Бакира, и свој став илустровао изјавама Алије Изетбеговића о томе да је предуслов просперитета Босне и Херцеговине слаба Србија (и демократска) Хрватска.

Питање да ли је Алија Изетбеговић желео слабу Србију, за које се Галијашевић, са своје стране, пита да ли је умесно, уопште нисам поставио, већ сам изнео доказану тврђу – да је желео. О свему другоме што би се о Алији Изетбеговићу могло изнети, укључујући и Галијашевићеве кључне речи, нити сам имао намеру а ни простора да овом приликом пишем. А писао сам, у много наврата. Дакле, познато ми је. Одавно ми је познато. А колико сам својим досадашњим радом допринео да се приближимо „неиспричаној истини“ о Алији Изетбеговићу, није, наравно, на мени да процењујем.

Право на своје мишљење о томе безбели има уважени колега Галијашевић, чије доследно јавно ангажовање и отреситу реч пратим још од његовог принципијелог и одважног отпора маглајском општинском руководству у тзв. „афери Мошевац“ (1986). Не бих, стога, да улазим у било какву полемику с њим, али мислим да је својим коментаром, можда и нехотице, покренуо важно питање критичког односа према истакнутим савременим политичким делатницима, а конкретно према вишеструко противречној појави Алије Изетбеговића, о коме заиста још ни издалека није речено све што би требало рећи, нити се зна све што би требало знати. У томе се слажем са колегом Галијашевићем.

Alija Izetbegovic
Алија Изетбеговић (Фото: Mark Milstein/Northfoto/Profimedia/Alamy)

Уосталом, и написао сам, слажући се (без нијанси) са једним бошњачким коментатором, да науци припада изазован задатак да напокон адекватно утврди, валоризује и објективно ситуира политичку заоставштину Алије Изетбеговића. На то ће се, јамачно, још неко време причекати. Важно је да се ка истини иде правим путем и да се научна истраживања руководе жељом да се што више приближимо целовитој и објективној спознаји, да се уважавају све чињенице и да се под велом науке не протурају супротстављени идеологеми, као израз неминовно сужене свести и/или ваннаучних интереса, што је, уосталом, општи, осведочено тешко остварљив предуслов истински научног метода у друштвеним наукама.

КО ЈЕ БОРОГОВАЦ?
А управо Галијашевићево разматрање или, тачније, алузивно наговештавање могућих разлога због којих истина о Алији Изетбеговићу „никада није до краја испричана“ пружа уверљиву илустрацију каква се све тумачења укрштају, преплићу и сударају у настојању да се проблематика његовог „лика и дела“ сведе на једнозначну интерпретацијску матрицу. Галијашевић креће од тезе Мухамеда Бороговца да Алија представља, заправо, „великосрпски пројекат“, срачунат на разбијање и поделу Босне и Херцеговине, чиме се објашњава подршка коју су српски националистички кругови из Београда, са неизбежним „академицима“ у првим редовима, пружали [подршку] оптуженима за исламски фундаментализам на сарајевском процесу „муслиманским интелектуалцима“ 1983. године и након тога.

Скривени циљ је, наводно, био да се са политичке сцене уклоне „истински босанскохерцеговачки патриоти“, заговорници целовите и самосталне БиХ, комунистички руководиоци окупљени око Хамдије Поздерца, а да се у вишепартијски живот, као „тројански коњ“, директно из затвора хитно уведе младомуслимански првак Алија Изетбеговић. Овде се више намеће питање ко је Мухамед Бороговац, чије ставове, делом под знацима навода, а делом без њих, презентује Џевад Галијашевић, него ко је Алија Изетбеговић, којим се, свако на свој начин, и Бороговац и Галијашевић баве.

Математичар по струци, почетком рата активан у Тузли, затим избеглица у Хрватској, а који живи у Бостону и делује уз оквиру „Босанског конгреса“ (основаног 1994), др Мухамед Бороговац припадник је бошњачке фракције која Алију Изетбеговића сматра издајником и саучесником у планираној подели БиХ, за шта као аргументе наводи низ полуистина, а још више неистина и измишљотина, тенденциозно тумачећи одређена збивања у времену пред пад комунизма и разбијања Југославије.

Он иде дотле да бившег реис-ул-улему Мустафу Церића и академика Мухамеда Филиповића сматра „агентима ‘РС’ и Србије на терену“! Написао је и крајње смушену и некохерентну, дилетантску књигу Рат у Босни и Херцеговини: политички аспекти (Задар, 2000), у којој, не обазирући се на стварну природу и ток војних и политичких збивања, усиљено провлачи опсесивну идеју о општој завери против јединствене БиХ и бошњачког народа, у чему се подудара са званичним бошњачким виктимизацијским дискурсом Алијиних следбеника, с тек незнатном разликом да је за њега и лидер СДА био један од битних актера тог подлог комплота.

Присталице СДА са заставама и урамљеном сликом Алије Изетбеговића током предизборног митинга у Калесији (Фото: Profimedia/AFP Photo/Odd Andersen)
Присталице СДА са заставама и урамљеном сликом Алије Изетбеговића током предизборног митинга у Калесији (Фото: Profimedia/AFP Photo/Odd Andersen)

Све што је о овом „површном и пристрасном памфлету са политичком намером“, у часопису Национална сигурност и будућност, издању Загребачког сигурносног форума, свакако не са великосрпских позиција написао Мирослав Међиморец, свако ко иоле познаје прилике у БиХ и око ње могао би без оклевања потписати.

Сам по себи, М. Бороговац је занимљив и живописан феномен, користан за сагледавање идеолошког галиматијаса који се већ три деценије роји око питања БиХ, али се његова писанија тешко могу сматрати поузданим научним доприносом на путу ка истини о Алији Изетбеговићу. Треба ли бити изненађен податком да овај човек свесрдно подржава Мила Ђукановића на предстојећим изборима у Црној Гори?

НЕОСНОВАНЕ СПЕКУЛАЦИЈЕ
Пошто је једно од својстава паранаучног и идеолошки детерминисаног приступа лику и делу Алије Изетбеговића обилато коришћење полуистина, као и тенденциозна селективност и извртање смисла догађаја и појава у складу са зацртаном херменеутичком пројекцијом, није без интереса осврнути се на неке акценте из Галијашевићевог коментара у којима се неконклузивно одражавају, што самим тим не значи да су и његов став, поједине такве тврдње.

Ово се, пре свега, односи на сугерисање да је однос неких „академских и политичких кругова у Београду“ према Алији Изетбеговићу, као политичком дисиденту, оптуженику и осуђенику за „деликт мишљења“ био мотивисан идејом да би он, будући антикомуниста и муслиман, заједно са својим истомишљеницима, могао послужити као својеврсна пета колона током реализовања пројекта поделе БиХ, за који је главну препреку представљало, наводно, комунистичко вођство у централној југословенској републици.

Да су тадашњи „академски и политички кругови у Београду“ били толико јединствени, политички прозорљиви, адекватно организовани и акционо способни да осмисле тако софистикован и антиципативан план деловања, не би Срби разбијање федерације дочекали национално неприпремљени и из њега, после тешких искушења, укупно узевши изашли као губитници.

Да се разумемо, исто или слично вреди и за Муслимане/Бошњаке.

Пошто се из тих времена и прилика понечега и сећам, а у понечему сам и учествовао, с пуном одговорношћу тврдим да су се српски интелектуалци окупљени у Одбору за одбрану слободе мисли и изражавања (који, узгред, нису сви били, како пише Бороговац, академици) ангажовали у подршци оптуженима и осуђенима на Сарајевском процесу (1983) из чисто принципијелних разлога и уверења да су слобода мисли и изражавања у тадашњој Југославији били угрожени, а не из неких скривених политичких разлога.

Бошњачки лидер Алија Изетбеговић врши смотру трупа Армије БиХ (Фото: AP Photo/Enric F.Marti)
Бошњачки лидер Алија Изетбеговић врши смотру трупа Армије БиХ (Фото: AP Photo/Enric F.Marti)

Данас то њихово залагање може изгледати наивно, али је оно било искрено и без задње мисли, потпуно неселективно, тако да су било какве друге спекулације с тим у вези неосноване. А заслуге за то што је Алија Изетбеговић убрзо по изласку из затвора и пре него што су му судски враћена грађанска права добио пасош никако се не могу приписати „појединим академским и политичким круговима у Београду“, већ пре некој другој, босанској линији континуитета онога што би се данас назвало „дубока држава“.

Није, такође, сасвим јасно на шта се мисли кад се констатује да су „те привидно интелектуалне и политичке активности отварале више врата западним идеологијама него исламским“. Смисао прилога „привидно“ је магловит, а ако се под идеологијама подразумева (жељена) демократизација друштва, онда је изнета оцена тачна, јер су се политички дисиденти у Србији, уза све међусобне разлике, за њу без изузетка залагали. Исходи су већ сасвим друга ствар, о којој је овде беспредметно расправљати.

УБЕЂЕНИ (ПАН)ИСЛАМИСТА
Закључним делом свог коментара, који представља логички рез у односу на претходно речено, Џевад Галијашевић улази на терен који одлично познаје и којим се суверено креће – (пан)исламизам Алије Изетбеговића и његово испољавање у реалној политици, а пре свега током рата у БиХ. За сваки портрет овог политичког лидера надахнутог куранским налозима, команданта Абу Иззета, како су га у рату звали муџахиди у јединицама са зеленим заставама, димензија на коју, као главну и одређујућу, указује Галијашевић, мора бити носећа. То, међутим, није нешто ново или спорно, али је увек потребно и корисно поновити.

Са друге стране, уколико се сматра да неко, из ових или оних разлога, релативизује чињеницу да је Алија Изетбеговић био усрдни (пан)исламиста, онда то треба отворено рећи, да се не би стварале нездраве мистификације у вези са тако јасним стварима. Сетих се, овим поводом, једног свог давнашњег разговора са америчким амбасадором у Београду Вореном Цимерманом, чија је улога у гурању БиХ ка војном сукобу добро позната. Питао ме је шта мислим о оптуживању Алије Изетбеговића да је исламски фундаменталиста. Одговорио сам да никога не треба оптуживати због верских или политичких уверења, ни комунисте, ни демократе, ни конзервативце, па ни исламисте, уколико своја уверења не покушавају да наметну на насилан начин.

Он је прилично нервозно пречуо ову моју опаску и инсистирао да му искажем своје мишљење о томе да ли је Алија Изетбеговић исламски фундаменталиста. Замолио сам га да му пре одговора поставим три уводна питања: (1) да ли је читао Изетбеговићеву Исламску декларацију, (2) да ли прати писање Љиљана, органа СДА и (3) да ли је погледао видео касету коју је, као својеврсну пропагандну личну карту, за свој конгрес припремила СДА?

Пошто је одвратио да му је све то добро познато, свој одговор сам формулисао као ново питање: „Може ли се, од Марока до Индонезије, неко ко се сâм на све начине јавно декларише као исламиста не сматрати исламистом само у БиХ и зашто?“ Наљутио се и оптужио ме за исламофобију и да сам „оловни војник у војсци Слободана Милошевића“, премда номинално професор универзитета. После ме је још убеђивао да је Исламска декларација плод Изетбеговићевих младалачких промишљања, а да их је он одавно напустио и определио се за „демократију западног типа“.

Бивши амерички амбасадор у Југославији Ворен Цимерман (Фото: charlierose.com)
Бивши амерички амбасадор у Југославији Ворен Цимерман (Фото: charlierose.com)

Слично је говорио и велики Алијин поклоник Бернар-Анри Леви…

На питање зашто је Изетбеговић, кад је дошао на власт, учинио да се Исламска декларација поново штампа (1990), ако је напустио ставове који су у њој изнети, Цимерман ми је само окренуо леђа.

За мене, дакле, никада није било сумње да је аутор Исламске декларације убеђени (пан)исламиста, што је међу првима на Западу у Солсберијској ревији 1993. методично показао Мервин Хискет, професор на лондонској Школи за афричке и оријенталне студије, а ја предложио редакцији Политике да се његов превод на српски језик што пре објави. Није неопходно у сваком тексту о Изетбеговићу, без обзира на ужу тематику којој је посвећен, како би се доказало да је био (пан)исламиста, помињати да му је велика жеља била да чује езан са Ајфелове куле, да је, по његовом мишљењу. Ататуркова секуларна Турска „пропала ствар“ или неку сличну ефектну пикантерију.

Уз Галијашевићеву тачну констатацију да је „оријентација на војно, а не политичко рјешење супротстављених националних интереса три народа у БиХ константа Алијине политике од међународног признања“, може се додати да је он са поседовањем републичке војне силе рачунао и пре признања независности.

ИСТИНА И СТРАНПУТИЦА
Приликом сусрета групе српских интелектуалаца, које је на основу договора са Изетбеговићем у Сарајево повео Добрица Ћосић, са муслиманским колегама у Холидеј Ину, фебруара 1991, сусрета који Алија Изетбеговић индикативно уопште не помиње у својим Сјећањима, Ћосић и Изетбеговић су очи у очи разговарали четири сата у једном хотелском салону. Повремено је улазио само Алијин син Бакир и уносио им кахву.

Кад се после тога Ћосић, трагичног израза на лицу, појавио у ресторану, где смо га нестрпљиво чекали, рекао нам је да са Изетбеговићем „нема среће“, јер он поврх свих гаранција за муслимане у „скраћеној Југославији“, без Словеније и Хрватске, и највишег положаја у држави за њега лично, које му је Ћосић предочио као део договора, упорно инсистира на засебној босанскохерцеговачкој војсци. Стварање националних војски унутар потенцијалне (кон)федералне државне заједнице Ћосић је у тадашњим пренапрегнутим околностима оценио као поплочавање ратне стазе, што је отворено и озбиљно неколико пута поновио саговорнику, али овај није попуштао.

Волшебан је тај Алија. Од Бороговчевог агента великосрпског пројекта, преко Цимермановог демократе западног типа, Левијевог миротворца који мрзи рат, а принуђен је да га води, до Ћосићевог несавитљивог, милитантног предратног сабеседника и џихадистичког Абу Иззета, аутор Исламске декларације и садржајне књиге Ислам између Истока и Запада, чије (пан)исламистичке поставке никада није напустио, мора се осветлити из свих углова и са свих страна.

За њега је ислам био „вјера, али истовремено и једна филозофија, један морал, један поредак ствари, један стил, једна атмосфера, једном рјечју, један интегралан начин живота“. Дакле – све! Али, написао је и да је „ислам сума чињеница и истина, религије и науке, једне и друге стварности, али он није прости, математички збир. То је ткање на коме се шавови не виде“.

Да би се допрло до свих невидљивих шавова Изетбеговићевог исламистичког ткања, али и парања, у датом друштвеном контексту, на сложеном политичком простору и у бурном времену, који су му били додељени и које није могао бирати, нужно је сагледавати га истовремено у темељној и пресудно детерминишућој исламској верској укорењености, али и у функционалним метаморфозама наметнутим конкретним констелацијама и променљивим конјунктурама.

Бивши бошњачки лидер Алија Изетбеговић (Фото: Profimedia)

Само тако ће истина о Алији Изетбеговићу бити до краја испричана, ако је такве истине о људима уопште могуће до краја испричати. Ако се јасно не образложи, загонентно мистификовање разлога због којих она до сада, наводно, није испричана, води на странпутицу и нарушава поверења у научној заједници.

Захвалан сам уваженом колеги Галијашевићу што ми је реским коментаром у Печату пружио прилику да на примеру Алије Изетбеговића изнесем своје скромно мишљење о једном аспекту велике теме епистемолошког приступа исламу и муслиманима уопште, а чије шире и подробније разматрање нужно превазилази обим једног оваквог огледа.

 

Дарко Танасковић

sveosrpskoj.com

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here