ЗОРАН ЋИРЈАКОВИЋ: Неко је рекао аутоколонијализам (2)

Поделите:
Именовање Вејводе на чело УО ИФДТ, које је издејствовао Чомски, није толико пораз државе колико илустрација узалудности сваког отпора неоколонијализму у Србији

Први део чланка можете прочитати овде.

Oдбијање да се у Србији уважи учинак моћне антиполитичке машине коју покреће Запад нема своје, привидно неидеолошко, утемељење само у некритичком и неодговорном поистовећивању западне историје са светском. Огромна, вишевековна надмоћ – више базирана на климатским и географским факторима него свим другим чиниоцима узетим заједно – омогућила је западним државама да заборављају сопствену прошлост; да се претварају да није њихова; да су је писали неки други људи. Моћ је та која чини и да Запад делује као једини стварни субјект свих историја, њихов ексклузивни аутор, а сви ми, „Остали“ – на „Западном Балкану“, у Африци колико и у Југоисточној Азији – осуђени смо да будемо лоши преписивачи, пуки конзументи туђе историје, па ком опанци ком обојци.

Постмодерни либерали и пробуђени марксисти нам обећавају две сродне, врло заводљиве, привидно културално неутралне и универзалне визије боље будућности, па не чуди да аутоколонијализам одавно обликује идејну и идеолошку матрицу слугерањских елита на (полу)периферијама, које проповедају ослобађање док раде на покоравању. Ипак, аутоколонијализам може бити и легитиман израз потребе малих и слабих да одбране националне интересе, али је, много чешће, на пример у Латинској Америци, израз жеље доминантних елита да заштите своје привилегије и богатства. Ако је то за неку утеху, отуђени хонгконшки „продемократски“ активисти, привилегована деца британског колонијализма, претходних месеци су демонстрирали аутоколонијализам који је толико нељудски да чини да овај наш делује бенигно и одговорно.

У Србији је неко време трајао сукоб аутоколонијализама – доминантног, окренутог ка Бриселу, и другог, временом маргинализованог, који заштиту тражи у Москви. Иако све значајнија, Кина и даље нема помена вредну „меку моћ“ и веома обазриво глобално пројектује своју растућу економску снагу. Ипак, охрабрује њен све већи интерес за Србију. Кина је за нас посебно важна јер је демонтирала један од најзаводљивијих митова (ауто)колонијализма ума – да нема (људског) развоја без демократије. Ипак, налазимо се у обручу НАТО-а, који Русију види као највећег непријатеља, опаснијег чак и од убилачких исламистичких организација, па овде није могућ никакав суштински геополитички компромис. Не можемо дуго времена да седимо на две (или три) столице.

Веома смела и дрска, али економски и војно недовољно јака, Русија Владимира Путина је, нажалост, у Србији много више навијач него савезник. Њени медији су килави, а Москва овде традиционално добија много љубави и подршке, па и природних ресурса, за врло мало пара. Што није случај у другим православним земљама. Зато се у нашој малој, пониженој домовини на оклеветаној крајини Европе, у склопу културалног рата одавно не води сукоб аутоколонијализама. „Руска губернија“ и „русоколонаши“ су само але и бауци западних марионета, против дома увек спремних случајних Срба, који нас гурају ка судбини НАТО бантустана док причају бајке о чланству у такозваној Европској унији.

РЕЖАЊЕ БЕОГРАДСКИХ ПАСА ЧУВАРА
Аутоколонијална мрежа, коју стално притежу грађанистички „европеизатори“, не дозвољава било какву аутономну артикулацију. Она је немилосрдна антиполитичка машина. Зато су и најновији протести у Београду у суштини неполитички. Улицама се не ваља власт већ бес и фрустрације, из којих у догледно време не може да се изроди политичка алтернатива. Добијамо мало шта сем раста носталгије за деведесетим, тачније старим, неповратно одбаченим светским поретком, и улогом просветљених, свезубих „пастира“, коју су отуђене, „културне“ елите веровале да ће довека играти у постисторијском свету, кројеном по уској, западној мустри. Њихов краткоживећи рај је имао слабу тачку, показало се фаталну, коју су у суптилном бриселском новоговору звали „демократски дефицит“, док су овдашње елите биле директније и бахатије. Оне су узрок „проблема“ експлицитно везале за гласаче, народ, који воле да зову „стадо“. Мада, невољно пратећи фармерски дискурс, рекао бих да у Србији данас постоје два „стада“.

С једне стане, овде се буни привилеговано, урбано „суши стадо“, које, све и да хоће, не може да понуди било какву алтернативу. Сем, у суштини, шминку, глазуру скрпљену од естетских и морализаторских категорија – све исто, само боље, лепше, демократскије… Можда мало поштеније, али много нетолерантније према „клерофашистима“, који, надам се, читају Печат. Заједно са селебрити „пастирима“ – скупом разјарених, седокосих карикатуриста, (не)радника у култури и лакрдијаша са НАТО телевизија – почело је да седи испред Скупштине и чека кишу док вага кога више мрзи. Антирежимске „нацоше“ или крезубе „сендвичаре“, што је постао синоним за америчку „корпу бедника“, презрене и оклеветане „ниже“ сталеже, који су, сити лажи којима су их деценијама кљукале ушушкане елите, почели нешто да се питају?

С друге стране су демонстрирали „десничари“. Називани и „чопор“, односно „националистички екстремно и патолошки усмерени“ млади људи, како их је на Н1 представио др Ратко Божовић, један од ретких, динарској епици склоних случајносрпских мозгова по мери Југослава Ћосића, избирљивог команданта неоколонијалне „ТВ бастиље“, коме би много више пристајало име Натослав. „Десничари“ неће да седну, али то оклеветано „стадо“ нема ко да поведе – ни на политичкој сцени ни у мантији ни у некој другој униформи – па су се убрзо распршили у врелом ваздуху. Можда је Косово најскупља српска реч, али биће да су, после заразног идеолошког утрнућа коме су кумовали Мишел Фуко и Жак Дерида, све велике речи постале веома јефтине.

Илузије о демократији и свету паралишу нашу безидејну и кукавичку опозицију – више натоистичку него грађанистичку. Она се понаша као јато лешинара, пошто им њихови богови у Бриселу не дозвољавају ни да промишљају алтернативе. Истовремено, Вучић успева да остави утисак актера који пажљиво и одговорно вага како да се носи с неоколонијалном наддетерминацијом и укалкулише могуће домете руске, односно кинеске противтеже, тачније прилике и маневарски простор који оне отварају. Зато су протести, као и избори, постали бизарни ритуали, лишени смисла и политичке супстанце.

Сапети аутоколонијалном мрежом, ови емоцијама набијени ритуали одражавају и меру у којој је либерална демократија истовремено обожена, обесмишљена и измештена из друштава. Догматски је предстаљена као највиши циљ, уместо да буде третирана као једно од средстава за остваривање релевантних друштвених циљева и интереса. При томе, идолатрија демократије и других западних норми и „највиших вредности“ одиграва се у Србији у којој је Запад укинуо могућност развоја било какве смислене демократије. Оно што захтевају наши неоколонијални господари, ту једну једину тачку у коју је Брисел сабио целокупну овдашњу политичку сферу, не може да буде урађено демократски.

Аутоколонијална мрежа не укључује само натофилне „независне медије“, паранаучне институте као што је ИФДТ и небројене „невладине организације“ већ се протеже и на кључне државне институције и универзитете. Они обезбеђују друштвену мобилност, признања и, што је најважније, омогућавају многим актерима да искрено поверују да су привилегије које добијају заслужене и да нису „плаћеници“. Не само да власти не могу да створе паралелну мрежу, која би била сасвим независна од аутоколонијалне хидре, већ овде више не може да завлада нико ко јој се отворено супротставља. Аутоколонијална дубока држава има и свој „јавни сервис“, са три телевизијска канала – Н1, Нова Ес и Њузмакс Адрија.

Када говоримо о интелектуалним трансмисијама, и злоћудним, као што је ИФДТ, и оним наизглед бенигним, као што су Факултет политичких наука или Филозофски факултет, треба имати у виду улогу нехотичног, баналног аутоколонијализма, првенствено његове разгранате корене. Неки од најопаснијих су везани за доминантно схватање универзалног и склоност да оно буде тумачено као истовремено акултурално и по себи супериорно у односу на све што је партикуларно, дакле условљено локалном, незападном културом.

У настави на друштвеним факултетима, где се скоро искључиво уче и вреднују деконтекстуализовани западноцентрични аршини и схватања, редовно се губи из вида да појам универзално има два битно различита значења – свеприсутно и примерено свима, где прво, тривијално, бива олако, и по правилу сасвим непримерено, изједначено с другим, суштинским смислом. Нажалост, оно што елите сматрају универзалним, по правилу није производ чак ни заједничке европске већ само западне историје – која није била наша. Зато овде мало шта од увезеног и наметнутог може бити онако како аутоколонијални нарциси сматрају да „мора да буде“, када, не само у својим главама већ и у јавности, стварају слику Србије као патологије, дефектног или болесног друштва које, како упорно сугеришу, разједе и себе и окружење и удара на саме темеље цивилизације (у једнини). Наравно неизлечивог друштва, како је „показао“ аутошовинистички гуру Радомир Константиновић и касније популаризовала др Дубравка Стојановић.

С неколико маргинализованих изузетака, ИФДТ функционише као Константиновићев фан клуб. Његова слика „духа паланке“ је првенствено нељудска, па тек онда антинародна и антисрпска, али је логика која је прожима наша – српска да српскија не може. Зато не треба да чуди да је пустила бројне пипке међу „свезубим“ елитама, које су, баш као и „крезубе“ масе, којих се гаде и плаше, деца византијског комонвелта и османског екумена, незапдних извора који су овде вековима обликовали и друштвене односе и саморазумевање појединаца. Константиновићева мисао је временом опчинила и целу „проевропску“ опозицију и учинила да она на власт може да дође или на НАТО тенку или у чопору – када вођа по мери нашег полицентричног културалног обрасца, зачињеног јаким аромама европског не-Запада, сам себе сруши или се фатално удаљи од наше тужне, али неизбежне неоколонијалне стварности.

Чак се и хронично неграђански разјарени Драган Ђилас деконтаминирао – и изгледа сасвим престао да рачуна на подршку српских гласача. Његова странка је саопштила „да сваки 11. јул, Дан сећања на геноцид у Сребреници, треба да буде посвећен сребреничким жртавама, али и да треба да буде подсетник на то колико су опасне ‘безумне политике засноване на мржњи и поделама које увек воде у трагедију’“. Анте Павелић и Јосип Броз су били паметнији. Први је убијање у Јасеновцу развукао на неколико година, а други се одужио свом народу тако што стратиште није ослобађао, па нема датума који би могао да послужи као подсетник денацификованом „Ђитлеру“ и саборцима калибра Борка Стефановића и Маринике Тепић.

Да парафразирам овде стару, бизарно оптимистичку идеју водиљу агилног Ђорђа Вукадиновића, неуморног политичког мултипрактика, који је успео да постане Влах и, што је много, много теже, опстане као „добар“, зачински националиста у а(нти)националном недељнику Време, и објављује раме уз раме с грађанистичким интелектуалним каријатидама, Николом Томићем, Недимом Сејдиновићем и Теофилом Панчићем: „Неће ни после СНС-а на власт доћи све сами анђели небески. Нити ћемо сви бити паметни, лепи, млади, срећни и богати. Али биће много зала више.“ И гомила будала, али бојим се да неће бити места за „контаминиране“, чак и ако их краси анђеоска доброта.

У ПОТРАЗИ ЗА ГЕЈ ФИКУСОМ
Бојанићев институт за научну деконтаминацију настао је из Центра за филозофију и друштвену теорију, који је 1981. основан при Институту друштвених наука као сигурна кућа и пристојна синекурица за (бенигне) Титове дисиденте. Салонске непријатеље самоуправљања, наводно најљудскијег социјализма од свих некада реално постојећих социјализама, са људским ликом и без њега. Као врло вешт предузетник, Бојанић га је трансформисао у једну од сигурних кућа за аутошовинизам и сродне аутоколонијалне врлине; бастион свих лукративних неоколонијалних идеологија – хомонационализма, транзиционе правде, империјалног феминизма и „антинационализма“, који, у свету изграђеном на нацији-држави као незаобилазној норми, функционише (не само овде) као национализам за друге, увијен у кул глазуру конзумерског космополитизма привилегованог „стада“.

Бојанић се хвали да је удвостручио број „младих истраживача“ на ИФДТ-у, али сумњам да међу њима има оних који нису случајни Срби. Нова звезда је др Миливој Бешлин, Латинкин идеолошки клон, дворски историчар Ненада Чанка и приручни „добар Србин“ Мила Ђукановића, који је увек на располагању за медијско разгоревање страха од Срба и Србије. И остали „јуниори“ као да су бирани по мери Бојанићеве ингениозне идеје да направи Лабораторију за холокауст као нову паранаучну јединицу унутар Института. Нема сумње да ће се планирана Лабораторија, ако профункционише, бавити алхемијом (дискурзивне) нацификације сваког јавног деловања које није само случајно српско.

ИФДТ се лажно представља као алтернативни, дисидентски и ангажован, али једино што је у вези са овим, у суштини украденим и приватизованим, делом једног државног универзитета „неподобно“ јесте мисао која није случајносрпска. Бојанићу посебно смета што су у Управном одбору биле „постављене особе које припадају српским структурама моћи“. Не треба много тога додати да би било јасно да се Чомски ангажовао да заштити важну карику у антисрпским структурама и успут учинио Бојанића недодирљивим. Не верујем да би у Србији више могао да буде осуђен ни за убиство или силовање, ако му се „омакне“.

Бојанић се хвали да његов Институт „запошљава велики број људи са докторатима из иностранства“, али стипендије за кандидате из Србије, по правилу, у друштвеним наукама подразумевају да у си-вију имају стаж код неке од аутоколонијалних трансмисија и школица. То посебно долази до изражаја када је реч докторандима фокусираним на ружне странице српске прошлости и стратешки привилеговане, углавном родне и једну расну мањиницу. Надам се да међу повратницима има и оних који нису шкарт, који није могао да остане на Западу, и који нису студирали на Централноевропском универзитету у Будимпешти, Сорошевој фабрици за штанцовање неоколонијалних паса чувара.

У Бојанићевој аутошовинистичкој јазбини по укусу Сороша и Чомског повремено севају варнице између амбициозних доктора и докторанада, који покушавају да наддеконтаминирају један другог и истакну се у озверивању и нацификацији онога што им делује претеће. Тако се Александар Матковић, докторанд примењене геноцидологије при Словенској академији наука и уметности у Љубљани, тужака са Бојанићем, уметником самовиктимизације и водећим аутоколонијалним алхемичарем. У том свету је дозвољено бавити се само нашом ружном прошлошћу. Ту због Николе Калабића злочињења Хашима Тачија постају безначајна, али Сребреница не постаје минорна због Јасеновца.

ИФДТ плива у глобалним идеолошким пацовским каналима, где супротстављање једном српском режиму лако бива учитано у црно-бели медијски наратив из деведесетих. Бојанић је до савршенства довео фалсификовање дисидентства по моделу Сретена Угричића, самопроглашеног наследника Данила Киша, а који је веровао да ће постати следећи министар културе у фикус-влади Бориса Тадића. Угричића је у лажно и непланирано дисидентство и „егзил“ одвео спој заслепљујуће мржње према Србији и једне тако српске ствари – бруке. Чињеница да је изгубио образ када је јавно повукао подршку „цивилизацијском искораку“ у форми масовног убиства, између осталих и мишићавог председника, фатално заљубљеног у самог себе и баскет, који је требало да га произведе у министра културе које се гади.

Бојанић је мудрији и одлично је припремио терен. Применио је и рецепт коришћен када је постојала „опасност“ да ће Вучић, у то време радикал, постати градоначелник Београда. Тада су се аутоколонијалне снаге организовале у краткоживећу организацију „Радници у култури“. Циљ је био да се осигурају на време и наставе да профитирају на стереотипу о наводно неуништивом, инхерентно нацистичком српском национализму. Бојанић је пак основао такозвану Мрежу академске солидарности и ангажованости (МАСА). Ови лажни борци против „гушења академских слобода“ вредно раде на одбрани „интереса запослених на институтима“ какав је ИФДТ – и затирању сваког отпора аутоколонијалној и аутошовинистичкој академској мисли и истраживачком раду који је прати.

Елитистичка МАСА инсистира на „подстицајном политичком окружењу“. Истиче и констатацију, која прија ушима западних господара наших политичких неслобода: „Наше друштво је у процесу пузајуће диктатуре и универзитети су, поред медија, главна мета. Власт покушава да угуши сваку клицу побуне у нашем друштву.“ Али нажалост, свака „побуна“ која овде не почиње као буна против западног мешања неумитно постаје алатка тог мешања, које као главни циљ има једну врло малу, ружну и слабу Србију.

Да би лакше разумели глобалну подршку Бојанићевом бастиону једноумља, поред домаћих савезника и прохујале, хладноратовске дисидентске славе, треба имати у виду и да је његова прћија годинама више функционисала као туристичка агенција, која се бави „рецептивом“, довођењем страних гостију, него продуктивна научна институција. При томе, бројна гостовања угледних и мудрих икона помодних „пост“ приступа сасвим су засенила аутоколонијално интелектуално утрнуће на Институту. На њему једва да је остало научника који су критички оријентисани према културално слепој, ресавској „европеизацији“, друштвеном и развојном ћорсокаку, који нам аутоколонијални предузетници са академским титулама и без њих већ деценијама уваљују као једини пут у бољу будућност. Постоје остаци другачије прошлости, али Бојанић је покорио и прекројио Институт, ускладивши његову агенду, која је уско идеолошки скројена, са личним амбицијама и потребама чланова породице. Делује перверзно да се у називу његовог Института, који промовише разорне идеологије засноване на метастазираном индивидуализму, налази реч „друштвену“.

Бојанићеве изабранице воле реч „ангажованост“ – мада делује да мисле само на ангажман на мањинарењу, деконтаминацији и давању легитимитета аутошовинизму. Сваки различит ангажман, ако већ није „нацификован“, на овом институту бива уоквирен као ретроградно или антиевропско деловање. Такав аутоколонијализам је подобан и доноси различите привилегије, које ови отуђени индивидуалисти се и не труде да прикрију. „Тешко је изнети све разлоге који иду у прилог тези да је феминизам баш мени… омогућио да без страха (или, бар, с много мање страха и устезања) користим своју вољу и разум на начин који сматрам најподобнијим“, пише Адриана Захаријевић, империјална феминисткиња и политичка комесарка, у уводу зборника Неко је рекао феминизам? Kако је феминизам утицао на жене XXI века. Kњигу je умножио један антисрпски немачки штифтунг, који нам овог месеца поручује – „Сребреница је синоним за патњу, губитак домовине и достојанства“. Зато се бојим да би адекватнији поднаслов цитиране књиге био, на пример, „Како је феминизам утицао да Сребреница замени Аушвиц у XXI веку“.

Ипак, није баш све ружичасто. Биће да у Србији влада несташица геј фикуса па је Бојанић као декорацију на месту директора био принуђен да одабере један лојални – али, у овим хомоколонијалним, „квир временима“, мора се рећи нажалост – стрејт феминистички фикус. Уосталом, феминизам је заузео важно место у глобалној идеолошкој матрици неоколонијалне доминације пре хомонационализма, који „правог“, „доброг“ грађанина дефинише као особу за коју је геј не само ОК већ представља слику и прилику нове, „либералне“ нормалности. ИФДТ је једна од испостава глобализоване хомонормативности, која чини да мањински родни идентитети буду узети као, истовремено, темељна, „нормализујућа“ норма, и када говоримо о друштву и када је реч о светској заједници, критеријум цивилизованости и човечности и аршин за одмеравање природе и интензитета неоколонијалних интервенција на збрканим, ни источним ни западним, лиминалним просторима као што су Балкан и бивше совјетске републике.

Срамно је да се, агитујући против Вучића, запослени и сарадници ИФДТ-а и сродних инкубатора, у којима се репродукује и оснажује аутоколонијално једноумље, усуђују да помену „моралну дужност да јавно укажу на урушавање… културе дијалога“. Бојанић се дичи да се ИФДТ „фокусира на феномене који представљају препеку прогресивној промени“, али прећуткује да дијалог са неистомишљеницима види као највећу препреку. Мада, и на нашим другачије зависним, натофилним медијима постоје само они „мостови“ који спајају једну исту идеолошку и геополитичку обалу са самом собом. Зато не треба да чуди ни да се на ИФДТ-у отворено прети запосленима које Бојанић није отерао или укротио, а вршиоцу дужности директора је забрањено да се појављује на послу под претњом отказа – чим се и формално устоличи одабрани фикус, др Газела Пудар Драшко.

Званично помоћница директора Пудар Драшко каже да је њеном затвореном, паранаучном „колективу“ било „нарочито спорно“ што је у Управни одбор Института – који се, како истиче, „у свом раду управо бори против национализма и ксенофобије“ – Влада Србије именовала једну особу склону „националистичком политичком деловању“. Она и не крије шта је ове академске предузетнике заболело, да су им „угрожени бројни пројекти који су у току, као и аплицирање на нове конкурсе“. Мала је, и све мања, неоколонијална бара, а много гладних крокодила, који су одавно појели све своје „националисте“. Нажалост, у Србији нема „тржишта идеја“. Функционише само тржиште аутоколонијалних трансмисија, на коме као да се бирају Мис и Мистер аутошовинизма, док мимо њега вегетирају, углавном слабашне и раштркане оазе сатанизованог отпора.

Пошто се у Бриселу питају и они који сумњају да постоје „добри“, „питоми“ Срби, мора експлицитно: „Актуелни напади на академску сцену у Србији, која је донедавно убрајана у такозване предводнике у процесу проширења, јасно показују да изгледа да је режиму у Србији важнија апсолутна контрола друштва од европских интеграција“, пишу др Пудар Драшко и њен „сведок“ из Приједора, др Ведран Џихић, метросексуални предавач на Универзитету у Бечу, „сениор“ у Центру за трансатлантске односе и свашта још. Иначе, један од најострашћенијих неоколонијалних кербера које сам имао несрећу да слушам. У сусрету с њим човек зажали што му се не обраћа антисрпски оригинал Бернар-Анри Леви. Балкански клонови су, по правилу, гори и још нетолерантнији од узора које опонашају.

„Пројектни циљеви Института“ на које се позивају Бојанићеви бојовници нису научни, мада њихово остваривање захтева илузију научности. Запослени отворено истичу да су у њиховој тврђави једноумља неприхватљиви сви они „чији је јавни рад у потпуној супротности са нашим јавним ангажманом“. Бешлинов јавни рад илуструје да је реч о ангажману који је сасвим у складу са ставовима и интересима свих непријатеља Србије и Срба. Мада, захваљујући Чомском, Бешлин и колеге више не морају да брину да ће неко у Србији покушати да „мења програмску оријентацију нашег академског рада, као и да поништи све досадашње напоре којима смо позиционирали Институт“. Постали су сасвим недодирљиви, више не само изнад друштва које упорно трују већ и државе коју презиру.

Бојанић критикује „ауторитарни модел власти“, али га сам практикује унутар Института у коме је другачије мишљење не толико непожељно колико повод за прогон и сталне притиске. Истини за вољу, нисам у стању да наведем ниједну антирежимску странку нити неку „невладину организацију“ у којој овде функционише неки други „модел власти“, али надам се да такво чудо ипак постоји. Бојанићева тврдња да је „Србија данас небезбедна земља у којој влада страх и арбитрарна виктимизација људи“ је лаж и, бојим се, пука пројекција стања у његовом паранаучном забрану.

Чомски је могао да се потруди и лако би сазнао да Бојанић није желео више него мање академских слобода на Институту. Проблем је што се није питао само он и што једноумље није било потпуно; што Институт није сасвим очистио идеолошки и етички; што је било „дисидената“ владавини овог малог постмодерног мандарина; остатака другачије, отворене прошлости. Тада је било места и за дисиденте чији поглед на свет није обликован идејама Константиновића и Латинке, родитеља нашег данас највећег, некада другог зла.

Зато именовање Вејводе, Сорошевог антинационалисте уместо једног српског националисте, које је издејствовао Чомски, није толико пораз државе колико илустрација узалудности сваког отпора неоколонијализму у Србији. Тешко је наћи охрабрење. Против покоравања као судбине и даље ради само време – ничија није горела до зоре, и чињеница да већина младих људи, чак и међу студентима факултета који штанцују либералне, тржишно-фундаменталистичке или марксистичке аутошовинисте, не дели поглед на српску културу, који промовишу отуђене, ментално колонизоване елите.

 

Наставиће се…

 

Извор Печат

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here