ZORAN ĆIRJAKOVIĆ: Povratak u 1847. ili antilevičarsko levičarnje

Podelite:

Dok tvrdoglavo odbacuje nacionalizam, najviše dokle će levica moći da dobaci je subotnji pseudobunt orhideja koje tragaju za uzbuđenjem

O društvenim i prirodnim činjenicama i privlačnosti vremenskih mašina; o teoriji kao poslednjem utočištu levičarskih protuva; o tome zašto je za bakićeve pionire rumenog autokolonijalizma blok 70 veća misterija od Čada; o dubokom „civilnom društvu,“ koje je nadvisilo duboku državu; o razlozima zašto je danas antilevičarski deklarisati se kao levičar; o tome zašto sit (levičar) ne veruje gladom (radniku); o nacionalizmima kojima ne daju da postanu patriotizmi; o udesu zemlje koja je prviše blizu evropskoj uniji a predaleko i od boga i od marksa; u stvari, ponovo o slučajnosrpskim „levičarima“ i zašto, ne samo u Srbiji, još zadugo neće biti nade za levicu zombiranu antinacionalizmom.

Ne sećam se više kada su nas učili da postoje društvene i prirodne činjenice. Kamen je, na primer, prirodna, a nacionalizam društvena. Neke društvene činjenice su značajnije i prisutnije od drugih. Ima i onih koje su postale, nekako, skoro pa prirodne – kao nešto što nam je dato, a ne stvoreno od zajednice. U takve odavno spadaju nacija i nacionalizam, njena verna senka. Zato je danas, a čini mi se da se to zadugo neće promeniti, biti protiv nacija i nacionalizama – dakle ne samo protiv njegovih sramnih ekscesa – smisleno koliko i biti protiv kamenja ili Sunca.

Uprkos tome, nacionalni identitet je na levici sistematski satanizovan i trivijalizovan, i na kraju proskribovan. Iako je ostao jedna od dve ključne odrednice naših stvarnih životnih šansi, mogućnosti da živimo život dostojan čoveka. Često važnija od one druge – ekonomskog, klasnog položaja naših roditelja. Iako se svetovi Palestinaca i izraelskih Jevreja često dodiruju, u smislu standarda i životnih prilika jako su daleko. Čak i jedno klasno prilično privilegovano dete u Čadu – koji je postao relevantna referenca u orijentalističkoj imaginaciji i umetničkim praksama naših „levičarskih“ rasista – verovatno živi lošije od klasno krajnje deprivilegovanog deteta u Italiji.

Na žalost dece Čada – tamo već decenijama previše retko dolaze i kapital i kiša. U ovoj saharskoj državi, čiji stanovnici troše manje struje od sedišta Svetske banke, dve nestašice su isprepletane pa građane Čada niko ne želi ni da eksploatiše. Cena rada u Čadu je globalno manje relevantna od cene čašice „four rouzisa“ u „levičarskoj“ zadruzi Oktobar, smeštenoj u dorćolskoj „silikonskoj dolini“, simbolu svesrpske želje za društvenom mobilnošću bez rada, budženjem raspoloživog resursa. Daleko je Čad od naše realnosti, u kojoj se burbon sa četiri kapitalističke ruže odlično meša sa zrelim Marksom i društvenim kapitalom. Levičari tamo nemaju ni za burbon ni za crvene ruže, koje u (ne)evropskoj Srbiji posle kose drugarice Mire Marković krase flaše, kojima se, tokom u nedogled produžavanog obreda prelaza, podgrevaju revolucionarne fantazije mlađanih saboraca druga Jova.

Neki fetiši su večni, a neke evropske privilegije na Balkanu bivaju još lakše poricane i ignorisane u vremenu koje istovremeno prihranjuje narcisoidnost i obezvređuje pojedinca. Ovde je „strašno“ i „dno“, „nema nigde“ i „katastrofa“ – u velikoj meri zato što je, na sreću, ovde jako malo, zanemarljiv broj onih koji su osetili ili videli kako se živi na pravom dnu i ispod njega.

Za razliku od slučajnosrpskih „levičara“, buntovni adolescenti u Čadu ne mogu da popiju burbon kada nema vode. Tamo „vaginalno preduzetništvo“, ukrašeno crvenim ružama i tetovažama, ne donosi uredničko mesto u lokalnom izdanju Le Monde diplomatique – već, najverovatnije, HIV virus. U afričkiim državama u kojima važi da je (skoro) svaka trudnica jednom nogom u grobu, kao opcija ne postoji ni „rentiranje“ materice, surogat majčinstvo, koje je i na Zapadu sve češće jedini način da se, makar na kratko, bedom unižene žene izdignu iz neljudskosti društvenog dna.

ODBRAMBENI MEHANIZAM
Nacija nije samo geografski i kulturalno obeležena odrednica. Ona je i jedna od nosećih osa, ponekad beskrajnih, ličnih identitetskih bitaka i nevolja sa samovrednovanjem. Te nevolje nas u Srbiji mogu voditi ka različitim, pa i, bar za neke, udobnim samomrziteljskim ili antipolitičkim izborima. Oni su, ne primer antinacionalizam, često izraz privilegija, način da ušuškane urbane elite pobegnu od neprijatnih realnosti i onih sunarodnika, prezrenih u Srbiji, koji ne mogu da izbegnu suočavanje sa poniženjima ili njihovo življenje. Zato su „iskorenjeni“ drugovi dr Jova Bakića i učenice dr Dubravke Stojanović – čak i kada nisu dovoljno privilegovane, a nekima, na primer dr Radini Vučetić, nikada nije dosta – ovde sklone da u svakom pozivanju na srpstvo vide isključivo fašizam i mržnju i, pri tome, redovno ignorišu da ona ne mora biti progoniteljska.

I šovinistička mržnja je često jedan odbrambeni mehanizam, način da budu izmešteni neki neizdrživo bolni lični lomovi. Ona nekada isijava iz onih koji nemaju taj luksuz da se povuku u udobne lične svetove, u kakvim se baškare „kosmopolitske“ elite i ježe na neistuširane, seksiste, krezube i fašiste, koji, jelte, nemaju mozak pa gutaju svinjoide i glasaju za svinjsku huntu. Dakle, pojavljuje se i kao autošovinistička, proizvod projekcije unutrašnjeg nereda u mozgovima Slučajnih Srba na (svoj) narod. Redovno sveden na krvožedne, kontaminirane i nepismene, na Peščanikove „zveri srpske“ – sintagmu u kojoj se kristalisao sav jad i beda našeg „liberalizma“.

U ozverenim svetovima u kojima su i klasa i nacija i dalje važne, vizija zajedničkih korena nudi obećanje preko potrebne solidarnosti, štit i kakvo-takvo sklonište, lako dostupnu kotvu ili štaku u narcisoidnom vremenu, koje melje i sakati one koji nemaju ni stvarne šanse ni brižnog sponzora. Dakle, ni mamu ni štiftung „Rozu“ ni Soroša ni Vučića, a kamoli nekoliko njih u isto vreme – kao antipalančki filosofi, teoretičari roda i imperijalne feministkinje iz dženderizovanog državnog instituta protiv društva i brojnih katedri, koje su okupirali kolonizovani umovi.

„Osmomartovski marš“, Beograd, 8. mart 2019. godine (foto: Mašina/Marko Miletić)

Dok se naši „revolucionarni socijalisti“ napajaju američkim viskijem sa crvenim ružama, njihovi, po pravilu privilegovaniji, levo-liberalni saborci preferiraju crveno vino dok prezrene u Srbiji zakivaju za društveno dno pomoću ideologije roda i homonacionalizma, njenog najnovijeg izdanka. Ova dva antinacionalistička miljea s lakoćom razmenjuju kadrove, što ne čudi jer ih ujedinjuje prezir prema narodu i autokolonijalna vizija jedinog puta u bolju budućnost.

Van njihovog čegevarisanog i dženderizovanog političkog horizonta su dva važna polja. Jedno je lokalno, srpsko, a drugo internacionalno, na kome su ovim Slučajnim Srbima sasvim nepojmljivi i njegovi trećesvetski, razvojni, i četvrtosvetski, raz-razvojni delovi. Konfabulacije o položaju radničke klase i subalternih u ovom drugom, internacionalnom, služe im kao jedan od izgovora za ignorisanje ili falsifikovanje realnosti i imperativa koji oblikuju prvi, srpski. I jedni i drugi vole da kažu da je Srbija „mimo sveta“, ali, u stvari, oni su ti koji misle mimo stvarnog sveta, odvojeni od njegovih paradokslanih realnosti, i zato deluju protiv bolje i pravednije budućnosti u Srbiji.

Šta nam dakle poručuju ovi „levičari“, otuđeni i od Srbije i od sveta, dekontaminirani kulturom i okovani neumrlim „postistorijskim“ dogmama i fantazijama? Šta – sem manjinarenja i „teorije“, poslednjeg utočišta „levičarskih“ protuva – oni danas nude dok pijuckaju revolucionarni burbon i rodno osveštano crveno vino? Bojim se da je glavna poruka koju realno postojeća, selektivno antinacionalistička i deklarativno antifašistička levica danas nudi jeste – šta da se ne radi. Štaviše, ona je ovde – uporno spajajući jedan tako lokalni autošovinizam i elitizam sa sasvim univerzalnom arogancijom i bahatošću – učinila da u Srbiji svako javno deklarisanje levičarstva postane antilevičarski čin.

UGARAK PROŠLOSTI
Lažna levica je ovde toliko otuđena i privilegovana da, bojim se, mnogi od njih veruju da svako ko za Prvi maj nije bio na Krojcbergu i zakukao da je u Srbiji strašno – nije levičar. Naravno, oni kojima je ovde stvarno strašno bi bili srećni da su za Prvi maj čistili njihov urin (i kokain) u nekom berlinskom WC-u. Ono što ta lažna levica nudi kao „novi plamen“ je jedna odavno ugašena vatra, ugarak prošlosti i nostalgije za prohujalim vremenom. Tu iluzija razgorevanja levičarskog žara služi prvenstveno da nešto jebozovno namami u krevet. Nije sve u parama i ideologiji. Štošta je u seksu.

Zahvaljujući njihovim „rezultatima“, nova levica ovde ne može da se pojavi kao levica. Ona će morati da krene kao nešto što će – ne samo levičarskim fikusima već i svim robovima opojnih „postistorijskih“ dogmi – delovati kao desnica ili još proskribovaniji klerikalizam. Mada, ne samo marksizam, i liberalizam je vremenom postao sekularna religija, natopljena istim avramovskim dihotomijama i željom za izvesnošću. Ona je danas u mnogim zemljama ne samo državna već i više dogmatska od (prave) crkve.

Nažalost, crkva i vera su za naše otuđene aktiviste i ukanaljene „levičarske“ intelektualce veći denkverbot čak i od nacifikovanog srpskog nacionalizma. Njihov puritanizam čini da „Rista Sotona“, koga toliko mrze, deluje kao odmeren i sasvim razuman čovek. Pri tome, crkva je ovde odavno – sem kada zatreba vlastodržcima, Miloševiću koliko i Đinđiću – suštinski razdvojena od, posle Kumanova, još više nacionalne države, ali država nije razdvojena od nacionalizovane crkve.

Zapadne, prosvetiteljske ideje, u čijem temelju je bio nacionalizam, razorile su „pravoslavni komonvelt“ i pretvorile pravoslavne crkve u ovo što su danas – uglavnom sluškinje politike, srećne kada im se dopada, ponižavane kada su protiv. Kako piše Siniša Malešević, nacionalizam, noseća ideologija odbegle modernosti i prosvetiteljstva, uspešno je porazio pravoslavni univerzalizam i usput transformisao „tradicionalnu religijsku ideju mučeništva“ u etno-nacionalističku. Lazar je „postavljan“ na tron pored Hrista, dok Sveti Sava danas neretko biva shvaćen kao da je apostol neke posebne, Srbima namenjene vere.

Mesto Srpske pravoslavne crkve u društvu i državi oblikovano je modernizacijskim impulsima, koji su i ovde stizali sa Zapada. Ali, u susretu sa drugačijim okolnostima i našom ne-zapadnom istorijom, oni su dali rezultate koji se nekim autoritetima u crkvi dopadaju još manje nego našim „levičarima“, sklonim da reprodukuju korozivne liberalne mitove i zapadnocentrizam na koji se oslanjaju. Ta činjenica redovno izmiče lažnim liberalima i marksistima koji, uglavnom, ne vide samo mitropolita Amfilohija već i skoro celu pravoslavnu crkvu kao „Sotonu“. Nažalost, ni prošlost ni budućnost se ne mogu spoznati iz knjiga Latinke, Dubravke i Radine, ikonica rahmetli anarho-liberalizma, vitalnog autošovinizma i kvazireligioznog socijalizma.

„Moderne nacije nastoje da ’emancipuju’ sveukupni život društva od uticaja crkve, jer je ona sama pseudocrkva. Boga i crkvu potčinjavaju nacionalnom egoizmu uključujući ih u kodove sopstvene mesijanske nacionalne ideologije. Stapanje vere sa takvim pojmom nacije je jeres poznata kao etnofiletizam (religiozni nacionalizam),“ pisao je protojerej-stavrofor dr Radovan Bigović. „Svaka nacija ima pravo i mogućnost da uđe u crkvu s mogućnošću da u njoj sačuva svoj nacionalni identitet, ali nijedna nema pravo da ima ’svoju’ ekskluzivnu ’nacionalnu crkvu’, koja bi ’nacionalizovala Hrista’, učvršćivala nacionalni egoizam i obogotvoravala samu naciju.“

NACIJA JE (PONOVO) VAŽNA
Nedavno započeto, bolno suočavanje sa užasima globalizacije – koji sve jasnije dolaze do izražaja ne samo na poluperiferijama već i u jezgru svetskog sistema, originalno oblikovanog prema interesima i shvatanjima zapadnih subjekata – čini da diskreditovanje državnog nivoa kao važnog poprišta političkih borbi postaje sve teže i politički skuplje. A on je, ne samo na jugu i istoku Evrope, često neodvojiv od verske komponente. Naravno, mnoge determinante ostaju globalne, ali nacija je ponovo važna. Tačnije, ignorisanje činjenice da je važna još od 1848. godine, „proleća naroda“ u Evropi, danas je, bojim se, nikada bliže političkom samoubistvu.

Pri tome, nacionalizam je, sviđalo se to nekome ili ne, posebno značajan u svetovima radnika i siromašnih. Antinacionalizam je u Srbiji, iznad svega, klasna, elitistička odrednica, po sebi antiradnička i antinarodna platforma, čak i kada je jako naivan. Uostalom, levičarska okupljališta, marksistička koliko i liberalna, implicitno ali jasno poručuju da tu radnici i „nepismena“ sirotinja nisu dobrodošli. Sa, ponekad, izuzetkom Roma. Ali, njih je Soroševa lična opsesija pretvorila u jednu od manjina-batina za delegitimisanje potreba ponižene i osiromašene većine, kojoj se ne može pomoći bez ugrožavanja premisa neoliberalnog poretka.

Pripadnici Radničke partije Kurdistana protestuju sa zastavama osnivača stranke i borca za nacionalna prava Kurda Abdulaha Odžalana

Još sporniji od antinacionalizma je ovdašnji „antifašizam“, čija je ključna reč dekontaminacija. Nju je, pre beogradskih i banjalučkih „liberala“, upotrebio Adolf Hitler, što je nekako uspeo da „iščeprka“ Boris Kovačević. I da nije hitlerovska, ne verujem da bi je bilo u diskursu „denacifikacije“ Zapadne Nemačke, koju su, inače, sprovodili nacistički kadrovi. Razlozi zašto tragovi ovdašnje „levice“ toliko smrde nečoveštvom da taj smrad ubija i nju samu, mogu se nazreti i posmatranjem razlika između srpskih i nemačkih antifašista. Ako ništa, ovi drugi se ne raduju nemačkim nesrećama. Ni Aušvic, a kamoli Srebrenica, ne može biti opravdanje za jedan autošovinizam.

Ako je to nekome bitno, za razliku od slučajnosrpskih, fašističkih antifašista, firer nije govorio o kulturnoj (Beograd) ili informativnoj (Banja Luka) već o političkoj dekontaminaciji. Ipak, njegova rečenica iz 1933. godine – gde novi nemački kancelar kaže: „Što se tiče političke dokntaminacije našeg javnog života, vlada će započeti sistematsku kampanju obnove moralnog i materijalnog stanja nacije“ – neprijatno podseća na misaoni repertoar redovnih gostiju CZKD-a i autora Buke.

Realno, postojeća levica, i liberalna i (post)marksistička, ovde je antinarodni i antiradnički korov. Bojim se da još zadugo nećemo moći da ga iščupamo – iako on ne dozvoljava da izraste bilo šta što bi moglo da istovremeno odgovori na, priznajem frustrirajući, splet kulturalnih, istorijskih, geografskih i (geo)političkih okolnosti i ponudi viziju egalitarnijeg i pravednijeg društva za sve. Dakle, ne samo za rodne, seksualne i njima srodne, politički benigne manjinice po ukusu lešinarskog kapitalizma i njegovih elokventnih apologeta na desnici i korisnih idiota na levici.

Dok god ovde važi dogma „antinacionalizam jednako levica“, smislen levičarski angažman mora biti prikriven, za početak spakovan u ketman oblikovan u skladu sa parametrima prihvatljivog u jednom surovom autokolonijalnom miljeu. Njih, između ostalog, diktiraju metastazirano manjinarenja i narcisoidni, „lično je političko“, ideološki otrov, a, kao i svuda u Evropi, i imperativi homokolonijalnih, „kvir vremena“. Nacionalizam je taj koji danas – ako neko ne želi da priziva svoju nacifikaciju i javni linč „nezavisnih medija“ i „liberalnog“ tviterijata – mora da ostane skriven „u plakaru“.

Ljubica Gojgić predstavlja paradigmu položaja nacionalizma u našem „građanskom“, „kulturnom“ i „evropskom“ mejnstrimu. Dobra je i prihvatljiva, mada i to jedva, jer je nacionalistkinja samo kod kuće, „u svoja četiri zida“. To bi bilo sasvim u redu kada, istovremeno, građanisti ne bi mogli uvek i svuda da budu građanisti, da spinuju, navijaju, pa i lažu i psuju bez pardona. I pri tome budu prihvaćeni i u javnosti i u relevantnim zapadnim krugovima kao objektivni, dostojni, pristojni i uzorni – arbitri prihvatljivosti svih nas koji nismo „njihovi“.

NEMINOVNOST REPOLITIZACIJE
Levičarski ketman danas u Srbiji zahteva teško izvodivu mentalnu akrobatiku. Suviše je policajaca misli i pasa čuvara, od kojih su najkrvoločniji „nevladini“. Ipak, nadu daje činjenica da nijedna antipolitička mašina, koliko god da je moćna i da deluje nepobedivo, ne može da izbegne repolitizaciju. Tu se treba oslanjati i na sve one strategije koje su korišćene kako bi bila uspostavljena antinarodna „diktatura“ političke korektnosti. Sve više antidemokratska i cenzorska, iako se stalno poziva na slobodu govora i demokratiju, ona prožima amalgam potčinjavajućih izama – neoliberalizma, globalizma, dženderizma i neokolonijalizma, koji se preklapaju i stapaju u jednu, prividno neideološku ili postideološku, dehumanizujuću matricu.

Smislene levičarske borbe u današnjim uslovima – kada se konačno pojavljuju prvi znaci deglobalizacije, a time i osnovane nade da će se ubrzati preko potrebna repolitizacija – moraju da preuzmu sve raspoložive alatke, pa i „strateški esencijalizam“. Dakle, skrupuloznu instrumentalizaciju nacionalnog i drugih većinskih identiteta u cilju ostvarivanja ključnih levičarskih političkih ciljeva, jer oni, usled delovanja različitih ideoloških aparata i njihovih korisnih idiota, ne mogu biti ostvareni na neki drugi način. Uostalom, strateški esencijalizam je već kumovao neslućenom, u velikoj meri dobrodošlom i, do jednog trenutka, istinski emancipatorskom, uspehu feminizma, koji je, kao i nacionalizam, mekana, pomoćna ideologija. Ni dobra ni loša – na raspolaganju svima koji požele da je prigrle, i na levici i na desnici.

Kao što je Boris Tadić, verovatno najtužnija karikatura u istoriji „visoke politike“ u Srbiji, pobedio na predsedničkim izborima 2008. godine u velikoj meri zato što se – po savetu Srđana Šapera, mada uz snažno protivljenje nekih drugih, „iskorenjenih“ savetnika – marketinški „umotao u srpsku zastavu“, tako je ona danas neophodna i Aleksandru Vučiću na jednom neuporedivo težem političkom poslu. Uz ogromne rizike, i po Srbiju i po Šešeljevog diplomca koji je postao miljenik Angele Merke, vodi se borba oko najtežeg pitanja za jednu državu – koja je njena „prava mera“? Kada već nije uspela da postane velika, da li je bolje da postane mala ili da ostane malo veća?

Naravno, pošto je suočen sa toliko velikim kosovskim izazovom – teško je čak i zamisliti neki koji bi bio veći, Vučiću, ako odluči da nastavi putem kojim je malo ko u istoriji išao, nacionalna zastava neće biti dovoljna kamuflaža. Ali, ostaje činjenica da je nacionalizam jako plastična, savitljiva i podatna ideologija, bez koje se ne može, ni posle Kumanova. Ako je u veštim rukama, a „globalne“ okolnosti su „pogodne“, on pomaže da se napravi i jedna manja, koliko i neka veća Srbija.

Razgovor dvojice građana u blizini severne strane mosta u Kosovskoj Mitrovici, 14. decembar 2019. (foto Tanjug/Filip Krainčanić)

Realno postojeća levica uporno odbija da vidi da i za nju ima mesta pod barjakom državnosti, nacije i nacionalizma – koji je, voljom Zapada, prvo prekrio a zatim i okovao celu planeta. Posle nedavnog, nažalost zakasnelog, suočavanja sa razornim posledicama globalizacije – koja nas je prvo anestezirala jeftinoćom a la Zara i kineske pijace, da bi onda natenane mogla da ubija budućnost i životnost ovdašnjih života – voditi političku borbu bez „pomoći“ nacije i nacionalizma ravno je tome da u boks meč uđete sa vezanom rukom. Zato glavno pitanje za svaku pomena vrednu, funkcionalnu levicu ne sme da bude zašto treba reći ne nacionalizmu, već kako mu reći da.

Izjednačiti nacionalno sa desničarskim je pogubno, možda po levicu razornije čak i od zavodljivog deridijansko-fukoovskog potonuća u diskurs i dekonstrukciju, i pratećeg bega na uglavnom tanušne ili lažirane margine. Ne znam da li je pogubnije potcenjivanje ili satanizacija nacionalizma, ideologije na koju je Zapad osudio ceo svet – istovremeno ga zaslepivši svojim bogatstvom i podredivši ga svojoj moći.

Da, kao i država, ideja nacije jeste razvejana imperijalizmom i kolonijalizmom, ali je pustila jako dubok koren. Realno postojeća levica može da nastavi da ga čupa, ali to neće odvesti svet u anacionalnu 1847, već će znojavu i potrošenu levicu ostaviti daleko od koridora državne moći. A oni su jedina mesta u kojima se nešto može menjati u aspiracionom vremenu nezasitih potrošača, društvenih penjača i lenjih, „tviter revolucionara“. Danas niko ne radi na okretanju globalizovanog sveta naopačke – sem, naravno, krvoločnih ali pravih, ISIS-ovih i Al Kaidinih revolucionara.

NEOKOLONIJALNA PERVERZIJA
Iz „proleće naroda“ se razvila gusta, duboko ukorenjena šuma nacija, dok je proleće globalizacije izrodilo dugačku „jesen nezadovoljstva“, koja drma zbunjenu Evropu i SAD. Razočaranje u globalizaciju, mera štete i poniženja koju je nanela u velikom delu sveta, stvorilo je političku prazninu, koju će popuniti oni koji umeju da se prilagode i odreknu zavodljivih fantazija. Dakle oni koji umeju da se bore uz pomoć nacionalizma, možda jedinog raspoloživog kontra-tega razornim silnicama globalizacije.

Na žalost naših narcisoidnih „marksističkih“ utopista, 1847. se neće vratiti. Ni pokušaji slučajnosrpskih „liberala“ i njihovih hrvatskih idola da falsifikuju istoriju i uokvire nacionalizam kao neku balkansku patologiju, građanima Srbije ne može doneti ništa dobro, pravednije i solidarnije. Zato će sve njihove akcije, ideje i vizije ostati, u najboljem slučaju, nevažne, beda filosofiranja i štrapaciranja. Politički relevantne koliko i poslovični lanjski sneg.

Srbocentrični antinacionalizam je mnoge mlade marksiste pretvorio u slučajne/ne/anti-Srbe i odveo ih u prezir prema srpskim radnicima – koji vole da viknu denkverbot „Kosovo je Srbija“, i brigu za albanske radnike na Kosovu. Iako su oni, u najmanju ruku, podjednako veliki nacionalisti kao i srpski. Ali, njih ovdašnji, selektivno antinacionalistički „marksisti“ vide kao dvostruke žrtve – i globalnog imperijalizma i srpskog „sub-imperijalizma“. Oni srpski „kolonijalizam“ na Kosovu tumače slično albanskim lobistima – kao zasluženi kamen oko vrata ne samo Srbije već i srpskog radništva, nezaposlenih, odbačenih, prezrenih, poniženih… U suštini, kao („desničarsko“) samopovređivanje jedine „kontaminirane“ nacije.

Instrumentalnu podele na „dobre“ i „loše“ nacionalizme „Ostalih“ iz kolonijalne ere zadržala je zapadana levica, kao i, naravno, njena današnja, autokolonijalna kopija u Srbiji. To se desilo u velikoj meri zahvaljujući palestinskim, a kasnije i kurdskim nacionalistima, koji su zacrveneli svoju oružanu borbu. Tako je „srpski kolonijalizam“, odnosno „sub-imperijalizam“ na Kosovu, ovde postao jedan od omiljenih lenjinističkih izgovora lažnih levičara za klasizam i nesolidarnost.

Ali, njega je moguće učitati u skoro sva nezapadna, uključujući i postkolonijalna stanja – Indija (Kašmirci, Naga…), Kina (Tibetanci), Kenija (Somalijci, Luo…), Mjanmar (lista je predugačka), Šri Lanka (Tamilci), Etiopija (Oromo), Egipat (Nubijci), Južni Sudan (Nueri), Uganda (Ačoli), Mali (Tuarezi)… Naravno, Srbija nije jedina u kojoj je „levičarski“ anti-kolonijalizam samo jedna od jeftinih neokolonijalnih perverzija. Na oklevetanoj periferiji Evrope, čitanje Franca Fanona sa autorasistikim amovima može biti fatalnije od idolatrije Hane Arent, koja je, ne samo ovde, neodvojiva od njene sofisticirane degermanizacije nacizma.

U Srbiji su ućutkujuće nekropolitičke floskule, kao što su „sub-imperijalizam“ i „genocid u Srebrenici“, postale i neka od brojnih opravdanja za samomržnju, nečinjenje i davanje legitimiteta neokolonijalnom mešanju. Doduše, u slučaju „levičara“, koji vole društvo druga Bakića i tvrde da su jedini pravi, i za „aktivizam“ koji se uglavnom svodi na opuštenu pripremu za prokreaciju uz burbon i pivo, prošaranu (samo)kritikom druga alfa-mužjaka iz Užica, koji je serijski nasrtao na drugarice koje nisu slabe na „levičarsku“ nerast. Biće da je i seks postao kontrarevolucionaran.

Jedan od subotnjih proteta „Jedan od pet miliona“

Otuđena od naroda i siromašnih slojeva, samogetoizovana „levica“ pomaže u održavanju autokolonijalnog plamena. Pri tome, iako se poziva na internacionalizam i kosmopolitizam, ona reprodukuje i kulturni obrazac i ključne društvene slabosti. Naravno, i sve one na koje se poziva kada patologizuje Srbiju i brani svoj retrogrdani i dogmatski, antinarodni odnos prema političkom.

Realno postojeća „levica“ je svoja udobna – ponekad i jako profitabilna – gnezda uglavnom našla u lažnom neprofitnom sektoru i fikcijama građanskog društva. Tu deluje ili kao pomenuti pseudomarksistički korov, koji sprečava obnovu levice, ili kroz, još opasnije, liberalne „nevladine organizacije“. Oličava ih takozvana Inicijativa mladih za ljudska prava, koja je postala udarna pesnica naših zapadnih gospodara i glavni inkubator (auto)nacifikatora Srba, uzdanica svih pomena vrednih antisrpskih politika.

Ovakve organizacije danas čine duboko „civilno društvo“, koje je postalo ključna alatka desuverenizacije Srbije i različitih oblika potčinjavanja njenih građana. Ova antidemokratska sila je odavno nadmašila čak i duboku državu, a vremenom se infiltrirala i u njene brojne pipke. Renacionalizacija srpske politike, koliko god da je ne samo jako teška već i donekle rizična, predstavlja delotvorni odgovor na ovu neokolonijalnu pošast.

Treba to stalno ponavljati – nacionalizacija predstavlja jedan od preduslova oživljavanja levice. Dok se ovde ne pojavi levica koja nije antinacionalistička, ona neće postojati kao pomena vredna politička činjenica. Uostalom, nacionalizaciji ovde – na ruševinama multikonfesionalnog osmanskog ekumena i u ritmu istorije koju usmerava moćan tok našeg, drugačijeg, nezapadnog razvojnog vremena – nije uspela da odoli ni pravoslavna crkva. I ona je ranije imala samo dva izbora – ili da se nacionalizuje, uskladi sa najmoćnijom silnicom oslobođenog prosvetiteljstva u Evropi i postane srpska, ili da počne da vegetira, kao Vaseljenska patrijaršija u Stambolu. Što znači da postane prijemčiva za ostvarivanje zapadnih ciljeva, koji nemaju veze s verom.

Duh nacionalne države, pušten u Zapadnoj Evropi i vremenom globalizovan, ne može se vratiti u bocu. Pri tome, on ne nudi etnički homogenu, nekada davno homogenizovanu, originalnu državu-naciju kao alternativu već kao razvojni ideal. Od njega su zapadne države počinjale da odustaju tek onda kada su postale stabilne, jako prosperitetne i iskoristile brojne prednosti.

Zato Mario Kalik greši kada, verovatno sputan neosvešćenim zapadnocentrizmom, ističe razliku između „dobrog“ patriotizma, lojalnosti državi, i „lošeg“ nacionalizma, odanosti naciji. Zapadne države su nastajale nasilno, pre masovnih medija, pa se lako gubi iz vida da je „uništavanje manjinskih nacija“ različitim sredstvima bilo ključna alatka u izradnji oglednih zapadnih država kao, uglavnom, prilično homogenih država većinske nacije. Naime, na celom Zapadu do polovine dvadesetog veka postojale su samo dve države u kojima manjinske nacije nisu bile ili uništene ili stavljene u „sub-imperijalni“ odnos. Zato je na Zapadu država, sve dok nije ojačala i postala ne bogata već prebogata – bila država-nacija, u kojoj je sasvim zanemarljiva razlika između patriotizma i nacionalizma, kako ih, prilično pojednostavljeno i usko etimološki, ali ne i pogrešno, definiše Kalik.

Štaviše, Evropska unija, upokojena Jugoslavija i (nažalost) neupokojena Bosna ilustruju kakve sve nevolje nastaju kada ne može da se stvori krovni nacionalni identitet, koji bi omogućio da nacionalizam i patriotizam budu isto, baš kao u oglednim zapadnim državama. A one su, u „medijskom mraku“ kojim je bilo obeleženo rađanje modernosti, vekovima ratovale, klale, nacionalno se „čistile“, različitim zakonima i kvazilegalnom pravosudnom gimnastikom prvo odrođavale a zatim renacionalizovale „neodgovarajuće“ građane – sve dok nisu postale države-nacije.

LUKAVSTVO NEOKOLONIJALIZMA
Da ne pominjem opet primere iz Podsaharske Afrike – „mi smo u Evropi“, pa je to veliki no-no i za naše terijaki kosmopolite i za marljivo nemarne marksovce. Mlade afričke države, čije je, uglavnom pravolinijske granice-okove povukao Zapad, nisu uspele, iako su mnogi frustrirani lideri i intelektualci to želeli, a ponekad i, manje ili više figurativno, pokušavali – „da ubiju pleme da bi napravili naciju“. U Podsaharskoj Africi postoje samo tri zemlje za koje se može reći da su države-nacije, a o „demokratiji“ možemo govoriti skoro isključivo ako ispred stavimo pridev, koji je, po pravilu, toliko relativizuje da bi bilo smislenije govoriti o nedemokratijama ili lažnim demokratijama. Demokratija i višenacionalna država se ne mešaju lako, a nekada, bojim se, nikako. Zato tamo gde (još) nije bilo (pokušaja) „genocida“, ili oni nisu „uspeli“, glavni odgovor na nepodudarnost između patriotizma i nacionalizma jeste – diktatura. Odgovorna i uzorna, kao ona u malenom Singapuru, ili musava, kažu odnedavno i „genocidna“, kao ona u mnogo siromašnijem, multinacionalnijem i većem Mjanmaru.

Sve siromašne i nedovoljno bogate višenacionalne države su sklone da proklizaju u „genocid“. Ali, „genocidi“ su na nezapadnim prostorima po pravilu bili pokušaji da se ponovi zapadna istorija „uništavanja manjinskih nacija“ – koja je postavila temelje razvoja zapadnih država-nacija, čije bogatstvo zaslepljuje nezapadne mase i elite, ne samo na Balkanu. Te krvave državograditeljske „merdevine“, koje je Zapad iskoristio da bi se lakše i brže razvijao, više nisu dostupne. Kriminalizovane su, mada, naravno, prilično selektivno. Bivaju nazvane „genocid“ samo onda kada to odgovara zapadnim interesima.

Jedna od posledica je da oni koji nisu Zapad – a to je i dalje, kao i modernost, prvenstveno ekonomska odrednica, sinonim za bogatsvo – pokušavajući da proverenim zapadnim sredstvima postanu „Zapad“, znači da konačno budu privilegovani, siti i rastrošni, rizikuju da budu opisani kao „genocidni“ i time izbačeni i iz takozvanog međunarodnog prava i iz „civilizovanog sveta“. Jedno od lukavstvo neokolonijalizma je da dominaciju ostvaruje tako što nekim nacionalizmima ne dozvoljava da postanu patriotizmi, a nekima, kao što je albanski na Kosovu, svesrdno pomaže. Nažalost, uz terciranje slučajnosrpkih „marksista“ i udarnički rad konstantinovićevaca.

Kakva god da je „palanka“, svaki oblik kolonijalizma je gori i destruktivniji, a danas je i jako podmukao, posebno u našoj, „neevropskoj“ Evropi. To čini da će preko potrebna dekolonizacija mozgova ovde biti mnogo teža i neizvesnija, jer ona u Srbiji podrazumeva devesternizaciju. Ali balkanizacija ovdašnjih umova, paralisanih ne toliko slikom Zapada koliko jednom kandiranom fikcijom, predstavlja pretpostavku i smislene primene termina razvijenih i definisanih na Zapadu, u jednom bitno različitom, drugačije evropskom kontekstu. Mislim da tu ima nade za Kalika, da on može da se otrgne iz zavodljivih okova tumačenja zasnovanih na tuđim, zapadnim iskustvima – koja su podjednako provincijalna i neuniverzalna kao i svaka druga, pa i naša.

Ali, bojim se da nema nade ni za Bakićeve marksovce ni za liberalne mrzitelje kaldrme. Nažalost, i jedni i drugi imaju asfaltirane umove. Ne verujem da su u stanju da uvaže posledice činjenice da smo živeli jednu bitno drugačiju istoriju i da, čak i kada moramo da „ponavljamo“ tuđu, zapadnu – to možemo da činimo samo na naš način i u našem ritmu. Nesklad koji tu neizbežno nastaje, posledica je različitosti, a ne neke naše navodne patologije ili bolesti iz desubjektivizujuće autorasističke fantazije na koju se Dubravka Stojanović i njeni levi liberali oslanjaju kada medikalizuju našu različitost i nacifikuju srpski nacionalizam.

Dubravka Stojanović (druga sleva) na debati „Kako do političkog rešenja? – Protesti građana kao odgovor na deficit pravde i nemoć institucija“ u okviru projekta Dijalog u Centru, koji organizuju Fondacija Centar za demokratiju i Fridrih Ebert Fondacija, Beograd, 28. mart 2019.

Bajka o poželjnom patriotizmu nasuprot opasnog nacionalizma ovde je, ako razmišljamo o oživljavanju nečega što bi ličilo na levicu, jedna preskupa, ali, nažalost, jako zavodljiva iluzija. Pri tome, ne samo „liberali“, već su ovde i mnogi relevantni „marksisti“ – autonomaši. I kada izgovore patriotizam – oni, po pravilu, zamišljaju nezavisnu, mirišljavu, crno-žutu, K&K Vojvodinu. Ne misle na blatnjavu, osmansku i azijsku Srbijaniju, „Srbistan“ koji kleveću i preziru. Koliko znam, poslednji u nizu pokušaja prepariranja ovdašnjih mozgova oslonjen na dekontekstualizovanu distinkciju između patriotizma i nacionalizma bila je neokolonijalna turneja ambasadora nordijskih zemalja u Beogradu. Oni su pre nekoliko godina krenuli da pokroviteljski objašnjavaju odabranim glavnim urednicima „srpskih“ medija razliku između njihovog, „dobrog“ patriotizma i našeg, „lošeg“ nacionalizma.

Malo kasnije je, ne samo na danska vrata, zakucala neočekivano velika grupa izbeglica, azilanata i migranata – i pokazalo se da taj patriotizam ume da bude mnogo odvratniji i nehumaniji od našeg oklevetanog nacionalizma. Represija i eksplozija netolerancije bili su u velikoj meri vezani za činjenicu da je priliv ljudi druge nacije (i vere i rase) pretio da stvori jaz između danskog nacionalizma i patriotizma, da razdvoji dva pojma.  Ovde je potrebno istaći da je u dobitničkoj zapadnoj formuli ’patriotizam jednako nacionalizam’ – ključan nacionalizam. On je imao instrumentalnu ulogu u stvaranju bogatstva, održavanju prosperiteta i relativno lakom sprovođenju različitih oblika emancipacije, mere poštovanja „ljudskih prava“ koja obezumljuje ovdašnje marksističke fikuse koliko i levo-liberalnu elitu.

Neoliberalizam je, uz pomoć globalističkih mitova i fikcija inkluzije, potpomognutih u Evropi i instrumentalizacijom holokausta, taktički razvojenog od svoje nemačke baze i kapitalističke nadgradnje, jedno vreme uspevao da pod sobom drži nacionalizam. Lako je bilo obezbediti saučesništvo i levih liberala i mnogih marksista, zabavljenih cuclama „ljudskih prava“ rastućeg broja politički benignih manjinica, opstankom nosoroga i ekološkim pitanjima. Naravno, po pravilu na načine koji ne ugrožavaju temelje razularenog kapitalizma i sestrinskih ideologija. Na primer, retko su levičari svih boja i nijansi pominjali jedini koliko-toliko sprovodiv i efikasan odgovor na apokaliptični scenario klimatskih promena – masovni besplatni transfer čistijih tehnologija zaštićenih patentima, čija je sudbina, skoro bez izuzetka, u rukama zapadnih vlada.

Za razliku od ugroženih vrsta, neke ideološke „vrste“ imaju veće neprijatelje u sebi nego u okruženju. Štaviše, neretko deluju kao neprijatelji svog okruženja. Bakićevi voljeni marksovci su se ovde etablirali na jednom visoko kompetitivnom, iako relativno niskoprofitabilnom, lešinarskom „levičarskom“ tržištu. Tu je monopol uspostavila koalicija moralnih patuljaka, lenjih bukača i ciničnih oportunista. Oni vole da pominju „svetsku ekonomiju“, „cenu rada“ i „radničku solidarnost“, iako to poznaju i razumeju manje od Čada.

Kada je reč o svetskom proleterijatu, veri u njegovo ujedinjenje i mogućnost da budu ubrani politički plodovi internacionalizma – to je danas manje smisleno od dodola. Čini mi se da ključni problem sa ujedinjavanjem proleterijata i još poniženijih potklasa, pa i svakim anacionalnim pristupom njihovim potrebama i interesima, jeste jaz koji ih deli, ne samo na egzistencijalnom novou, već i u nekim drugim, jako važnim aspektima. On je toliko veliki i nepremostiv da čini da sama ideja ujedinjavanja danas bude ne toliko utopijska koliko bezumna. Čak i da je to moguće, prezreni na svetu bi, u nažalost globalizovanom ali sve „neravnijem“ svetu, bili teške budale kada bi se ujedinili i poveli bilo kakvu zajedničku borbu. Zašto?

MAJKA, REVOLUCIONARKA, SLUŽBENICA
I zašto razloge nisu u stanju ni da naslute ovdašnji samoproglašeni marksisti i marksističke feministkinje, koje sanjaju da se „ostvare“ i kao majke i kao revolcionarke i kao državne službenice? Krenuću od drugog pitanja. Naravno, odgovora je više. Već sam pisao i o onima koji su vezani za naš kulturni obrazac, iz koga niko od nas ne može da se „iskoreni“, i o onima koji su povezani sa činjenicom da, ako uopšte nešto čitaju, naši „levičari“ čitaju ne pogrešne knjige već pogrešno čitaju knjige. Oni pitke teorije izvedene iz zapadnog iskustva i društvene istorije redovno tumače kao univerzalno validne i relevantne.

Ipak, čini mi se da je ključni razlog nešto drugo. Po pravilu, naši „levičari“ mogu i da ne rade. Može im se da ne budu eksploatisani. Oni ne samo da će jesti, već će, po pravilu, imati i za čašicu burbona, verovatno i za vansice, pa mogu da se bave teorijom i „feministički“ trabunjaju na Mašini – za šta, inače, bivaju celivani šačicom (dojče) evra. U Srbiji ima struje. Ima i vutre. Imaju pristup kompjuteru. Imaju vremena da pišu i čitaju. Znaju kako da odmotaju lizalicu. I oni sami, i ljudi oko njih, ako su im potrebne, nose naočare ili sočiva. Bojim se da im je teško da zamisle da postoje oni koji ništa od toga nemaju, čija dece nikada nisu videla bombonu, pa ne umeju ni da je odmotaju. Oni ne znaju kako je živeti na pravom dnu, niti znaju da tako, priznajem van Evrope, živi više od pola milijarde ljudi. U celoj Srbiji ih ima „nula“, tačnije zanemerljivo malo. Unutar su statističke greške, što znači najviše sedam hiljada.

Na sreću, ne postoje „zoološki vrtovi“ bede u kojima bi slučajnosrpski „levičari“ mogli da se suoče i sa (pravim) Čadom i (pravim) dnom i sa činjenicom da životna „cena“ ne-rada može biti mnogo veća od najmanje „cene rada“. Bojim se da ni ne pokušavaju da, kada govore o radničkoj solidarnosti, zamisle decu sa naduvenim stomakom čiji otac plače da ga neko eksploatiše. Ili majku koja čeka pijačni dan da bi prodala kokošku i kupila antibiotik za dete, koja, pri tome, nije čula za Marksa i Gramšija pa se moli Bogu da dete preživi još tri dana. Ili decu, tamo gde nema onih koji mogu nešto da daju prosjacima, pa čekaju da popijete vodu i date im plastičnu flašu, ili jezikom seksualno „stimulišu“ mršavu kravu kako bi dala malo više mleka…

Tako se živi u Četvrtom svetu – iako su gledaoci Utiska nedelje nedavno od Nenada Prokića mogli da čuju tvrdnju da je Srbija Četvrti svet. Mnogi su poverovali, iako je Srbija, prema stepenu ljudskog razvoja i životnom standardu, negde pri dnu Prvog sveta. Mogu, po ko zna koji put, još o Četvrtom svetu i drugim razlozima zašto radnička solidarnost i internacionalizam danas predstavljaju slatku iluziju sitih i gadljivih na preživljavanje. Stanovnika privilegovanog dela sveta u kome čak i najsiromašniji ne umiru od gladi, gde postoji šansa da se hleb ubuđa.

Suština naše evropske priviligije – koliko god da ona mnogima u Srbiji deluje mala, smešna, zanemarljiva ili nepostojeća – jeste da ovde ima kontejnera u kome može da se nađe nešto jestivo i što ima posla od koga se može utoliti zavijajuća glad. I oni koji su ovde stvarno jako gladni, jako retko su gladni sa osećajem izbezumljenosti pred ružnu smrt, mirisom ultimativnog beznađa, koji se vremenom ureže u mozak onih koji su ne jednom lavirali na ivici umiranja od gladi. Globalizacija je učinila da, iako odavde nevidljiv, taj, tako gladan svet po prvi put više nije razdvojen od našeg, koji je, po pravilu, relativno sit čak i kada je gladan.

Ako odemo istočnije od Čada, pravog Četvrtog sveta, suočićemo se i sa cenom (ne)rada u (pravom) Bangladešu, koji se, inače, navodi kao najnoviji primer uspeha jedne zemalje iz razvojnog Trećeg sveta. Ali, Bangladeš je ovde, na „levici“, lažiran i kao takav je postao sinonim za „katastrofalno“ stanje Srbije, navodno, „evropskog Bangladeša“. Srbija je, iako su plate ovde skoro pet puta veće a kvalitet života se ne može ni porediti, „postala“ Bangladeš u velikoj meri zahvaljujući lenjosti Nemanje Rujevića i neznanja sertfikovanih vlasnika autokolonijalnih „znanja“, koji imaju pristup „nezavisnim“ i „građanskim“ medijima.

U Bangladešu, Indoneziji, Vijetnamu i Kambodži, u neljudskim uslovima, za ubogu siću, od jutra pa do posle mraka – jer je to jedini način da im dete nešto pojede, da manje plače i ređe povraća – „oni“ prave patike koje nosimo dok tvrdimo da smo „mi“ nesrećni i na dnu. Preblizu stvarnog dna, „oni“ su srećni što nisu nesrećniji. Zalog njihove sreće u nesreći je naša nesreća u sreći – pa i činjenica da ovde i dalje ima mnogo onih kojima se može da ne budu eksploatisani. Globalizacija je uspostavila i učvrstila povratnu spregu između dva daleka sveta, gde dobici radnika tamo jednostavno podrazumevaju gubitak poslova i radničkih prava ovde. Drugim rečima, oni tamo žarko žele ono što mi nikako ne želimo.

Teški životni uslovi u jednoj od siromašnih četvrti u Daki, glavnom gradu Bangladeša

Da bi spalili iluzije, naši radikalni levičari ne moraju da idu u Čad, Bangladeš ili na Javu. Može drug Bakić da povede svoje pionire u Blok 70 – da, na primer, posete neke od stanova koje su iznajmili kineski radnici i vlasnici tezgi i radnjica. Kada vide na koliko kvadratnih santimetara oni žive i koliko mnogo rade, možda naslute nešto smisleno vezano za realnosti u Kini, ali i za „cenu rada“ i „svetsku ekonomiju. Nažalost, toga nema ni kod Altisera ni kod Šantal Muf.

Da probam još jednom. Svetlo u mraku za znojave i preumorne kineske i bangladeške radnike je – gledano iz burbonom zalivene silikonske perspektive Bakićevih „Oktobaraca“ – mnogo mračnije od srpskog mraka u svetlu. Dve percepcije su nepomirljive, toliko duboko ukorenjene u dve istovremeno jako daleke i isprepletane realnosti da je formulisanje zajedničkog interesa i ujedinjavanje jednostavno nemoguće. „Cena rada“ koju zahtevaju naši „marksisti“ je u Srbiji moguća samo ako ovde ne mogu da dolaze – ni pametni telefoni ni plastične kante ni kompjuteri ni vansice proizvedene u Kini ili Bangladešu. Ni Kinezi.

„ALI, MI SMO EVROPA“
Koliko god da su i Aleksandar Vučić i „privredna politika“ loši, njihova uloga je relativno mala. Porast ovdašnjeg beznađa je pupčanom vrpcom vezan za nade bangladeških i kineskih radnika. Zato radnička borba ne može biti zajednička. U svetu država, ona se može voditi samo na nacionalnom ili, ako baš mora, patriotskom nivou. Pri tome, mislim da su srpski proleteri mnogo svesniji od slučajnosrpskih „levičara“ i implikacija globalizacije, koje osećaju na svojoj koži, i ljudske bede onih koji tvrde da ih zastupaju i da se bore za njihove interese. Zato bi se danas čak i priželjkivana pobuna okončala u rekordnom roku. Završivši kao, sasvim razumljiva, sitno-pljačkaška redistribucija, način da gubitnici u metastaziranom manjinarenju, tranziciji i globalizaciji konačno zadovolje bar neke uskraćene potrošačke strasti i aspiracije.

Najčešći odgovor koji sam dobijao kada sam ovde pokušavao da ukažem na relevantnost realnosti u kojima nastaju stvari koje nosimo i predmeti koje koristimo bio je – „Ali, mi smo Evropa“. To je, možda benigni, rasizam. On dolazi iz samorazumevanja da „mi“ ovde treba da koristimo male i velike blagodeti globalizacije – od H&M, za kojim je godinama na društvenim medijima zavijala „liberalna“ Srbija, do moćnih Epl mašina, idealnih alatki za intelektualni rad – pod klimom ili sa grejanjem. Dok „oni“ tamo treba da se znoje i pate, radeći u fabrikama-logorima u Kini – i po 16 sati dnevno, šest dana u nedelji.

Svaka jeftinoća ima svoju cenu, koja danas, po pravilu, ostaje nevidljiva. Na primer, u Indoneziji u mnogim fabrikama ne treba postaviti žicu da bi bile logor. Ljude na „robovanje“ tera preživljavanje, koje nije figurativno, i deca, koja ne mogu da nauče da trpe glad i ćute. To su mesta gde internacionalna klasna solidarnost biva razbucana u sudaru sa imerativima ostajanja u životu. Možda je taj „sudar“ najupečatljiviji u Indiji i Bangladešu – gde žene i njihova mala deca od jutra do mraka tucaju kamen pored prašnjavih puteva i ulica. Njihov, čak i na jedan pogled sa strane, neizdrživo bolan rad beskrajno je jeftiniji od svake mašine, ali ne-rad bi za njih bio preskup, još bolniji i tragičniji. „Luksuz“ koji sebi ne mogu da priušte.

Imajući u vidu razliku u životnim okolnostima, proleteri svih zemalja žele isto, samo na jednom prilično trivijalnom nivou. Oko njega ne može da se kristališe ni zajednička politika ni stvarna solidarnost. Radnička klasa više ne može da se ujedini, ako je ikada mogla. Istovremeno, sumnjam da će nestati nacije. Štaviše, mislim da će sa planete Zemlje pre nestati čovečanstvo nego nacionalizam.

Nema tog vudua koji može da vrati duh nacije u bocu i hipnoze koja može da pomiri aspiracije i interese kineskog i srpskog radnika, da ne pominjem ponovo očajnog (ne)radnika u Čadu ili (ne)srećnog „roba“ u Bangladešu. Kakav-takav napredak – sem kada se radi o fokama, transrodnim osobama i drugim „ljubimcima“ neoliberalizma – moguć je samo na nivou države. Nacionalna solidarnost je jedan od malog broja raspoloživih protivotrova, koji mogu da se koliko-toliko suprostave atomizaciji društva i razornim manjinskim politikama identiteta.

Dok god levicu parališe strah od nacionalnih skretanja, sve što ovde može da proizvede su neke lepe, umivene prakse. Estetizovani subotnji pseudobunt beogradskih orhideja, koje traže uzbuđenja, a ne boljitak za prezrene Srbe. Nema tog dobrog ukusa i teorije koja tu može da pomogne. Nema ključa za promene u delu Marksa i Fukoa, koliko god da su genijalni. Oni danas nude malo šta sem opravdanja za nečinjenje, čekanje i kolaboraciju sa polugama kapitala.

KARIJERISTIČKA MAŠINA
Zato ne čudi da su slike alternative u današnjoj Srbiji oličene u slavnima, selebritijima čija ekranska aura kopni dok ih dosada melje, i lepima, fotogeničnim licima iz kojih se neretko kriju ružne ambicije. Meru ovdašnjeg političkog beznađa oličava bezlična i bezidejna karijeristička mašina, spakovana iza armiranog manjinskog identiteta i lepog lica Marinike Tepić. Nažalost, neki politički otrovi su em prilično netransparentni em bivaju predstavljeni kao poželjni, što dodatno smanjuje šanse da se pojavi alternativa nezasitima i autokolonijalnima.

Duh vremena je zavodljiv. Čak je i bivši politički analitičar Đorđe Vukadinović, valjda na osnovu sopstvenih analitičarskih uvida, razvio stretegiju političke borbe, spojio suverenizam i selebritizam – i postao političar. Nažalost, ovaj hibrid u Srbiji obećava mnogo manje nego u SAD, gde je Hilari Klinton 2016. godine selebritije postrojila iza samoživog feminizma desno-liberalne elite koju oličava.

Štaviše, bojim se da je – naravno ne samo Vukadinovićevo – oslanjanje na selebritije nedomišljeno i kontraproduktivno. Posebno kada se obraćate antielitstičkim srpskim glasačima, tradicionalno sumnjičavim prema svakom štrčanju i samoisticanju. Za Srbiju, a naročito za opoziciju, bolje bi bilo da je Vukadinović ostao analitičar, čak i „Vlah“, nego što je postao kompanjon srpskih verzija Roba Kardašijana i Emi Šumer. Ipak, dodir slave i oko kamera su lomili i mnogo čvršće političke kičme i jače analitičarske umove. Zato, iako me rastužuje, nekako ne čudi da Nova srpska politička misao kao da mutira u Novu selebriti političku misao.

Danas nema pravog izbora. Možemo da glasamo za nekog klovna i tako pokažemo da razumemo realnost. Ako ništa, čovek bar oseti sitno zadovoljstvo što se podsmehnuo političkoj farsi, koju ovde i na vlasti i u opoziciji oličavaju nezasite autokolonijalne karikature. Možemo da budemo kulturno „stado“. Vikendom prošetamo iza selebritija (i Đorđa) i glasamo za opoziciju – za koju je teško reći da li je više rastrojena Vučićem ili podrškom koju predsednik dobija sa Zapada. Možemo da se učlanimo u SNS i očekujemo (ne)demokratsku dividendu, ali tu već ima premalo resursa i previše gladnih usta. Onih koji su se prekasno suočili sa smislom „evropizacije Srbije“ i poželeli da nekako naplate spaljivanje iluzija.

Pripadnik Garde Vojske Srbije pored zastava Srbije i Evropske unije u Palati Srbija, 2. oktobar 2017.

Nažalost, svi ti izbori se svode na isto. U najboljem slučaju na biranje između kapitalističkog i društveno-kapitalističkog – ili cash ili cool. Pored globalnog, neoliberalnog, ovu zemlju prati još jedan usud. Da parafraziram bolnu spoznaju čuvenog meksičkog kaudilja – Jadna Srbija, preblizu Evropskoj uniji da bi mogla da se približi Bogu ili Marksu. I, da dodam, predaleko od Rusije. Niti poslovična majka može dovoljno da nam pomogne, niti mi možemo dovoljno da je zamrzimo i prigrlimo Zapad. Zato EU nije samo naša najveća nada, odnosno iluzija, ako ste realista. Ona je postala i naše najveće prokletstvo. Srbija je previše blizu toj „Evropi“ da bi ovde mogla da bude shvaćena kao nešto dobro i poželjno od strane važnog segmenta populacije i političke klase.

Nesreće retko idu same. Jedno od najvećih političkih dostignuća Margaret Tačer je Toni Bler. Činjenica da je na čelo nekada levičarske Laburističke partije dovela svog ideološkog klona. Nažalost, u globalno nasleđe ove nemilosrdne žene – koja se proslavila shvatanjem da lešinarski kapitalizam nikada ne može dobiti alternativu i tvrdnjom da ne postoji društvo – treba ubrojati i slučajnosrpske levičare, crvenkaste manekene dr Jove Gevare koliko i ružičaste kerbere dr Dubravke Gevare.

Njihovo delovanje ne doprinosi potrebi da se pojavi alternativa i odaje sliku antidruštvenih preduzetnika ega i manjinarenja, robova distinkcije i politika identiteta. Ta dva lepo upakovana otrova predstavljaju potku narcisoidnog i nesolidarnog sveta koji je proizvela sinergija tačerizma i nihilizma. Armiran antinacionalizmom – koji ovde može biti samo antisrpska ili antipolitička platforma – takav angažman je naličje našeg udesa. Umesto o vraćanju u carsku (srpsku) 1388. godinu, on sanja o povratku u anacionalnu (evropsku) 1847. Zato je nesreća koju prikriva ova vizija budućnosti možda malo manja, ili manje retrogradna, ali ne i manje tragična.

 

Izvor nepismenidjavoljiadvokat.blogspot.com.

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here