ЗОРАН ЋИРЈАКОВИЋ: Свет после левице

Поделите:

Бразил је био само последњи у низу. Широм света, од сиромашних Филипина до пребогатих САД, све је више гласача који су погледали унутар својих држава и тамо их није привукло ништа сем деснице. Чак и Алексиса Ципраса данас више воле у Пентагону, Бриселу и седишту Светске банке него у радничким предграђима Атине. Штавише, ствари по левицу стоје још горе него што то многима изгледа.

Страх од миграната и серијски тријумф деснице на изборима јасно су показали да слављене и хваљене „плишане револуције“ у Источној Европи крајем осамдесетих нису биле израз либералних тежњи већ закаснеле „националне револуције“. Ипак, тужно стање ствари је најочитије у Латинској Америци, донедавно светлој левичарској тачки у привидно постидеолошком свету, у коме су политичке и интелектуалне класе временом све више окретале леђа питањима редистрибуције и неједнакости.

УКИДАЊЕ СУВЕРЕНИТЕТА
Све оне којима је и политичко срце стварно на левој страни, много више од изборне победе једног „фашисте“ у Бразилу требало би да забрину недавни порази левице у Аргентини и Еквадору, где је победила на председничким изборима али је убрзо затим изгубила победника. Јужна Америка није успела да одоли споју, с једне стране, моћи САД и капитала, колико је то уопште могуће раздвајати, и, с друге, једне важне, често занемарене последице све дубљих и интензивнијих глобализацијских процеса.  Наиме, оваква каква је, глобализација је у једном једном јако важном али редовно занемариваном смислу укинула суверенитет многих релативно просперитетних земаља широм света, у које спадају и неке од латиноамеричких земаља и Србија. Оне више нису у стању да обезбеде економско оснаживање и смислено укључивање својих сиромашних грађана, нити да средњој класи гарантују одржавање стандарда на који је навикла и који верује да јој припада.

Суд о поретку, који све мање толерише не само алтернативе већ и варијације, више се не доноси по ономе шта он чини за већину обесправљених и понижених грађана већ за припаднике тактички избраних мањина. Економска инклузија и оснаживање – које једино може да гарантује одрживост и смисленост свих других облика оснаживања – замењена је инклузијом, неретко сведеном на пуку видљивост и признавања различитости, политички безопасних, првенствено родних мањина. Истовремено, интереси све угроженије радничке класе и сиромашнијих слојева, склоних да по родним питањима не деле ставове отуђених левичарских космополита и циничних власника и слугу капитала, дисквалификовани су и на самој левици због њихове склоности антигеј и националистичким ставовима.

Нажалост, сем у Источној Азије, где углавном живе они добитници глобализације који нису богаташи, и Латинској Америци, у околностима на које ћу се вратитити касније, левица није озбиљније промишљала национално и олако је игнорисла место и улогу нације-државе у глобализованом свету. Левица је у остатку света остала заглављена на два заводљива али политички прилично неважна нивоа: глобалном, у коме је, како се могло очекивати, редовно губила од капитала, и на не толико локалном колико индивидуалном, на коме ју је капитал још суровије поразио, створивши масу конзумената који никада не могу да стекну довољно ствари и утисака потребних да би задовољили своје стално растуће аспирације.

Левица више ни не покушава да понуди одговор на старо питање „Шта да се ради?“ и покрене масе презрених и сиромашних – и оних који се с разлогом боје да би то ускоро могли да постану. Наиме, не само да се, на пример у САД, одавно више не производе фармерке и да се (истински) производи све мање и мање аутомобила, већ су данас „аутсорсингом“ и „офшорингом“ све угроженија радна места образоване средње класе. Чак и ако мечка неолибералне глобализације још није закуцала на њихова врата – многи су постали свесни да је само питање месеца или године када ће.

Напуштена фабрика у Детроиту

Успех Доналда Трампа на изборима 2016. године је у великој мери био последица чињенице да радна места полако и сигурно одлазе из САД – и да није било никаквих индикација да ће их заменити нека друга. Показало се да је Обамина „Нада“ била само празан слоган, маркетиншка шарена лажа. Ни Доналд Тамп се последњих месеци нешто не хвали чињеницом да је стопа незапослености најмања у новијој америчкој историји. Јер, тачно је да никада није било мање људи без посла, али – истовремено – никада није било ни више Американаца који од своје зараде не могу да споје крај с крајем.

Такозване лажне вести и лажни медији су постали толико читани и заводљиви првенствено зато што су многи грађани схватили да су их деценијама лагали „прави“ стручњаци и „прави“ медији – тврдећи да ће неолиберална глобализација бити добра за све, да је реч о развојној „плими која ће подићи и највеће бродове и најмање чамце“. Бојим се да је баш то била најопаснија од свих савремених „лажних вести“ – фикција коју су либерали прихватили још почетком деведестих и померили се удесно, на Гиденсов „Трећи пут“, идеологију лажних центриста као што су били Бил Клинтон и Тони Блер.

Ни много радикалнији, „прави левичари“ нису остали имуни на глобалистички мит о крају идеологије. И они су временом пали на мањинске политике идентитета и издали сиромашне слојеве. Ослоњена у великој мери на корозивно фукоовско-деридијанско наслеђе, идеологија рода – иако је сам појам редовно исмеван и оспораван – постала је најдинамичнија идеолошка матрица овог сегмента левице. Једна од последица је и схватање да – док је за „постидеолошку“ десницу сваки потрошач постао добар грађанин – за привидно постидеолошку левицу данас је само мртав радник добар радник. Изгледа да не примећују да је космополитизам, којим воле да се диче, првенствено класна, па тек онда, можда, и културална одредница.

При томе, предузетници идеологије рода и сродних левичарских (анти)политика нису се само отуђили од гласача, масе истински презрених и понижених, већ су постали прилично јефтини. Оно чиме се обично задовољавају – катедре на угледним факултетима, ушушкани „безбедни простори“ и такозване невладине организације – ем представља занемарљив трошак за империју капитала ем ствара илузију да још постоји нешто што се зове левица која прети поретку. Лично је у овом елитситичком, нарцисоидном миљеу одавно постало, изнад свега – антиполитичко.

Наравно, треба бринути о Прајду, генетски модификованој храни, белим медведима, платанима и пластичним кесама – али и ту су левичаре свих боја и нијанси већ поразили корпоративни предузетници и прагматични политичари са деснице. И њима су данас абортуси, китови и „гејеви“ у реду колико и левичарима омамљеним политичком коректношћу и опседнутим идентитетским повредама и „окидачима траума“, ућуткујућим аргументом којим се хране све идентитетске антиполитике.

Тако се левица, прво либерална а затим и марксистичка, углавном сврстала уз оне против којих би требало да се бори. На пример у Србији, не само да радничка класа не одлази на Прајд већ тамо нешто нема ни „гејева“. Главна специфичност београдске Параде је у томе што се – узместо издашних корпоративних спонзора политичке коректности и профитабилне инклузије – на њој тискају НАТО амбасадори. Ипак је мала Србија много виша „европска вредност“ од истополних бракова.

Београдски „Прајд“, 20. септембар 2015. (фото Лазар Маринковић/VICE)

Не треба да нас чуди ни чињеница да организатори сваке године бирају само „куму Прајда“. Сасвим у складу са духом савремених, „квир времена, Александар Вучић је закључио да му је политички јако корисно (и изузетно јефтино) да постане „кум“ свих наших септембарских Парада поноса и да на – формално – најмоћнији положај у држави постави једну поносну лезбејку. Вучићевом Прајду зато аплаудирају чак и неуморне, мада класно слабовиде, квир теоретичарке и боркиње против „патријархата“, за које је братство, не само када мирише на нацију, постало једна јако ружна и опасна реч, али су своје привилеговано идеолошко сестринство промовисале у еталон солидарности и бриге.

ПРОЛЕТЕРИ СВИХ ЗЕМАЉА, РАЗЈЕДИНИТЕ СЕ
Ако у овим „квир временима“ још постоји неки лек, онда ми се чини да би левица много више постигла под слоганом: „Пролетери свих земаља, разједините се“. Нажалост, у свету у коме је нација-држава постала једина ствар од које се не може побећи (и никако се не исплати бежати), левица је не само саму идеју нације већ и смислене борбе на националном нивоу препустила националистима, користећи при томе сваки, па и најглупљи и најтривијалнији повод да их изједначи са фашистима. Наиме, национална држава је кључна одредница архитектуре савременог света. Самопроглашене грађанске државе не постоје – реч је о политичком трику који треба да замагли једно мало другачије схватање нације. Национализам је, пак, најжилавије чедо просветитељства. Био је један од главних мотора успешне модернизације и богаћења – етнички прилично хомогених – западних држава.

Али, национална држава и национализам су проглашени за зло и постали су највећи табуи за грлате „антифашисте“ – који ће, бојим се, остати без гласа, текста и смислених придева ако се једног дана поново суочимо са правим фашистима. Нажалост, антифашизам данас представља мало шта сем добре мере идејног банкрота једине реално постојеће, антинародне и антирадничке левице.

Иако се све ређе чује слоган „Пролетери свих земаља уједините се“, он и даље звучи јако племенито и слатко утопистички. Нажалост, ту постоје два сасвим реална проблема. Први, који су открили пролетери свих земаља, солидарност се не маже на хлеб. Од ње се не може купити ајфон наш насушни. Разузадани капитализам није постао само, из угла радника, глобална трка ка дну већ и утакмица са не толико нултим колико негативним збиром. Колико једни радници добију (углавном на Далеком Истоку) још више ће изгубити други радници (углавном у Европи и САД). Други проблем се тиче чињенице да је пролетер постала, ако не баш ружна, онда за многе данашње левичаре неподношљиво архаична и јако сумњива реч. Од ње као да постоји само пар горих и одбојнијих „ствари“ – ту је на првом месту знојави и убрљани радник, човек од крви и меса.

Пролетери одавно нису кул, али упорно одбијају да оду у ропотарницу историје. Од чињенице да овдашњи „презрени на свету“ могу да гледају Марићеве Парове, (пост)модерне српске левичаре више ужасава само чињеница да могу да гласају. И у Србији водећи гласоговорници данашње  клинички мртве левице као да поручују – Пролетери свих земаља, укините се. Нестаните. Како смо стигли дотле? Зашто су пролетери једна од ретких „ствари“ које се наш типични, марксистички колико и људскоправашки, НВО левичар гади више од Задруге? Можда грешим, али мени се чини да је и у Србији пре реч о политичком самоубиству левице него о успеху неког заједничког злочиначког подухвата иних капиталиста и њихових политичких трбухозбораца.

Ако је то нека утеха, релевантни одговори на ова локална питања су глобални. Широм света и радикално – углавном марксистичко и феминистичко – крило левице и оно умивеније и нашминканије либерално, раскоренили су се и преселили са овог необичног и често јако фрустрирајућег глобализованог света у облаке „космополитизма“ и „теорије“. Биће да се одатле на планети Земљи виде само фашизам, мањинска права и дрвеће.

„Молебан за правду“: Оскудно одевене активисткиње „Фемена“ се клањају испред амбасаде Туниса у Паризу како би изразиле протест против хапшења једне од њихових активисткиња у тој земљи, Париз, 5. јун 2013.

У овдашњем контексту то би биле организације као што је покрет Наши, Прајд и платани, које је посекао омражени – и наравно нацификовани – „Ђитлер“. Ту негде, између Прајда и платана, крије се и један од разлога зашто многи „Овча, Борча, чачача“ и други депривилеговани Београђани, које наше либералне елите много више вређају него што им се (само) ружно подсмевају, налазе да је данас најрационалније и најпаметније да гласају за СНС. „Вучићеви“ им бар дају нешто што није бујица елитистичких увреда и најгорих псовки. Уосталом, чак је и најгори сендвич укуснији од „гована“, којима их сваки дан на друштвеним медијима часте писмени и културни „грађански“ активисти.

Представивши свако позивање на народ као национализам и популизам, што су, пак, изједначили са шовинизмом, (клеро)фашизмом и нацизмом, овдашњи левичари су себе сасвим одсекли од гласача, који с разлогом сумњају да ће икада добити помена вредну демократску дивиденду или да ће једног дана постати добитници у глобализацијским процесима. Нажалост, наши левичари овим сиромашним и понижавајуће осиромашеним људима одавно не нуде чак ни наду и утеху – само – често нескривену – мржњу и презир.

Ипак, левица свуда, па и овде, може да се позове на олакшавајуће околности, које се, опет, најбоље виде баш у Латинској Америци. Многима се, не без разлога, чини да је само питање времена када ће власт у Боливији и Венецуели изгубити двојица великих левичарских популиста, који притом уопште нису били гадљиви на национализам. То је, да парафразирам излизани клише, у великој мери последица чињенице да су те две земље исувише близу индивидуалистичким САД да би могле да изграде и учврсте једно колективистичко друштво засновано на друштвеној правди и солидарности.

Грци и ми смо, пак, јако далеко од „америчког дворишта“. Али, баш у случају Милошевићевог национализма и Ципрасовог флерта са антикапитализмом показало се да даљина не представља препреку. САД су и даље једина суперсила, способна да своју моћ у сваком тренутку пројектује у сваком делу света и више него спремна да казни оне који верују да се економски може другачије или да се државе могу градити мимо интереса САД. Кина и Русија, главни изазивачи, падају на оба главна теста. Стаљиновом, „колико Пекинг и Москва имају носача авиона“, колико и идеолошком – да ли нуде стварну алтернативу?

Ипак, ове олакшавајуће околности не могу да аболирају посусталу левицу од чињенице да јако мало чини како би одбранила интересе народа и радничке класе – оних који нису припадници све већег броја све малобројнијих мањина. Штавише, ту није реч само о пукој незаинтересованости за муке грађана чија се понижења и обесправљеност не могу везати за припадност мањинским заједницама. Наиме, борећи се да, на пример, из „клозета“ извуку ЛГБТ популацију, да учине њене проблеме и невоље видљивим, они су у „клозет“, често још мрачнији, гурнули и закључали милионе сиромашних људи. Реч је о грађанима који ни на један начин нису имали корист од „привилегија“, које се у левичарском миљеу често сасвим некритички везују за пуку припадност етничкој већини.

Прихвативши став да је све у вези нације и националног идентитета небитно – замишљено, измишљено, намаштано или конструисано – сахранивши и Богове и људску душу на сметлишту историје и неукости, прогласивши чак и најређе сексуалне праксе и родне идентитете важнијим и стварнијим од сваке етничке и верске припадности – кључни либерални и марксистички активисти и медијски умови нас нису само гурнули у чељусти капитала, јединог преосталог Бога, већ су истовремено себе осудили на једну удобну, али јалову и јако неодговорну маргину.

„Без граница, без нација“, натпис на гаражи у Базелу

Данас су неким важним левичарским идеалима много приврженији Орбан, Вучић и Путин него њихови неуморни и све милитантнији левичарски критичари. Али, чињеница да су чак и Хамас, Хезболах и ирански ајатоласи по много чему више лево од клинички мртве левице мало тога говори о овим десничарима, оданим различитим идеологијама, верама и нацијама. Нажалост, она одлично илуструје меру не само идејног и идеолошког већ и људског пада оних који тврде да говоре у име левице и оних који се диче да промишљају њене политике. Бојим се да резултати председничких избора у Бразилу нису ни последња ни најружнија слика света без праве левице. У овој тужној причи дно се, нажалост, још ни не назире.

 

Извор Nepismenidjavoljiadvokat.blogspot.com

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here