ZORAN ĆIRJAKOVIĆ: Svet posle levice

Podelite:

Brazil je bio samo poslednji u nizu. Širom sveta, od siromašnih Filipina do prebogatih SAD, sve je više glasača koji su pogledali unutar svojih država i tamo ih nije privuklo ništa sem desnice. Čak i Aleksisa Ciprasa danas više vole u Pentagonu, Briselu i sedištu Svetske banke nego u radničkim predgrađima Atine. Štaviše, stvari po levicu stoje još gore nego što to mnogima izgleda.

Strah od migranata i serijski trijumf desnice na izborima jasno su pokazali da slavljene i hvaljene „plišane revolucije“ u Istočnoj Evropi krajem osamdesetih nisu bile izraz liberalnih težnji već zakasnele „nacionalne revolucije“. Ipak, tužno stanje stvari je najočitije u Latinskoj Americi, donedavno svetloj levičarskoj tački u prividno postideološkom svetu, u kome su političke i intelektualne klase vremenom sve više okretale leđa pitanjima redistribucije i nejednakosti.

UKIDANJE SUVERENITETA
Sve one kojima je i političko srce stvarno na levoj strani, mnogo više od izborne pobede jednog „fašiste“ u Brazilu trebalo bi da zabrinu nedavni porazi levice u Argentini i Ekvadoru, gde je pobedila na predsedničkim izborima ali je ubrzo zatim izgubila pobednika. Južna Amerika nije uspela da odoli spoju, s jedne strane, moći SAD i kapitala, koliko je to uopšte moguće razdvajati, i, s druge, jedne važne, često zanemarene posledice sve dubljih i intenzivnijih globalizacijskih procesa.  Naime, ovakva kakva je, globalizacija je u jednom jednom jako važnom ali redovno zanemarivanom smislu ukinula suverenitet mnogih relativno prosperitetnih zemalja širom sveta, u koje spadaju i neke od latinoameričkih zemalja i Srbija. One više nisu u stanju da obezbede ekonomsko osnaživanje i smisleno uključivanje svojih siromašnih građana, niti da srednjoj klasi garantuju održavanje standarda na koji je navikla i koji veruje da joj pripada.

Sud o poretku, koji sve manje toleriše ne samo alternative već i varijacije, više se ne donosi po onome šta on čini za većinu obespravljenih i poniženih građana već za pripadnike taktički izbranih manjina. Ekonomska inkluzija i osnaživanje – koje jedino može da garantuje održivost i smislenost svih drugih oblika osnaživanja – zamenjena je inkluzijom, neretko svedenom na puku vidljivost i priznavanja različitosti, politički bezopasnih, prvenstveno rodnih manjina. Istovremeno, interesi sve ugroženije radničke klase i siromašnijih slojeva, sklonih da po rodnim pitanjima ne dele stavove otuđenih levičarskih kosmopolita i ciničnih vlasnika i slugu kapitala, diskvalifikovani su i na samoj levici zbog njihove sklonosti antigej i nacionalističkim stavovima.

Nažalost, sem u Istočnoj Azije, gde uglavnom žive oni dobitnici globalizacije koji nisu bogataši, i Latinskoj Americi, u okolnostima na koje ću se vratititi kasnije, levica nije ozbiljnije promišljala nacionalno i olako je ignorisla mesto i ulogu nacije-države u globalizovanom svetu. Levica je u ostatku sveta ostala zaglavljena na dva zavodljiva ali politički prilično nevažna nivoa: globalnom, u kome je, kako se moglo očekivati, redovno gubila od kapitala, i na ne toliko lokalnom koliko individualnom, na kome ju je kapital još surovije porazio, stvorivši masu konzumenata koji nikada ne mogu da steknu dovoljno stvari i utisaka potrebnih da bi zadovoljili svoje stalno rastuće aspiracije.

Levica više ni ne pokušava da ponudi odgovor na staro pitanje „Šta da se radi?“ i pokrene mase prezrenih i siromašnih – i onih koji se s razlogom boje da bi to uskoro mogli da postanu. Naime, ne samo da se, na primer u SAD, odavno više ne proizvode farmerke i da se (istinski) proizvodi sve manje i manje automobila, već su danas „autsorsingom“ i „ofšoringom“ sve ugroženija radna mesta obrazovane srednje klase. Čak i ako mečka neoliberalne globalizacije još nije zakucala na njihova vrata – mnogi su postali svesni da je samo pitanje meseca ili godine kada će.

Napuštena fabrika u Detroitu

Uspeh Donalda Trampa na izborima 2016. godine je u velikoj meri bio posledica činjenice da radna mesta polako i sigurno odlaze iz SAD – i da nije bilo nikakvih indikacija da će ih zameniti neka druga. Pokazalo se da je Obamina „Nada“ bila samo prazan slogan, marketinška šarena laža. Ni Donald Tamp se poslednjih meseci nešto ne hvali činjenicom da je stopa nezaposlenosti najmanja u novijoj američkoj istoriji. Jer, tačno je da nikada nije bilo manje ljudi bez posla, ali – istovremeno – nikada nije bilo ni više Amerikanaca koji od svoje zarade ne mogu da spoje kraj s krajem.

Takozvane lažne vesti i lažni mediji su postali toliko čitani i zavodljivi prvenstveno zato što su mnogi građani shvatili da su ih decenijama lagali „pravi“ stručnjaci i „pravi“ mediji – tvrdeći da će neoliberalna globalizacija biti dobra za sve, da je reč o razvojnoj „plimi koja će podići i najveće brodove i najmanje čamce“. Bojim se da je baš to bila najopasnija od svih savremenih „lažnih vesti“ – fikcija koju su liberali prihvatili još početkom devedestih i pomerili se udesno, na Gidensov „Treći put“, ideologiju lažnih centrista kao što su bili Bil Klinton i Toni Bler.

Ni mnogo radikalniji, „pravi levičari“ nisu ostali imuni na globalistički mit o kraju ideologije. I oni su vremenom pali na manjinske politike identiteta i izdali siromašne slojeve. Oslonjena u velikoj meri na korozivno fukoovsko-deridijansko nasleđe, ideologija roda – iako je sam pojam redovno ismevan i osporavan – postala je najdinamičnija ideološka matrica ovog segmenta levice. Jedna od posledica je i shvatanje da – dok je za „postideološku“ desnicu svaki potrošač postao dobar građanin – za prividno postideološku levicu danas je samo mrtav radnik dobar radnik. Izgleda da ne primećuju da je kosmopolitizam, kojim vole da se diče, prvenstveno klasna, pa tek onda, možda, i kulturalna odrednica.

Pri tome, preduzetnici ideologije roda i srodnih levičarskih (anti)politika nisu se samo otuđili od glasača, mase istinski prezrenih i poniženih, već su postali prilično jeftini. Ono čime se obično zadovoljavaju – katedre na uglednim fakultetima, ušuškani „bezbedni prostori“ i takozvane nevladine organizacije – em predstavlja zanemarljiv trošak za imperiju kapitala em stvara iluziju da još postoji nešto što se zove levica koja preti poretku. Lično je u ovom elitsitičkom, narcisoidnom miljeu odavno postalo, iznad svega – antipolitičko.

Naravno, treba brinuti o Prajdu, genetski modifikovanoj hrani, belim medvedima, platanima i plastičnim kesama – ali i tu su levičare svih boja i nijansi već porazili korporativni preduzetnici i pragmatični političari sa desnice. I njima su danas abortusi, kitovi i „gejevi“ u redu koliko i levičarima omamljenim političkom korektnošću i opsednutim identitetskim povredama i „okidačima trauma“, ućutkujućim argumentom kojim se hrane sve identitetske antipolitike.

Tako se levica, prvo liberalna a zatim i marksistička, uglavnom svrstala uz one protiv kojih bi trebalo da se bori. Na primer u Srbiji, ne samo da radnička klasa ne odlazi na Prajd već tamo nešto nema ni „gejeva“. Glavna specifičnost beogradske Parade je u tome što se – uzmesto izdašnih korporativnih sponzora političke korektnosti i profitabilne inkluzije – na njoj tiskaju NATO ambasadori. Ipak je mala Srbija mnogo viša „evropska vrednost“ od istopolnih brakova.

Beogradski „Prajd“, 20. septembar 2015. (foto Lazar Marinković/VICE)

Ne treba da nas čudi ni činjenica da organizatori svake godine biraju samo „kumu Prajda“. Sasvim u skladu sa duhom savremenih, „kvir vremena, Aleksandar Vučić je zaključio da mu je politički jako korisno (i izuzetno jeftino) da postane „kum“ svih naših septembarskih Parada ponosa i da na – formalno – najmoćniji položaj u državi postavi jednu ponosnu lezbejku. Vučićevom Prajdu zato aplaudiraju čak i neumorne, mada klasno slabovide, kvir teoretičarke i borkinje protiv „patrijarhata“, za koje je bratstvo, ne samo kada miriše na naciju, postalo jedna jako ružna i opasna reč, ali su svoje privilegovano ideološko sestrinstvo promovisale u etalon solidarnosti i brige.

PROLETERI SVIH ZEMALJA, RAZJEDINITE SE
Ako u ovim „kvir vremenima“ još postoji neki lek, onda mi se čini da bi levica mnogo više postigla pod sloganom: „Proleteri svih zemalja, razjedinite se“. Nažalost, u svetu u kome je nacija-država postala jedina stvar od koje se ne može pobeći (i nikako se ne isplati bežati), levica je ne samo samu ideju nacije već i smislene borbe na nacionalnom nivou prepustila nacionalistima, koristeći pri tome svaki, pa i najgluplji i najtrivijalniji povod da ih izjednači sa fašistima. Naime, nacionalna država je ključna odrednica arhitekture savremenog sveta. Samoproglašene građanske države ne postoje – reč je o političkom triku koji treba da zamagli jedno malo drugačije shvatanje nacije. Nacionalizam je, pak, najžilavije čedo prosvetiteljstva. Bio je jedan od glavnih motora uspešne modernizacije i bogaćenja – etnički prilično homogenih – zapadnih država.

Ali, nacionalna država i nacionalizam su proglašeni za zlo i postali su najveći tabui za grlate „antifašiste“ – koji će, bojim se, ostati bez glasa, teksta i smislenih prideva ako se jednog dana ponovo suočimo sa pravim fašistima. Nažalost, antifašizam danas predstavlja malo šta sem dobre mere idejnog bankrota jedine realno postojeće, antinarodne i antiradničke levice.

Iako se sve ređe čuje slogan „Proleteri svih zemalja ujedinite se“, on i dalje zvuči jako plemenito i slatko utopistički. Nažalost, tu postoje dva sasvim realna problema. Prvi, koji su otkrili proleteri svih zemalja, solidarnost se ne maže na hleb. Od nje se ne može kupiti ajfon naš nasušni. Razuzadani kapitalizam nije postao samo, iz ugla radnika, globalna trka ka dnu već i utakmica sa ne toliko nultim koliko negativnim zbirom. Koliko jedni radnici dobiju (uglavnom na Dalekom Istoku) još više će izgubiti drugi radnici (uglavnom u Evropi i SAD). Drugi problem se tiče činjenice da je proleter postala, ako ne baš ružna, onda za mnoge današnje levičare nepodnošljivo arhaična i jako sumnjiva reč. Od nje kao da postoji samo par gorih i odbojnijih „stvari“ – tu je na prvom mestu znojavi i ubrljani radnik, čovek od krvi i mesa.

Proleteri odavno nisu kul, ali uporno odbijaju da odu u ropotarnicu istorije. Od činjenice da ovdašnji „prezreni na svetu“ mogu da gledaju Marićeve Parove, (post)moderne srpske levičare više užasava samo činjenica da mogu da glasaju. I u Srbiji vodeći glasogovornici današnje  klinički mrtve levice kao da poručuju – Proleteri svih zemalja, ukinite se. Nestanite. Kako smo stigli dotle? Zašto su proleteri jedna od retkih „stvari“ koje se naš tipični, marksistički koliko i ljudskopravaški, NVO levičar gadi više od Zadruge? Možda grešim, ali meni se čini da je i u Srbiji pre reč o političkom samoubistvu levice nego o uspehu nekog zajedničkog zločinačkog poduhvata inih kapitalista i njihovih političkih trbuhozboraca.

Ako je to neka uteha, relevantni odgovori na ova lokalna pitanja su globalni. Širom sveta i radikalno – uglavnom marksističko i feminističko – krilo levice i ono umivenije i našminkanije liberalno, raskorenili su se i preselili sa ovog neobičnog i često jako frustrirajućeg globalizovanog sveta u oblake „kosmopolitizma“ i „teorije“. Biće da se odatle na planeti Zemlji vide samo fašizam, manjinska prava i drveće.

„Moleban za pravdu“: Oskudno odevene aktivistkinje „Femena“ se klanjaju ispred ambasade Tunisa u Parizu kako bi izrazile protest protiv hapšenja jedne od njihovih aktivistkinja u toj zemlji, Pariz, 5. jun 2013.

U ovdašnjem kontekstu to bi bile organizacije kao što je pokret Naši, Prajd i platani, koje je posekao omraženi – i naravno nacifikovani – „Đitler“. Tu negde, između Prajda i platana, krije se i jedan od razloga zašto mnogi „Ovča, Borča, čačača“ i drugi deprivilegovani Beograđani, koje naše liberalne elite mnogo više vređaju nego što im se (samo) ružno podsmevaju, nalaze da je danas najracionalnije i najpametnije da glasaju za SNS. „Vučićevi“ im bar daju nešto što nije bujica elitističkih uvreda i najgorih psovki. Uostalom, čak je i najgori sendvič ukusniji od „govana“, kojima ih svaki dan na društvenim medijima časte pismeni i kulturni „građanski“ aktivisti.

Predstavivši svako pozivanje na narod kao nacionalizam i populizam, što su, pak, izjednačili sa šovinizmom, (klero)fašizmom i nacizmom, ovdašnji levičari su sebe sasvim odsekli od glasača, koji s razlogom sumnjaju da će ikada dobiti pomena vrednu demokratsku dividendu ili da će jednog dana postati dobitnici u globalizacijskim procesima. Nažalost, naši levičari ovim siromašnim i ponižavajuće osiromašenim ljudima odavno ne nude čak ni nadu i utehu – samo – često neskrivenu – mržnju i prezir.

Ipak, levica svuda, pa i ovde, može da se pozove na olakšavajuće okolnosti, koje se, opet, najbolje vide baš u Latinskoj Americi. Mnogima se, ne bez razloga, čini da je samo pitanje vremena kada će vlast u Boliviji i Venecueli izgubiti dvojica velikih levičarskih populista, koji pritom uopšte nisu bili gadljivi na nacionalizam. To je, da parafraziram izlizani kliše, u velikoj meri posledica činjenice da su te dve zemlje isuviše blizu individualističkim SAD da bi mogle da izgrade i učvrste jedno kolektivističko društvo zasnovano na društvenoj pravdi i solidarnosti.

Grci i mi smo, pak, jako daleko od „američkog dvorišta“. Ali, baš u slučaju Miloševićevog nacionalizma i Ciprasovog flerta sa antikapitalizmom pokazalo se da daljina ne predstavlja prepreku. SAD su i dalje jedina supersila, sposobna da svoju moć u svakom trenutku projektuje u svakom delu sveta i više nego spremna da kazni one koji veruju da se ekonomski može drugačije ili da se države mogu graditi mimo interesa SAD. Kina i Rusija, glavni izazivači, padaju na oba glavna testa. Staljinovom, „koliko Peking i Moskva imaju nosača aviona“, koliko i ideološkom – da li nude stvarnu alternativu?

Ipak, ove olakšavajuće okolnosti ne mogu da aboliraju posustalu levicu od činjenice da jako malo čini kako bi odbranila interese naroda i radničke klase – onih koji nisu pripadnici sve većeg broja sve malobrojnijih manjina. Štaviše, tu nije reč samo o pukoj nezainteresovanosti za muke građana čija se poniženja i obespravljenost ne mogu vezati za pripadnost manjinskim zajednicama. Naime, boreći se da, na primer, iz „klozeta“ izvuku LGBT populaciju, da učine njene probleme i nevolje vidljivim, oni su u „klozet“, često još mračniji, gurnuli i zaključali milione siromašnih ljudi. Reč je o građanima koji ni na jedan način nisu imali korist od „privilegija“, koje se u levičarskom miljeu često sasvim nekritički vezuju za puku pripadnost etničkoj većini.

Prihvativši stav da je sve u vezi nacije i nacionalnog identiteta nebitno – zamišljeno, izmišljeno, namaštano ili konstruisano – sahranivši i Bogove i ljudsku dušu na smetlištu istorije i neukosti, proglasivši čak i najređe seksualne prakse i rodne identitete važnijim i stvarnijim od svake etničke i verske pripadnosti – ključni liberalni i marksistički aktivisti i medijski umovi nas nisu samo gurnuli u čeljusti kapitala, jedinog preostalog Boga, već su istovremeno sebe osudili na jednu udobnu, ali jalovu i jako neodgovornu marginu.

„Bez granica, bez nacija“, natpis na garaži u Bazelu

Danas su nekim važnim levičarskim idealima mnogo privrženiji Orban, Vučić i Putin nego njihovi neumorni i sve militantniji levičarski kritičari. Ali, činjenica da su čak i Hamas, Hezbolah i iranski ajatolasi po mnogo čemu više levo od klinički mrtve levice malo toga govori o ovim desničarima, odanim različitim ideologijama, verama i nacijama. Nažalost, ona odlično ilustruje meru ne samo idejnog i ideološkog već i ljudskog pada onih koji tvrde da govore u ime levice i onih koji se diče da promišljaju njene politike. Bojim se da rezultati predsedničkih izbora u Brazilu nisu ni poslednja ni najružnija slika sveta bez prave levice. U ovoj tužnoj priči dno se, nažalost, još ni ne nazire.

 

Izvor Nepismenidjavoljiadvokat.blogspot.com

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here