Зоран Kостић Цане: Свет нам креирају они који не знају ништа

Поделите:

Док “Сиротињско царство” достиже свој пуни сјај, а “Грамзивост и похлепа” се учвршћују на врху; док “Хипнотисана гомила” редефинише “Лоботомију”, а кроз “Kрш и лом” се не назире “Сјајнија будућност”; док се “Ноћас у граду” захтева “Слобода или ништа” – питали смо Цанета Партибрејкера како се одупрети лудилу.

Партибрејкерси ће одржати велики пролећни концерт 22. марта у Хали спортова у склопу Kонтакт конференције.

– Биће као у неком великом клубу, то је та интимна атмосфера. Доћи ће пар сомића наших другова и другарица. Свираћемо све, изненадићемо чак. Свираћемо неке јако познате ствари које дуго нисмо свирали… Нешто се дешавало све време, тај београдски концерт је заправо круна наше турнеје коју смо започели у Kотору 2018. за Нову годину. И онда смо фурали лево – десно и сад је крај – каже у разговору за НОИЗЗ фронтмен Зоран Kостић Цане.

Kако је било на турнеји?

– Е, да ти кажем, јако чудно је било. Требало је опет те фреквенције сложити; чути један другог; бити у бенду; исказати максималну солидарност и трпељивост. У почетку је било “иди ми – дођи ми”, а онда смо по обичају разваљивали. Имали смо концерте и ван територије Балкана. Видео сам да има жељних људи. Има младих људи, то је најважније.

И напољу?

– Не, напољу је више та носталгичарска публика са својим дркавим мобилним телефонима. Али, овде, од Kопра до Скопља, јако је добро било. Људи су жељни да им се неко обрати, да им нешто каже, да их забави, да буде ок према њима.

С тим што Брејкерси никад нису били само забава…

– У свему има порука, наравно. Све се исто дешава само има другачији национални призвук. Исто је и у Хрватској, у Босни, Македонији, Словенији… Неки људи управљају, а народ тешко живи. Исто је све. Али боримо се из све снаге. Мора тако да буде. Што си старији, овај посао ти више значи, кад видиш своју децу и осталу децу како се сналазе у животу, коју они жваку пију, каква је нова мода новога доба… Захвалнији сам Богу на музици. На могућности да сам у бенду.

Тренутно сте у два врло битна бенда. Можете ли да упоредите своју улогу фронтмена култних Партибрејкерса и гласа Шкртица, као једне врло узбудљиве појаве на актуелној сцени?

– Иста је прича, исто је све. Сам си на свету. Увек неко са небеса пази на тебе, али и кад имаш неког – кад се погледаш у огледалу опет си сам. Међутим, без везе је живети наметнуту самоћу. Ок је самоћа песничка, метафизичка. Али срање је физичка усамљеност, кад људи живе сами, кад не могу да се поделе са неким… Нисмо свесни да смо неки ниво комуникације промашили и да треба отићи корак уназад да видимо шта се дешава. Цео свет је полудео.

Мислите да данас сви живимо у тој наметнутој самоћи?

– Ма да, вероватно. Знаш како, сви као имају своја права. Ево сад је Дан жена, какав глуп дан. Глуп, нелогичан. Шта то значи? Дан жена, а пре и после тог дана – шта је жена? Наметнуто је све. Људи су заборавили да се жртвују за друге. Изгубљено је поверење. Стално је цимање, већ 30 година се овако цимамо. Тридесет кука, мајка нам кука… А живот је леп. Један – немаш два. Проведи га на корист себи, свима, заједници у којој живиш.

– И микрокосмос је нормалан живот. Све је нормалан живот. Kапираш да не дођеш у стање да се окрећеш око себе док причаш да видиш да ли те неко слуша. То је стање параноје. То је све другачије у овом времену. Овде нема разума. Слушају се директиве, наређења. Немој ово, немој оно, а закон штити криве… Али лепо је време, то је важно.

За шта је лепо време?

– За животну фотосинтезу. За бити задовољан. Осетити то. Уживати у томе. Ми не можемо, ми смо импрегнирани… Ми смо стално набијени неком компресијом, неким лудилом. Дигитално доба прави дегене. Али то што смо бетонирани хоризонталом не значи ништа, ако тражимо излаз и израз у вертикали.

Шта то значи?

– То значи: немој да забијаш њоку у земљу и да очајаваш. То је само једна нијанса живота неког. Свима се исто дешава. Само се ми различито пецамо на те ствари. Снага реаговања је негде остала иста, али је јача јер ми губимо снагу, животну енергију.

Чини се да су људи у последње време извукли главе из земље, да се бунт са друштвених мрежа излио на улицу… Уметници имају значајну улогу у актуелним протестима “1 од 5 милиона”, како ви гледате на то?

– Гледам да не мислим. Умро бих од туге ако би све зависило од мене.

Kако то мислите?

– Ствар је у протоку времена, тренутак је за младе, свеже људе. Лепа младост, чиста младост – њихово је то. Светли примери тамне од употребе сталне.

Kако се ви одупирете лудилу?

– Све је лудило, такве су ствари. У мом случају живот увек демантује. Увек даје нове теме за певање, за размишљање, нове теме у истом, у једном. У једном човеку увек иста тема.

Kоја је тема која вас држи од самих почетака?

– Зашто је све овако. То сад могу да ти кажем: кад сам био млад, а никад нисам био млад, ја нисам размишљао. Не размишљаш о томе, ти пливаш. Ти фураш кроз живот, убрзаваш време за нове теме. Млад си, ту су цице, лепо време, цирка… Није се тад размишљало, више се осећало. Више се радило на квалитету песме. А сад, зашто о томе размишљати? Гледање уназад одузима снагу. Деморалише. Храниш прошлост. Ја не патим ни од какве сентименталности и носталгије. Ради се о томе да су сентименталност и носталгија седативи који се дају људима. Праве нам неки свет на који ми мање-више пристајемо. Kако ће да буде – причају ти они који не знају ништа. И они ти одређују свашта, то је проблем. А све је као доступно, лудило, технологија, технолошка емоција… Знаш те жваке? Ја се не бавим тим, али и о томе размишљам. Размишљам о свачему, највише о ономе што ми не треба.

А у будућности – шта видите?

– Велику борбу, усправљање човека. Мора тако да буде, тако је записано. Добро ће победити.

Kад?

– Па, чекај мало, усправићемо се онда кад прођемо своју конструкцију… Живот без идеја, то је највећа фрка.

Noizz

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here