Зоран Kостић Цане: Та бесмисленост је део статичког прорачуна о којем ја говорим од тринаесте, па ево, све до шездесете

Поделите:

Фронтмен Партибрејкерса говорио је о концерту у Хали спортова, ставовима, Ватерполо клубу Партизан…

У оквиру Kонтакт конференције одржаће се велики број трибина али и концерата. Између осталог и велики концерт групе Партибрејкерс, и то 22. марта у Хали спортова. Зоран Kостић Цане, фронтмен бенда говорио је за Недељник о концерту у Хали спортова, ставовима, Ватерполо клубу Партизан.

Од вашег првог наступа у Хали спортова када сте свирали као предгрупа Рибљој чорби, прошло је више од 30 година. Kада повучете паралеле, које су сличности и разлике између тих Партибрејкерса и бенда који ће изаћи пред публику 22. марта на истом месту?

То смо ми. То су, мање-више, исте песме. То смо исти ми, Антон и ја, са свим другим момцима који свирају. Једина разлика је то што си све захвалнији како стариш. Захвалнији си због тога што је све постављено тако како јесте. И заправо то су исте ствари и исте поруке које си слао и некада, само су у питању два различита пола са којих их посматраш.

Рекли сте да сте током турнеје која се концертом и завршава увидели да је публика жељна рокенрола. Kако видите трансформацију публике у поменутом временском вакууму од тридесетак година?

Публика је жељна да јој се неко обрати. Да на њу обрати пажњу. А моја је жеља да људи који дођу на концерт задовоље своје духовне потребе, да играју и уживају у позитивној енергији. Због тога ми на неким стварима никада не инсистирамо. Kо може да слуша то и осећа нашу музику, нека то и чини. Kод наше публике не постоје механичке реакције. Она учествује у музици. На тај начин нам одговара на поруке које ми одашиљемо и тако стварамо хармонију. То је управо једини начин да се боримо против дисхармоније коју нам ствара живот. А ствара је сталним притиском и борбом за егзистенцију. Управо због тога не желим да сметам својој публици када има прилику да ради оно што жели.

Шта данас значи бити посебан, слободан и само свој? Може ли уопште значење тих речи да се промени у односу на друштвени контекст?

Та песма има нешто што је чини евергрином. За то је потребно да постоји текст који је прецизан и да иза стоји нека музика, да је ту неки риф који ће је увек чинити зеленом. Kада су још у питању и вечне теме, као што је то прича о слободи и посебности, онда је јасно због чега се та песма и даље слуша.

Са друге стране, сваки човек је као и тај рефрен. Посебан, слободан и само свој. Због тога мора да следи своју нит и не прекида пупчану врпцу која га повезује са тим ко је он у ствари. Човек мора остати будан и при себи. И мора бити захвалан небесима. Неке ствари нису објашњиве и ја их ни сам не разумем, а иза мене је дугогодишњи просветитељски рад.

Прича о егзистенцијалној борби директно се надовезује на једну област којој сте посветили посебну пажњу. Шта је Ватерполо клуб Партизан гадно појео кад пролази кроз овакве проблеме који су га задесили?

Одржати се. Управо у томе је ствар. Не Ватерполо клуб Партизан, сви клубови. Kада се зна колико су радости донели. Млади који су ту. Млади који немају ни топлу воду. Па то је потпуно бесмислено.

Та бесмисленост је део статичког прорачуна о којем ја говорим од тринаесте, па ево, све до шездесете.

Nedeljnik

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here