Зоран Шапоњић: Плакати срамоте

Поделите:

Оном несоју по Црној Гори, што је прексиноћ градове излепио срамним плакатима са поруком „Никад више 1918.“, мора да је много дража 1941. година кад су их окупирали италијански фашисти, турили им јарам на врат, силовали им жене и ђевојке и потрли им и име и веру. Нису прексиноћ ставили по Црној Гори плакате „Никад више 1941.“, јок, него „Никад више 1918.“.

Тим кукавцима мора да је много дража и 1941. и 1942. и 1943. година, мора да им је срцу слађа, кад су ту на самој граници, горе по Херцеговини усташе клале крв крви њихове и со соли њихове. Племе племена њиховог. Нису на плакате ставили „Никад више 1942.“ и „Никад више 1943.“. Јок, него „Никад више 1918.“. Никад више са Србима.

Није њима кукавцима лако. Ко се сам са собом тукао зна како то изгледа. Не знам само с којом су руком лепили оне плакате, с левом, оном што им је од ђеда, или с десном, оном што им је од прађеда. Можда су им баш тај часни ђед или тај часни прађед седели на Подгоричкој скупштини, или ђед ђедов, истој оној против које они сад, пуштени с ланца, лају. И, коју сад руку да одсеку, ону леву, што им је од ђеда, или ону десну што им је од прађеда.

Није лако одрећи се себе, ћорава је то работа. Ту се срце из груди чупа. Тешко је наћи брата у небрату, а још теже убедити себе да ти је небрат пречи од брата. С којом ли су се прексиноћ половином срца опраштали и делили кад су оне плакате писали и лепили, себи на срамоту, јок нама.

Како сад могу да кажу да су их Срби окупирали, убијали и вешали, силовали, кад су њихови ђедови и прађедови, не наши, српску војску дочекали хлебом и сољу, а онда на Подгоричкој скупштини дигли десницу за уједињење? Јесу ли им то прађедови били бабе па се поклонили окупатору, поклекли, сагели главе да им Срби туре јарам на вратове? Што сами себе сад уједате за гузицу? Ако мислите да су вам ђедови и прађедови уназадили будућност, покопали наде, што им кости не ископате па их не распете по оном вашем љутом кршу?

Јес’, кад бисте смели да ударите!

Чуди ме да се прексиноћ, кад сте лепили ону срамоту по Црној Гори, не нађе нико да вас посаветује да, кад већ рушите све мостове са својом прошлошћу и са својом будућношћу, кад пљујете на гробове предака и њихове снове, да вам рече да те ноћи не порушите и не спалите баш сваки мост. Чуди ме да се нико не нађе да вас посаветује да барем један оставите читав, ако не неки велики, широки, бетонски мост, оно барем једну ћупријицу, брвно пребачено преко потока.

Требаће вам и то брвно и тај поток. Брвно кад се једног дана будете враћали прађедовима, њиховој вери и сами себи, јок нама, нама ви нисте потребни такви какви сте, да имате куда прећи, а поток, да имате где образе опрати.

Да не идете прљава образа пред њихова светла лица.

Небраћо, за сва времена.

Јер, нису се моји прађедови са Солуна, из Црне Горе и горе са севера вратили кућама као лопови и разбојници, као силоватељи и бедници, са бисагама пуним плена. Јок небраћо, вратили су се светла образа, к’о јунаци, часно и поштено к’о што су и отишли и не дам да ми ту успомену каљате. Нису они никога окупирали ни робили ни силовали. Ја на њих не дам јер су они део мене.

У мојим жилама је њихова крв. А ви видите шта је у вашим.

А оним часним људима у Котору који су дан касније поскидали плакате срамоте, очистили свој град од бруке, свака част.

Зоран Шапоњић
Искра
Поделите:

1 коментар

  1. И што не написаше “Никад више 1916.” кад Краљ потписа капитулацију пошто Јанко Вукотић победи на Мојковцу! Никад у историји се не деси да добијеш битку а потпишеш капитулацију!

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here