„ВИДОВДАН“ ИНТЕРВЈУ – Проф. СЛОБОДАН ВЛАДУШИЋ: Не размишљам за шта је Србија способна, већ само о томе шта сам ја способан да урадим за њу, односно за општу корист

Поделите:

 

 

Наш данашњи гост је свестрана личност. Професор, оснивач литерарне групе П-70 – Слободан Владушић, писац и есејиста, рођен је 1973. године у Суботици, где је завршио основну и средњу школу.  Студирао је српску књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду. Био је стални књижевни критичар у листовима Политика и Вечерње новости а четири године је уређивао часопис Летопис Матице српске. До сада је написао три романа: Forward (2009, 2 издања) – Виталова награда,  и Ми, избрисани (2012, 3 издања) – награда Меша Селимовић, Велики јуриш (2018, 4 издања) – награда Јанко Веселиновић и Светозар Ћоровић. Поред романа пише и теријску прозу: Црњански, Мегалополис (2011, 2 издања), награда Исидора Секулић, Кошарка то је Партизан (2016), Књижевности и коментари (2017, 2 издања), награде Лаза Костић и Ђорђе Јовановић.   Запослен је као ванредни професор на Одсеку за српску књижевност Филозофског факултета у Новом Саду.

Официјелни сајт: www.slobodanvladusic.net

 

     У једном интервјуу који сте дали након изласка романа Forward и Ми, избрисани рекли сте да су све мање фантастични, а све више реалистични. Када погледате сва ова дешавања, глобалну пандемију, да ли сте, можда пожелели да нисте били у праву?

 

С.В.  Мислим да је мање важно шта ја желим или не желим, будући да тешко да од мојих жеља зависе нека светска догађања. Оно што ја могу да желим и што мислим да има смисла да желим, јесте да пружим могућност својим читаоцима и својим студентима, да разумеју свет у коме живе и да разумеју позицију Србије и српског народа у том свету. Онај човек који разуме свет може да се у њему оријентише, тј. може да одреди које се силе у том свету боре за превласт. Исто тако може да закључи како ће свет изгледати у зависности од тога ко ће у тој борби да победи. Када то разуме и када се оријентише, човек може да се укључи у ту борбу онолико колико му моћи дозвољавају. Што се мене тиче, за мене је оријентација у свету овa мисао: желео бих да и у наредних 100 година постоји српски народ и српска култура. Тачка. Да ли ће тако бити, то није извесно, јер се једном делу света данас се укида национални идентитет и национална култура, на суптилне и мање суптилне начине, па ако та операција буде успешна, онда за 100 година сасвим сигурно неће бити ни српске културе, ни народа који је стварао ту културу. Ако ствари посматрамо са хуманистичког становишта, нестанак једног народа и једне културе је апсолутни злочин, а ја не желим да будем саучесник тог злочина. У романима Forward и Ми избрисани, антиципирао сам свет у коме је тај нестанак не само могућ, већ и вероватан.

 

Ваш роман Forward говорио је баш о ономе што се Србији догађа – старлетама, силиконима, ерозији друштвених вредности, ријалити програмима. Да ли сте, пишући тај роман, на неки начин могли да антиципирате оно што ће доживети своју експанзију или је једноставно то био Ваш начин да се побуните против суноврата морала и традиције којим смо окружени?

 

 

 С.В. Forward је заправо један литерарни експеримент. Покушао сам да замислим једну земљу – у роману то је имагинарна Румунија – у којој ћу до врхунца довести све тзв. транзиционе тенденције које сам искусио или приметио у тадашњој Србији али и свету. Forward је дакле опис процеса претакања једног хуманистичког у једно антихуманистичко друштво, које прати игра, песма, шале и хумор, иако то антихуманистичко друштво по природи ствари мора бити брутално и сурово, јер је у њему човек потпуно безвредан. Управо зато већи део овог романа приповеда камера обдарена вештачком интелигенцијом. Године 2009. када је настао роман, то је деловало као фантазија. Данас је та камера можда већ постала реалност. То је међутим, мање важно. Важно је да тај нељудски приповедач симболизује нељудски, антихуманистички свет. Лично, мислим да се добар део читалаца уплашио тог романа. Један други део, мањи, са друге стране, обожава тај роман.

 

Роман Ми, избрисани такође има ту футуристичку ноту, допуњавали сте га на свом сајту материјалима, видео игрицом која је пратила роман, па ме интересује баш та интерактивност, духовите фусноте и понајвише од свега, актуелност теме и њене обраде кроз низ експеримената у тексту. Да ли је то намерно и постоји ли још нека скривенија веза која је можда основа Ваше личне поетике, али и та паралела која очевидно постоји између  романа Forward и Ми, избрисани?

 

С.В.  Ова два романа свакако јесу повезана, по атмосфери али и по смисаоној подлози. На први поглед, то је слика техничког света, где се вештачка интелигенција из првог романа претвара у елементе виртуелног света у другом роману. Хтео сам да кажем, ево то је свет у коме живимо. Међутим, ја нисам противник технике, а то не могу да будем, будући да сам већ на факултету готово све текстове писао директно у рачунар, тако да заправо ја и немам рукописе. Ја желим да имам чисте рачуне, колико је то могуће, са техником: желим да будем свестан шта су предности технике а шта су њене потенцијалне опасне стране. То значи, желим да задржим могућност да о свету, па и техници размишљам и да не будем изманипулисана будала попут једног оца који се хвалио што му син проводи 8 сати поред рачунара. Тај човек не размишља о томе да рачунар више васпита његовог сина од њега самога, и да му је син практичко одузет, онако како су у нека друга времена Турци одузимали хришћанску децу родитељима.

 

У Вашој књизи Књижевност и коментари пишете о Мегалополису и претварању човека у пуког потрошача, у роба, у биомасу. Да ли нам се то управо дешава у ово доба короне? Да ли је то то свесно удаљавање, осамљивање, та дистанца, па и прелаз на онлајн наставу? Како се борити и изборити против тога? Можемо ли опстати?

 

С.В.  Тај процес нема везе са короном. Он је почео много пре корона вируса, а ова пандемија – врло чудна пандемија, морам да додам – може само да убрза неке процесе. Онлајн настава је свакако један од тих елемената у том процесу, пошто ће она додатно да деградира процес образовања. Зашто је то опасно? Па једноставно, зато што човек који мало зна, може бити много лакше дресира, изманипулисан, програмиран. Антихуманизам почиње од тога да људе одвојите од знања: некада сте то радили тако што сте спаљивали књиге, а данас тако што ћете створити атмосферу у којој ћете људе дресирати тако да сами пристану да буду сведени само на функцију које доносе новац. Када људи изгубе своју духовну компоненту, која сваког од њих чини јединственим на свету, суштином суштог како би казао Жарко Видовић, онда се они престају да се разликују од машина, а такве машине је после лако заменити роботима и вештачком интелигенцијом. Мени то увек пада на памет када видим како се неки приватни факултети хвале да се у њима студенти баве сам праксом, а не теоријом. Дакле, уче се да буду машине. Наравно, опстанак је могућ, али да би се опстало, треба сазнати у каквом свету живимо. То је разлог зашто пишем, тако како пишем: романе, теоријску прозу, публицистику…. Оно што ме лично радује, јесте да и поред такве тематике, моје књиге нису суморне, већ имају и енергију и страст и хумор, и неку чудно ведрину. Мени је до тога стало, до те ведрине. Не можемо се борити и плакати. За борбу је потребна та ведрина.

 

Посматрајући све ово што се дешава и код нас, али и у свету, занима ме Ваше мишљење, каква је то политика, и каква је то, слободно можемо рећи, орвеловска тактика, која људе држи у паници, страху, пресији, и која чини да људи постају робови? Да губе своју слободу?

 

С.В. Све почиње од храбрости. По мом мишљењу добар део људи је данас  изгубио храброст најпре да спозна свет, а самим тим и храброст да се у том свету боре. Тако настаје конформизам човека који мисли да, ако је покоран, може све да преживи. То је тужна погодба, недостојна човека, али достојна крпе. А успут буди речено, није ни тачна.

 

Могу ли се тој политици успротивити неке личности попут Хандкеа, Асанжа, Сноудена, које би многи тоталитарни режими прогласили за дисиденте, а сви слободно мислећи људи за последње крсташе у борби против диктатуре? Могу ли такви људи да утичу на колективну свест и „пробуде масе“?

С.В. Није једноставно одговорити на Ваше питање. Сваки од њих појединачно, вероватно не може: али постоји и оно што се зове акумулације бунта, акумулација сећања, која може временом да произведе ту промену. Ја верујем да је историја непредвидива; верујем да је будућност неизвесна у смислу да се неке тенденције могу претпоставити, али се не може знати да ли ће се такве антихуманистичке тенденције остварити или не. Будућност није закуцана, она је отворена. Стога сматрам да свако од нас треба да поступи према својој савести, личној и националној, и да се не треба да се бавимо размишљањима да ли ће то да доведе до неке промене на боље или не. На то питање не можемо да дамо одговор: одговор на то питање даје време, а наше је да у том времену учествујемо. Дакле, треба увек знати у чему је био ,,грех” Асанжа, у чему је ,,грех” Сноудена, и шта су нам они открили: то је свет у коме живимо. И после њих не можемо да се правимо да њих није било и да нам ништа нису открили. То могу само кукавице и крпе.

 

Професор сте на Филозофском факултету, на одсеку за књижевност, радите са младима. Какве су генерације које долазе? Има ли међу њима оних који следе траг не само великих српских писаца, већ и савременика, међу које се убрајате и Ви?

 

С.В. Ја не волим да генерализујем ствари па према томе не знам какве су генерације које долазе. Знам само да има дивних студената са којима није само лепо радити, већ исто тако и дружити се. Исто тако има и оних студената до којих је практично немогуће допрети, као и оних који на живот гледају искључиво као на каријеру. Оно што ја могу да урадим, јесте да свима дам шансу  да се упознају са српском књижевношћу 20. века, а то је велика, светска књижевност, као и да их научим да тумаче књижевне текстове, са надом да ће користећи ту вештину протумачити и свет око себе. Лично, свој посао доживљавам као позив и мисију, и мислим да се то осети на мојим предавањима. Међутим, ако су моја предавања таква, то је онда зато што постоји критична група студената која својим присуством и активношћу показује да им је то што им говорим, потребно. Дакле, мислим да се ја и они још увек разумемо. 

 

Ви сте један од оснивача књижевне групе П-70 коју често етикетирају као националистичку. Може ли писац и сме ли, данас један српски писац, интелектуалац, да не говори и не пише о националним темама?

 

С.В. Почнимо од тога шта је национализам. Ако је национализам, шовинизам, односно мржња према другим народима, онда наравно, нико од нас у групи П-70 није националиста. То је очигледно. Међутим, ако неко заиста жели да се покаже као борац против национализма, не би било лоше да прочита књиге попут Родомрзаца Зорана Аврамовића или Хоћеш ли и даље да будеш Србин, Зорана Петровића Пироћанца, у којима су сакупљени шовинистички искази против Срба. По бестијалности, и степену мржње ти искази могу да се упореде једино са изливима мржње антисемита. Али, постоји једна разлика: антисемитизам је данас с правом забрањен, али мржња према Србима није: она је чак пожељна за каријеру, како овде тако и једном делу иностранства. Ако овоме што сам казао додамо и скорашње доношење закона у Црној Гори који је de facto требало да укине СПЦ, а самим тим и Србе у Црној Гори онда је јасно да је српски национални идентитет данас реално угрожен. То је факт, то је чињеница и онај ко то не види, тај то просто речено, не жели да види. Сада долазимо до другог дела вашег питања: ако је на делу уништавање српског идентитета, онда свако од нас треба да према томе заузме неки став, према савести. За мене је то уништавање злочин у коме не само да не желим да учествујем, већ желим да се борим против њега. Пре свега као човек, а онда и као интелектуалац, а никако не као шовиниста.

 

Недавно сте на друштвеној мрежи „Фејсбук“  објавили да сте дали оставку на место члана политичког Савета ДСС. Да ли након свега сматрате да данас не постоји ни једна политичка странка која заиста брани српски национални интерес и српско национално биће?

 

С.В. Најпре, нисам био једини који је дао оставку на место у Политичком савету ДСС-а. То су учинили и безмало сви остали његови чланови. У мом конкретном случају разлог је био овај: имао сам неколико стратешких предлога који нису прихваћени. Самим тим, учинило ми се, а и сада ми се чини, да нема више потребе никога да саветујем и да је боље да се разиђемо без јаких речи. Време ће показати ко је колико и шта урадио. 

 

Имају ли Срби снаге за буђење? Може ли се српски народ пробудити, освестити, и сложити? Можемо ли се вратити заборављеним вредностима и традицији?

 

С.В. Под утиском вашег питања сетио сам се Слободана Јовановића који је био потпуно изненађен победом Србије у Другом балканском рату. После те победе, он је закључио да је био превелики песимиста и да зато није могао да процени снагу ондашње Србије. Шта можемо да закључимо из овог примера? Прво, да се савременицима увек чини да је ситуација у земљи гора него што јесте. То наравно не значи да је стање у Србији данас идеално: напротив, није. Навешћу само један пример, који ме се директно тиче: по броју часова матерњег језика и књижевности, Србија се налази на зачељу Европе. То сигурно није нешто чиме треба да се поносимо и сигурно није нешто чиме треба да се поноси актуелна власт. Лично се држим следећег правила: не размишљам за шта је Србија способна, већ само о томе шта сам ја способан да урадим за њу, односно за општу корист. То је довољно: треба да урадимо оно што можемо да урадимо, то је оно што се од нас тражи, а не да размишљамо за шта смо способни или нисмо способни као народ. Таква размишљања не води заиста, ничему. Лепше је то казао један руски филозоф када је рекао да нације нису оно што оне мисле о себи у времену, већ оно што Бог мисли о њима у вечности

 

Интервју водила за Видовдан Јелена Недељковић

Фото : Приватна архива

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here