​Краљ Стефан Урош II Милуитин (1282-1321)

Поделите:
 На самом почетку владавине краљ Милутин се прикључује коалицији против Византије, основаној у Орвијети, годину дана раније. Као много бољи војсковођа од брата Драгутина, одмах је продро на Византијску територију и у трајан посед заузео  заСрбију Скопље, учинивши га својом престоницом. Освојио је области: Горњи и Доњи Полог, Овче поље, Злетово и Пијанец у подручју Брегалнице. Брзина и снага краљева продора изненадила је Византице. Срећна околност била је у томе што пре тих освајања у Србију, а вероватно и у Византију, нису биле стигле вести о великом масакру Анжујаца на Сицилији који су извршили Арагонци (познато Сицилијанско вечерње, 31. III 1282. године). Тај масакр је избацио из даљих активности Карла I Анжујског, покретача те антивизантијске коалиције.

Цар Михаило VIII Палеолог, ослобођен јаког западног притиска, почео је припреме за одлучан напад на Србију. У току самих припрема, већ на самом почетку ратног похода, цар је умро 11.XII 1282. године. Војска коју су сачињавале углавном стране најамне трупе Турака и Татара, одмах се распала. Његов наследник, цар Андроник II Палеолог (1282-1328), одлучује да одмах нападне Србију. Велики недостатак у том подухвату било је царево лично изостајање из похода. Ипак су казнене и пљачкашке трупе успеле да се пробију до Липљана и Призрена, представљајући тако репризу догађаја с краја Драгутинове владавине, 1281. године. Јак одред Татара сам се распао при покушају преласка преко набујалог Дрима. Тада их је Милутин напао и то је уједно био крај те византијске офанзиве. Схватајући да у том тренутку није само циљ протеривање преосталих Татара, већ и озбиљан напад на Византију, Милутин је позвао брата краља Драгутина да заједничким снагама упадну у Византију. Та заједничка акција, крајем 1283. године, омогућила им је дубоки продор у Македонију. Следеће године опљачкали су струмичку серску област, дошли непосредно пред Свету Гору и код Хрисопоља (данас Кавала) избили на Егејско море. Тиме су означили будуће Душановегранице према Византији у тој области. После тога освајања српски краљеви се повлаче у своје државе. Исте године краљ Милутин је опет, али сам, запосео Кичево и Дебар. Следеће, 1285. године, деловањем Татара долази до смиривања јаке Милутинове офанзиве против Византије. Померање Татара из њиховог каната на Црном мору према Балкану и Угарској, под командом кана Ногаја, представљало је опасност и за Србију. После скоро потпуног разарања власти у Бугарској, у време цара Тертерија I (1280-1292), Ногајеви вазали, браћа Драман и Куделин, господари Браничева, упали су у Драгутинове земље. То принуђује краља Драгутина да у помоћ позове брата Милутина. Они заједнички, око 1291. године, почињу чишћење браничевске области, која је после ослобођења припојена Драгутиновим земљама.


Краљ Милутин побеђује Татаре

Picture

Овај успех српских краљева подстакао је видинског кнеза Шишмана, такође Ногајевог вазала, да из освете нападне Србију. Он је продро са војском чак до Пећи, пустошећи области кроз које је пролазио. Притом је тешко страдао и манастир Жича. Потом је уследио врло јак Милутинов контранапад, тако да је чак заузео Видин. Сукоб је завршен миром којим је Шишман, на Ногајеву интервенцију, задржао Видин и своју кнежевину, а Браничево је остало у поседу краља Драгутина. Као гаранција мира склапају се политички бракови: Шишман се оженио кћерком Милутиновог великаша Драгоша, а Шишманов син Михаило оженио се Милутиновом кћерком Аном. Незадовољан поразима својих вазала, Ногај се ипак припремао за напад на Србију. Поход је благовремено предупређен понудама мира и обећањима Србије да неће више узнемиравати Бугарску. Србија је понудила и таоца: Милутиновог сина Стефана и синове неких великаша. Мир је прихваћен. Ускоро после тога у татарским немирима је убијен Ногај те је отклоњена опасност од Србије. Српски таоци понуђени кану Ногају вратили су се у Србију.

Цар Андроник II је почетком 1296. године заузео Драч да би предухитрио Милутинов поход усмерен у том правцу. Краљ Милутин је ипак спровео своју намеру и заузео Драч од Византије, већ јуна исте године. Против Милутинових похода, цар је поставио за војсковођу искусног Михаила Главаса, али је краљ и њега поразио 1297. године. После тог пораза Византија је била принуђена да прихвати савете Михаила Главаса да са Србијом покуша склапање мира који ће имати карактер трајнијег обезбеђења. Између два двора су почели преговори о склапању брака краља Милутина са неком византијском принцезом. Краљ Милутин се у то време, између 1297. и 1299. године, налазио у свом трећем браку.

Прва жена краља Милутина била је кћерка тесалског севстократора Јована, којој избори не наводе име и време удаје. Њу је краљ ускоро после удаје послао назад оцу. Друга жена краља Милутина, Јелисавета Угарска, била је сестра краља Ладислава IV, чије су друге две сестре биле: Каталина, српска краљица, жена краља Драгутина, и Марија, напуљска краљица. Са Јелисаветом се Милутин развео већ 1284. године задржавајући при разводу кћерку из тог брака. Исте године Милутин се поново оженио Аном, кћерком бугарског цара Тертерија I (1280-1292). Са њом у браку остаје до 1299. године када тај брак, због преговора са царем Андроником II око нове женидбе, поништава, проглашавајући га неважећим. Ове женидбе одржавале су и правац и смернице Милутинових деловања у спољној политици. Из тих бракова рођена су деца: од Тесалке син Константин, по рођењу прворођени и законити претедент на власт по очевој смрти, од Јелисавете Угарске имао је кћерку, од Ане Бугарске кћерку Царицу и Ану и сина Стефана. Константин није признавао законитост Стефановогрођења, полазећи од њему одговарајућег схватања о неважењу каснијих очевих бракова, бар кад се то односило на редослед наслеђа.

Краљица Симонида

Picture

           Преговори за четврто венчање претпостављали су као могућу Милутинову супругу Евдокију, сестру цара Андроника II, удовицу трапезунског цара Јована, која је средином 1298. године стигла у Цариград. Међутим, наводна њена упорност, одбијање да се уда за човека који је још у свом легалном браку и то трећем, наводе краља Милутина да својом јачом војном активношћу против Византије изнуди брже опредељење Цариграда. Под појачаним Милутиновим притисцима, цар је био принуђен да Милутину понуди своју малолетну кћерку Симониду, До венчања је дошло 1299. године уз услов да Симонида после венчања буде одгојена на српском двору до своје спремности за брак.

У годинама које следе деловањем папства и француског двора, долази појачан притисак на Византију, тиме и краља Милутина. Папа Никола IV (1288-1292) у писмима краља Милутина назива шизматиком, што је увелико одређивало промењен став папства према Србији. Папа Климент V (1305-1314) чак је ескомуницирао цара Андроника II називајући га самовољним императором Грка. Да не би ова струјања са Запада и њихово припремање нових савеза против Византије угрозили и краља Милутина, да се и он не би нашао на мети распламсаног и фанатичног удара нових крсташа, почиње прњговоре са Западом. Милутин 1307. године шаље папи у Авињон посланике Марка Лукарића и Трифуна Михаиловића да папи понуди своју спремност за унију и прелазак са државом у католичанство. Исто посланство преговара и са носиоцем будућих операција Карлом Валоа, братом француског краља Филипа IV Лепог (1285-1314). Преговори се завршавају уговором склопљеним 1308. године. По њему се краљ Милутин обавезује да ће дати помоћне трупе за освајање Цариграда и да ће удати кћер Царицу за Карла Валоа. После ратификовања уговора између Карла Валоа и Милутина у Голаку (Гњилане), 25. VII 1308. године, Србија се није налазила на удару моћне западне коалиције. До венчања Царице и Карла Валоа никад није дошло. Овим уговором Милутин је ипак успео да отклони опасност са Запада, што му је и био циљ.

Писмо папе Климента V упућено краљу Милутину садржало је услове за спровођење уније. Поред канонских одредаба око увођења filioque у Србији и признања папског примата, уговор је подразумевао и најригорознију ставку, развлашћења постојећег вишег свештенства у Србији и нова постављења из Рима, с тим да убудуће архиепископ добија палиј из Рима, као њему потчињен. Да ли је Србија те 1308. године била близу католицизму, тешко је рећи, посебно због деловања папског захтева о смењивању српских православних архијереја. Краљ Милутин је био изризито толерантан према вери, илуструје то и један црквени скуп из 1305. године на који је, поред два православна и два католичка свештеника, послао и једног богумилског дједа, али ипак, да је морао, и за њега би било веома тешко да испуни све те папске захтеве. Но, смрћу немачког краља Алберта I (1298-1308) Карло Валоа и Филип IV, Француски краљ, били су сувише усмерени према немачком упражњеном престолу и запоставили своје планове о нападу на Византију. Отклањањем опасности од рата, од кога се Милутин обезбедио и предходним склапањем уговора, пропали су и преговори папе и Милутина те није ни дошло до примене папских захтева.


Picture

Picture

Сукоби између браће, краљева Драгутина и Милутина, око редоследа наслеђа, почели око 1312. године, смирују се прихватањем решења Дежевског споразума. У то време, међутим, умире и краљица Јелена (1314. године) те се сукоби опет распламсавају. Против краља Милутина је један део његове властеле хтео у Зети подићи на престо његовог сина Стефана. У војном сукобу до кога ускоро долази, Милутин успева да порази Стефанове присталице. Да би онемогућио сличне нове испаде. Милутин је наредио да се Стефан ослепи и пошаље у Скопље. Након тога, Стефан само делимично ослепљен, са женом Теодором и децомДушаном и Душицом, био је прогнан у Цариград. Интервенцијом архиепископа Никодима (1317 -1324), добио је одобрење за повратак у Србију. Кад је дошао смерно пред оца, како кажу извори, имао је повезане очи, како доликује слепом. У знак помирења, отац му је дао на управу део Будимљанске жупе на Лиму.

       После смрти краља Драгутина 1316. године, краљ Милутин је у синовцу краљу Владиславу имао сталну опасност, било због могућих ратова у којима је као експонент Угара могао добити од њих војску, или због њихових унутрашњих ратова око питања наслеђа Милутинове краљевине. Краљ Милутин, да би отклонио те опасности, успева да ухвати и зароби краља Владислава. Запоседање Владислављевих области довело је краља Милутина у сукобе са мађарским краљем Карлом Робертом (1301-1342) око 1319. и 1320. године. Ови ратови се укључују у постојеће савезе против Милутина, од 1317-1318. године, које су сачињавали: Дубровачка Република, Филип Тарентски, бан Младен II Шубић Бриберски (1312-1322), и албански прваци Мусакији и Бленисте. Користећи ове ратове, босански бан Стефан II (1314-1353) прикључује Босни пределе Усоре, Соли и горње Захумље, добијајуће тако излаз на море у сливу Неретве. Краљ Владислав је успео крајем 1323. године да побегне из заточеништва Карлу Роберту, где му се губи сваки траг као и његовом потомству.

Манастир Грачаница, црква
посвећена Благостима, задужбина краља Милутина

И поред свих западних коалиција и сукоба уперених против краља Милутина и отвореног непријатељства папа, краљ ипак није био непријатељски расположен према католицима. У свом великом градитељству подизао је првенствено епископске цркве (Богородица Љевишка у Призрену, Свети Ђорђе у Старом Нагоричану, манастир Грачаница, Бањска и друге). Уместо првобитног Немањиног манастира Хиландара, подиже велелепни манастир Хиландар, који обдарује имањима. Поклањао је имања и предмете и многим другим црквама, и католичким и православним и у Србији и изван Србије. Тако је 1319.године поклонио познату сребрну икону са латинским натписом италијанском граду Барију за цркву Светог Николе. Још раније је финансирао задужбине своје мајке, католичке манастире Свете Марије Ратачке и бенедиктинске опатије на Мљету.

Краљ Милутин је умро од капи 29. X 1321. године у Неродимљу, познатом немањићком двору. Мошти су му пренете у задужбину, манастир Бањску. У време косовске битке, 1389. године пребачене су у Трепчу, да би, коначно, око 1460. године биле пренете у Софију. Тамо се и данас налазе у стоној цркви, која по њему носи име Свети Краљ.

После Милутинове смрти Симонида одлази у Цариград. Касније се закалуђерила у Драми, у Зихнијском манастиру, где је и сахрањена ( Зихнијски манастир је Душан изнова подигао и тако постао његов ктитор). Потом су њене мошти пренете у Призрен а затим у Софију.

Династија немањић
Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here