10 дужности српских ђака из 1910. године: Деца су се васпитавала да, пре свега, буду добри људи

Поделите:

Десет дужности ђака објављене су у Политици 19. августа из 1910. године.

Пред почетак школске године требало их је све упамтити, и што је најважније усвојити и применити.

Читајући ове заповести не можемо да се не запитамо где је нестало васпитање духа, човечности и племенитости у српским школама?!

Преносимо вам свих 10 дужности српских ђака

1. Школа је мала држава: Буди добар грађанин у тој својој држави, па да што ваљано урадиш за своју велику отаџбину.

2. Помисли, да имаш примати велико наслеђе, и буди захвалан свима племенитима, који су ти га завештали, свима великим људима, који су радом свога живота створили и за тебе непролазне ствари.

3. Научи се у маломе бити веран, да једном будеш могао бити у великоме; учи се стољњем реду, који ће ти помоћи за унутарњу ваљаност.

4. Тежи за истинитошћу; немој само по форми да испуњаваш своје дужности и не буди задовољан спољним успехом. Немој учити другима за љубав, него мисли на себе самог и шта би ти хтео да вредиш.

5. Немој лагати, ни као робови, који немају смелости за истину, ни као притворице, који хоће да се извију у висину, нити као варалице у речима, који позајмљено издају за своје. Тако исто не смеш бити дволичан: да се издајеш за смиренога пред својим родитељима, а дрзак и неуљудан пред својим учитељима и друговима.

6. Буди добар друг међу својим парњацима, поуздан и веран; али не допуштај ниједном другу, који је гори од тебе, да тобом овлада. Не старај се, да друге у учењу претичеш само из таштог частољубља, али пази, да све урадиш, што твоја снага од тебе тражи.

7. Не злоупотребљавај своју јачину према слабима и не буди охол према сићушнима; знај, да се већ и у младим годинама може дати доказа о великом срцу.

8. Гледај, да будеш ваљан и у свима млађаним играма и да останеш чио и весео кроз све младо доба твоје. Љуби природу са свима створењима и не дај да ти икакав собни рад помути уживање у томе.

9. Не клони духом, ако си што погрешио и морао казну отрпети; отпочни чило снова, па ћеш брзо моћи утрти све трагове минулога. Не дај да се неповерење усели у тебе и не мисли ништа зло о твојим наставницима; напротив, буди вазда убеђен, да су они само твоји пријатељи.

10. Чини што добро драговољно поред твога обавезног рада, да би и доцније спадао међ оне, што сами себи постављају циљеве, а не међу полу робове, који раде само што им се наложи.

Децо, изучите ових красних десет заповеди на изуст; изучите их и повинујте им се, па да вам добро буде и овог и оног света.

uziceoglasnatabla.com
Поделите:

1 коментар

  1. “Десет дужности ђака објављене су у Политици 19. августа из 1910. године”

    У овом контексту поменули бисмо извесну енглеску србофобију, коју и данас осећа наш несрећни, обезглављени, обесправљени, потлачени и понижени србски народ, јер су нам европски и амерички империјалисти-тријалисти везали руке преко извесних интернационалистичких структура у Београду-Јосипграду у трагичном ХХ столећу. Сведочанство o eнглеској србофобији оставио је између осталих и Владимир Јовановић у писму Ђорђу Стратимировићу од 19/29 септембра 1865, у којем дословно стоји:

    „И по инглеским листовима одпочело се јавно говорити о анексовању подунавских кнежњвина и турских провинција Аустрији. Инглези препоручују Аустрији ‘федеративну систему’, као најјачи магнет којим ће: Србију, Босну, Црну Гору, Бугарску, Румунску и т.д. ‘великој и јакој аустријској царевини’ привући!…“ (Види: Даница Милојевић, Пет писама Владимира Јовановића Ђорђу Стратимировићу 1864 – 1866 године, Miscellanea – Мешовита грађа, Књига ХII, Београд, 1983, стр. 141).

    Да поменемо узгред и великог србског државника Јована Ристића (1831-1899) и његово сведочанство о енглеској србофобији, које је оставио у трећој књизи „Спољашњи одношаји Србије“, где између осталог стоји:

    „Тако је ствар опет изишла на добар пут; она је уведена у дискусију код дипломатије, и ако се тај рад буде у приликама и околностима, кад више кад мање, продужавао, она ће оставити трага макар као капавица што издуби камен, на који стално пада, ма колико да је он тврд. Овај тврди камен били су Енглези за наше народне тежње: они их пређе нису хтели ни чути, а сад, као што видимо, улазе доста предусретљиво, да их проучавају…“ (Види: Јован Ристић, Спољашњи одношаји Србије новијега времена, Трећа књига 1868-1872, Београд, 1901, стр. 328).

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here