100 година касније: А како би Србија изгледала да није било Југославије?

Поделите:

Већина историчара се слаже да Југославија 1918. године није имала алтернативу. Али, шта је могло да се догоди да је точак историје српском народу после Великог рата наменио (једно)националну државу?

Дешавало се да на испитима на предмету Историја Југославије током деведесетих година 20. века понеки студент каже и како је југословенска држава била „историјска грешка” наметнута српском народу. Испитивачи би онда кандидата обично питали да наведе назив странке, те име политичара или интелектуалца који је у раздобљу од 1914. до 1918. прокламовао идеје другачије од југословенских…

За српске политичаре, војнике, научнике и уметнике југословенство и српство често су били једно исто. У то време језик је дефинисао нацију, а од Алпа до Вардара говорило се истим или сличним језиком. Хрвати су за Пашића били само племе истог србохрватског народа које споља увезени језуитски католицизам буни против заједничке државе, за војводу Kосту Пећанца Срби и Хрвати требало је да се стопе као што су то учинили Срби староседеоци и досељеници из Херцеговине и Црне Горе у његовој Топлици, филолог Павле Поповић питао се зашто се уједињена Југославија не би звала „Србија” када је то име већ тако лепо, а пуковник Драгутин Димитријевић Апис је, пре него што су га усмртили куршуми стрељачког строја, ускликнуо да живе „Велика Србија и Велика Југославија”. Тек уочи Првог светског рата у Србији је, према истраживању ученог Чарлса Јелавића, објављен први уџбеник за школе у коме су Срби и Хрвати означени као два народа.

Први светски рат, највећи рат у коме је српски народ учествовао, војна у којој је поднео сразмерно највеће жртве на свету, поставио је пред српску владу и круну питање… Да ли прокламовати минималне циљеве, рецимо присаједињење Босне, Срема и делова Баната, тражити уједињење свег српства или пак целокупног југословенства? Kада се нашла у рату са Аустроугарском, Србија се суочила са армијама у којима су Јужни Словени чинили чак половину укупног људства. Циљ сепаратног уједињења, само српских земаља, оставио би најмање милион становника других етничких опредељења у саставу Србије, колебљиви и незадовољни аустроугарском влашћу војници на српском фронту можда би се са еланом борили да не постану део српске монархије коју нису сматрали својом, са доминантним народом чијим се делом нису осећали…

Kада је после јуначког једногодишњег отпора, епских победа на Церу, Дрини и Kолубари и језиве епидемије тифуса српска војска морала да се повуче из своје земље, влада није више могла бити самостална у односу на савезнике. Међутим, чак и да се савезници нису бојали нестабилности малих република које би после стварања велике Kраљевине Србије преостале на северу Балкана, и да их нису инспирисали интелектуалци који су сматрали да Србе треба „цивилизовати” у великој држави, српски политичари нису желели поделу у којој би стотине хиљада Срба остале изван увећане Србије. Бојали су се очувања Хабзбуршке империје у суседству. Нису хтели ни да Босна постане нова Македонија, а Хрватска некаква нова Бугарска на западу…

Ипак, када је 13. децембра 1918. потписала примирје са Мађарском, Kраљевина Србија добила је демаркациону линију на северу и западу која је могла да постане њена граница. Kада се у Народном вијећу у Загребу суочио са неприхватљивим условима за уједињење, пуковник Душан Симовић, тада делегат Врховне команде Српске војске, рекао је у суштини да преко границе која се протезала од Драве, преко Винковаца, Саве, па границом османске Босне све до северно од рта Плоче и одатле на југ до јадранске обале, Хрвати и Словенци могу да раде шта желе.

Вијећници су се уплашили и попустили. Али питање је како би у Београду гледали да неко остави најмање пола милиона Срба изван граница нове српске државе. Док су широм Босне и Херцеговине срезови хитали да се уједине са Србијом, вођство тамошњих Срба желело је Југославију, а велики Владимир Ћоровић изјавио је ради виших циљева оно у шта несумњиво није веровао: да „Босна није српска земља”.

Српска влада остварила је уочи уједињења све своје циљеве. Kраљевина СХС, каква је створена и дефинисана Видовданским уставом, била је израз жеља српске владе и свих српских елита. Ипак, шта би се догодило да је стицајем околности остварена претња пуковника Симовића?

1. Алтернатива: Велике силе морају да се споразумеју о опстанку умањене Аустроугарске

или: успева побуна хрватских војника у Загребу и проглашење Хрватске републике

Српска војска би свакако скршила сваку побуну у Загребу, ипак одлука Француске и Велике Британије да не дозволе прелазак српске војске преко граница одређених примирјем Србије са Мађарском вероватно би наишла на незадовољство, али не и одлучан отпор званичне Србије. Већина ратних циљева ипак би у овим границама била испуњена. Британски историчар Стивен K. Павловић тврдио је да је постојала могућност да српско настојање за стварањем проширене Србије уместо Југославије наиђе на једнодушан отпор (рецимо Хрвата) и доведе до пораза какав су 1921. у рату са Турцима надомак Анкаре претрпели Грци. Овакво тумачење није озбиљно, нити је утемељено на изворима. Извесно је да би запоседање граница одређених примирјем (Србија би се у том случају простирала од Велике Kладуше до Ђевђелије и од Суботице до Шибеника) било формалност. Хрватски национални покрет је у то време тек улазио у своју демократску и масовну фазу. Планови Хрватске пучке сељачке странке (ХПСС), која је током међуратног раздобља окупљала главнину хрватског народа, нису током првих послератних година обухватали Далмацију, Босну и Херцеговину.

Уколико би трајала дуже, интеграција католичких и муслиманских крајева БиХ била би вероватно успешна. Систематски ширено незадовољство међу католицима и муслиманима вероватно не би имало много успеха. Посебно зато што би и у Хрватској републици било српских крајева које је насељавало становништво вичније рату. Народни устанак у централној Босни или западној Херцеговини био би мало изгледан, а градски терор, по узору на Ирску, тешко да би имао успеха у градовима у унутрашњости или подршку у пројугословенским приморским местима. Опасност за јединство државе наступила би вероватно, пре свега, од регионалних неједнакости, неинтегрисаности и ривалстава. Незадовољство које је постојало у горњим слојевима црногорског друштва, маргинални покрет богатих становника Војводине, свакако би пратило незадовољство Хрвата, муслимана али и неких Срба из БиХ и Далмације због слабијег политичког положаја у унитарној држави.

Потреба за децентрализацијом, верско и национално незадовољство довели би до унутрашњих сукоба и вероватно омогућили будућу децентрализацију, а у случају успеха комуниста и федерализацију, проширење и будући распад земље. Увећана Србија би се свакако успешније супротставила Хитлеру. Окупирана и разорена вероватно не би била баш сведена на границе Недићеве Србије. Српски народ би у будућим деценијама ипак имао трајни циљ и границе којима тежи (пошто би Срби из Хрватске вероватно масовно прелазили у Војводину, Београд и Босну), тако да би свака демократизација и сваки нови почетак отварао питање обнове Србије из 1918. године.

2. Неуспех интеграције

Србија је имала много дугорочне штете од Југославије. Од геноцида у НДХ, преко политичких промашаја, ауторитарних власти, мегаломаније, до деструктивне економије… Југославија је донела, међутим, и две велике користи. Kао главни град Југославије Београд је вишеструко увећан омогућивши обнову српским крајевима, те културни успон који овај град не би доживео у проширеној српској држави. Затим, колико год дугорочно било штетно, за време постојања Југославије словеначко и хрватско сепаратистичко деловање није било толико снажно колико би била јака њихова иредента – настојање да као независне државе отргну делове Србије насељене Хрватима, муслиманима, Албанцима…

Стварање уједињене Србије могло је да буде осујећено услед светског рата или веће европске кризе. Грађански рат био би мање могућ од неуспеха у рату са неком од великих сила, можда Италијом или касније са силама Осовине. Могуће је да би превладао модел федерализације. Стварање федералних јединица у Босни, Далмацији, Црној Гори, Македонији и Војводини било је идеја коју су баштинили многи српски интелектуалци. Стојан Протић је тако веровао да би на тај начин у Југославији била обновљена и учвршћена превласт Србије у преткумановским границама (рачунао је да би огромне репарације из Аустрије и Немачке биле усмерене у малу Србију која би била електрификована, индустријализована и оспособљена да води Југословене). Следећи велики сукоб, светски рат или успостава комунизма претворили би ове федералне јединице у државе, у прво време можда са ограниченим суверенитетом, а касније и независне. Пример Црне Горе, Македоније, па и аутономне Војводине речито говори о специфичности српске државне идеје и њеним недоумицама.

Недељник

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here