AMERIČKI NOVINAR PREŠAO ALBANIJU SA SRPSKOM VOJSKOM: Srbin, izgleda, nikad nije prestar da se bori!

Podelite:

Čačak – Pol Fortije Džons (Salado, Teksas, SAD, 18. april 1893 – Njujork, 24. novembar 1940), kao američki novinar prešao je Albaniju

i 1916. u velegradu na Ist Riveru objavio ratni putopis „Sa Srbijom u izgnanstvo: avanture jednog Amerikanca sa vojskom koja ne može umreti”. Kasnije ga je naš kralj Aleksandar Prvi Karađorđević odlikovao Ordenom Svetog Save, a ne neke redove iz te dragocene pripovesti ovih dana podseća mr Marijana Matović, bibliotekar iz Čačka, u Zborniku radova ovdašnjeg Narodnog muzeja i donosi „Politika” u štampanom izdanju… Ovako je beležio Džons…

„Od svih svežih, neotrcanih stvari koje je Srbija u izobilju nudila posetiocu sa Zapada, nijedna nije dovoljno dočaravala pravi duh nacije, a sigurno nijedna nije bila tako živopisna i privlačna kao ove čiče iz vojske. Čiča znači `starac`, i u Srbiji gde muškarci stare brže nego bilo gde drugde u svetu, to ime se narodski koristi za muškarce starije od trideset godina. Međutim, čiče sa četvrte linije imaju od četrdeset pet do bezbroj godina. Srbin, izgleda, nikada nije prestar da se bori.

Čiča i njegov bivak pored istočne pruge, foto: Zbornik Narodnog muzeja u Čačku

Nisu nosili uniforme, ovi patrijarsi vojske, i dok su marširali, predstavljali su prosjački stroj u ručno izrađenim dronjcima, u isto vreme komičan i dirljiv. Jedna od stvari sa kojom su Srbi morali da se nose jeste da gledaju svoje dedove u prljavim ritama, neokupane, poluizgladnele, modre od hladnoće, pokisle do gole kože, od kojih mnogi boluju od reumatizma, skorbuta, neuralgije i koji u poslednjim danima svoje nacije umiru od rana, hladnoće i gladi.

Čiče su bili ti koji su me prvo dočekali kada sam stigao u Srbiju. Nikada neću zaboraviti kako sam se osećao u Đevđeliji, pograničnom gradu između Grčke i Srbije, kada sam kroz prozor voza ugledao prvog čiču. Pitao sam se da li je to tipičan srpski vojnik, jer nije izgledao ni dana mlađi od sedamdeset, uprkos širokom kezu na licu kada je video grupu američkih radnika. Bilo je to usred leta i bilo je vrelo kao u južnoj Italiji, ali je stari druškan bio obučen tako dobro kao što bismo se mi obukli za mećavu. Na ramenima je nosio debeli vuneni plašt od smeđe ručno izrađene tkanine, na koji je bila nakačena šiljata kapuljača namenjena da se navuče preko glave u vreme padavina i koja bi tako navučena davala monaški izgled njegovoj neobičnoj nošnji. Ispod plašta je nosio prsluk od ovčije kože sa vunenom postavom, i to u julu. Ispod tog prsluka bila je lanena košulja, domaće proizvodnje, a nosio je i duge pantalone koje su bile uske na listovima i butinama, ali pozadi vrećaste kao dimije. Imao je na sebi debele, vunene čarape koje je navukao preko pantalona do kolena, poput onih golferskih, sa debelim porubom sjajnih, drečavih boja. Na njegovim stopalima bile su polucipele, polusandale, zvane opanci. Njegov čudan izgled činio je da zaboraviš koliko je zapravo star i bedan jer uprkos njegovom veselom licu, nije bio ništa drugo do propao čovek, ni s čim što bi ga čekalo u životu, osim da čuva tu užarenu prugu dok njegovi sinovi i unuci ginu na granicama.

Kada sam ga ugledao kako stoji tamo u prašini na vrućini, pali su mi na um Lanijerovi dijalektom ispevani stihovi:

Kakva koris’ od mene stare drške, kad mi život već sav pamuk pobro.

No, to je bilo zbog toga što o Srbiji nisam znao ama baš ništa. Ni izbliza `život nije pobro sav pamuk` tim čičama. Skoro milion Nemaca, Austrijanaca i Bugara pobrinulo se za to nekoliko meseci kasnije, ali je berba, Bogu hvala, bila obostrana.

Ranjene čiče prevoze u bolnicu, foto: Zbornik Nardnog muzeja u Čačku

Kako je spori voz mileo severnije kroz Srbiju, sve smo se bolje upoznavali sa čičama. Na svakom malom mostu bilo ih je po četvorica, po dvojica na svakom kraju, i živeli su u malenim skloništima od šiblja, koja su ličila na vigvame. Na stanicama su čete njih bile raspoređene uz prugu, groteskne grupe, neugledne i prljave, sa svakojakim puškama prebačenim preko pognutih ramena… Mnoge bi se epizode mogle prepričati, ali je ona iz Čačka možda jedna od najboljih.

Čačak se nalazi na užičkoj grani pruge uskog koloseka Istočne železnice. Malo južnije je Kraljevo. Kada je Bugare njihova prva velika navala dovela u okolinu Niša samo zahvaljujući svojoj brojnosti, prestonica je premeštena u Čačak, što je navodno bilo privremeno bezbedno utočište. Međutim, Nemci se, kao i obično, nisu borili onako kako je njihov neprijatelj pretpostavljao. Rizikujući po najtežim putevima, iznenada su zapretili novoj prestonici sa severozapada, terajući vladu na jug, prvo u Kraljevo, onda u Rašku, Kosovsku Mitrovicu, Prizren i Skadar. Čiče su branile Čačak. Tri puta su im Nemci preotimali grad, i svaki put bi ga čiče povratile. Tek kada su četiri petine njih bile onesposobljene, Nemci su uspeli da zauzmu grad.

Sa puškama svih mogućih vrsta, previše starim za prave vojnike, odbačenih od prve tri linije odbrane, čiče iz Čačka suočile su se sa najboljim trupama koje je Nemačka mogla da sakupi, savršeno naoružanim, izvrsno opskrbljenim, koje su imale osećaj, iznova i iznova potvrđivan, da se cela nacija mrvi pred njima. Međutim, čiča ne zna samo kako da preživi na nešto malo suvog hleba dnevno, i ni na čemu drugom; zna i kako da leži uz drvo ili da se pretvori u kamen, i kako je Srbija bila na samrti, i on je samo želeo da umre.

Verujem da su čiče osećale gubitak svoje zemlje snažnije od bilo koga drugog. Većina njih je proživela skoro čitavu njenu slobodnu istoriju. Za razliku od obrazovanog Srbina, oni nisu mogli da shvate političku pozadinu iza trenutnog vela tame. Ipak još nisam čuo da se ijedan žali…

U mislima sam se vratio u mračnu ledenu zoru blizu Prizrena kada sam pokraj puta našao jednog čoveka. Ležao je na gomili mokre, uvele slame u staroj kravljoj staji prekrivenoj prljavštinom i bio je ranjen. Pored njega je tinjala bedna vatra – vatra koja će ga verovatno nadživeti. Na moje iznenađenje, govorio je nešto engleskog i razgovarali smo o opštim stvarima, kako se to čini u očajnim okolnostima. Nedaleko odatle, srpski i neprijateljski topovi gruvali su u živahnom sukobu.

`Koliko su daleko ti topovi?`, upitao sam, očekujući da će odgovoriti `sat vremena` ili `pola sata`, kako Srbi imaju običaj da odgovore. No, sa mukom se podigao na lakat i gledajući negde iza mene, rekao:

`Možda su sto godina bliže nego što su bili pre četiri nedelje, ali ne više od sto godina!

Ne više od sto godina, ako ijedan Srbin bude ostao da ih otera, a i šta je sto godina za narod koji nije izgubio svoj identitet tokom `500 godina pod Turcima`.

`Oni se ne obaziru na cenu`, odgovorio sam. `Oni nisu stvoreni takvi. Oni se samo bore i nadaju.`

Kad se sada toga setim, to mi se čini kao najbolji opis srpskog naroda koji sam mogao da dam. Pet vekova su se istrajno borili i nadali. Svima koji su im bili bliski njihova sadašnja nesreća je predstavljala najiskreniju ličnu tugu. Jer ako smiren i uzvišen duh pod najturobnijim nebom, ako nepokolebiv i nesalomiv patriotizam pod iskušenjima koja bi se mogla nazvati vrhunskim, ako izvanredna hrabrost i izdržljivost koja prevazilazi sva shvatanja, ako jednostavna, postojana vera u veliku i jednostavnu slobodu, ako besmrtna posvećenost onome što se smatra ispravnim i časnim išta više znače na svetu, zemlju Srbiju i nacionalni duh Srba vredi sačuvati. Oni imaju svetlu budućnost na koju im daju pravo ogromna prirodna bogatstva njihove prelepe zemlje i krv njihovih nebrojenih heroja, i biće im dozvoljeno da je izgrade. Ovo je ono čemu me je u svakom smislu povlačenje tako jasno naučilo, da u to nikada više neću posumnjati.

GZS / „Politika” G. Otašević

glaszapadnesrbije.rs
Podelite:

1 komentar

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here