Аристотелово виђење добре и лоше власти

Поделите:

Аристотел (384-322. п.н.е.) је објединио највише домете хеленске епохе и први систематизовао сазнања у разним областима друштвеног живота на начин на који се то чини у модерној науци, постављајући јој темеље. Он је све науке поделио на теоријске, практичне и поетичке. Првом типу припадају метафизика (“прва филозофија”), физика и математика; другом – политика, етика и економика; а трећем – реторика, дијалектика (логика) и поетика.

Иако Платонов ученик, Аристотел се у својим политичким списима (сачувани су «Политика», «Никоманова етика» и «Устав атински») не бави проблемом идеалног уређивања државе, већ проучава реалне државе свога времена: прикупља и анализира њихове уставе и друге важније законе и расправља о политичким и етичким питањима у појединим облицима власти. Полазећи од става да је човек “зоон политикон” (политичко, односно друштвено биће) или “биће полиса” те да изван полиса живе само животиње или идиоти (као и робови), Аристотел у хеленском духу мисли да је политика јавно практиковање етике, док је етика практична (социјална) филозофија из које се изводе начела политичког деловања.

Држава, по Аристотелу, настаје удруживањем породица у насеља, а насеља у полисе. Породица је прототип друштвене заједнице у којој Аристотел налази четири типа односа: односе мужа и жене, родитеља и деце, господара и роба и власника према средствима власништва. У духу свога времена Аристотел сматра природним робовање робова, потчињавање жене мужу и деце родитељима. Робови се третирају као “оруђе које говори”, као “живе ствари” у власништву господара, као нижа раса. Зато Хеленима не приличи да буду робови, него само варварима, који су духовно инфериорнији.

У анализи односа власника и власништва Аристотел је генијално антиципирао неке категорије модерне економске науке: разлику између употребне и разменске вредности робе, неке функције тржишта и новца, као и законитости производње и трговине.

У социологији и политикологији најзапаженија је и данас Аристотелова анализа типова владавине и његова теорија о кварењу власти. Полазећи од начела да је добра она власт која влада у општем интересу заједнице, а лоша она која влада само у свом интересу, Аристотел је понудио типологију добрих и лоших облика владавине. Аристотелова типологија укршта један формални критеријум (владавина једног, мањине или већине) и један суштински критеријум (владавина у општем или у сопственом интересу). Добри облици владавине су, према томе, монархија, аристократија и политеја, а лоши су њихова изопачења у облику тираније, олигархије и демократије. Идеално гледано, најбољи облик власти је монархија (владавина једног у општем интересу). То је, међутим, реално најнестабилнији облик власти који се лако изопачује и претвара у најгори међу лошим облицима, у тиранију као владавину једног у његовом интересу. Реално је најбоља политеја (владавина већине у општем интересу), јер она је међу добрим облицима најстабилнија, а и кад се исквари прелази у демократију (владавину већине у сопственом интересу), која је најмање лоша међу лошим облицима власти.

ИЗВОР: Центар академске речи

Поделите:

3 Коментари

  1. je stanovnik polisa, Grk, a ne covek.Sa sofistima uvid u relativnost politickog uredjenja razlicitih polisa postaje izvor odredjenja sustine ljudskog, ali ni sofisti ne misle coveka kao van-polisa, vec samo van normi polisa, zbog cega se javlja ideja o prirodnom coveku koji je psiholoski opsan kao bice zadovoljstva, ali da bi tu svoju prirodu ostvario, on mora da je skriva u politickom, prividno se saobrazavajuci normama polisa da bi ih iskoristio za sebe.Zato kod Platona, ucenika protivnika sofista Sokrata (Sokrat odbija da pobegne iz polisa, jer nema kud van polisa, van politickog, za razliku od sofista koji su putujuci ucitelji i zive od polisa do polisa) drzava postaje pitanje svih pitanja.

  2. U mitu u pecini onaj koji se oslobodio okova, izasao iz pecine i spoznao istinu, kada se vrati u pecinu biva ismejan ili cak ubijen (referiranje na Sokrata) zbog onoga sto tvrdi da je spoznao.Zato drzavno uredjene postaje jedini nacin da spoznaja istine dobije svoju prakticnu realizaciju.Spoznaja nije u glavi, vec u drzavi, zbog cega Platon i ne zahteva isto obrazovanje za sve (zapravo obrazovanje podredjeno masi, neodredjenom bilo-kome) iz cega i proizilazi njegovo klasno ustrojstvo drzave (masovno obrazovanje, kako vidimo, nije izbeglo otudjenje znanja koje se sve vise zatvara u specijalisticke okvire, problematizujuci i samu demokratiju, da li treba svi, bez obzira na obrazovanje, da imaju isto pravo glasa)

  3. Za Aristotela politika vise nema tu moc kao kod Platona.Zato se on dvoumi da li bolji politicki ili teorijski zivot koji i zahteva namirenost potreba i oslobodjenost od rada, pa i ucesca u politici.Iako je drzava svrha coveka, Aristotelov “realizam”, cija jedno od posledica skupljanje i proucavanje razlicitih ustava, ali bez istorijskog uvida u razvoj kao prevazilazenje proslog u novom, zbog cega Aristotel najbolju drzavu vidi kao mesavinu elemenata vec postojecih uredjenja, upravo zato sto odbacuje mogucnost “idealnog” poretka, otvara prostor za teorijsko i njegovu “suprotstavljenost” politickom iz koje ce izrasti ono sto mi nazivamo suprotnoscu teorije i prakse (praksa za Aristotela jeste, zapravo politika, jer je ona cilj ojkonomije(domacinstva) i etike, nase shvatanje prakse, nema veze sa 90% istorije)

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here