„Бежите живи, иду мртви!“ – дан када је 62.000 Срба одлучило судбину Великог рата

Поделите:

Након стравичне зиме 1916. године и повлачења преко Албаније мало ко је у свету веровао да Србија још увек постоји. Земља је била окупирана, народ на умору, а Влада и краљ расејани по Европи. Ипак, средином септембра 1918. године све се променило.

Када је Аустроугарска напала Србију 1914. године, Србија је одговорила жестоко и храбро. Ипак, до 1915. године пред њом се поставила само једна опција – повлачење.

Са војском, Владом и остарелим краљем Петром бежао је и народ. Пут је водио преко неприступачних предела Албаније, а зима и хладноћа су се побринуле да се повлачење претвори у голготу у којој је страдао незапамћен и никада коначно утврђен број људи.

Случај незапамћен у историји

Био је то јединствен случај у историји. Цела влада, краљ, скоро цела војска и огроман број цивила, фактички цела једна држава, повукла се са своје територије и настанила на другој – на грчком острву Крфу.

Повлачење српске војске и народа преко Албаније
© CC0
Повлачење српске војске и народа преко Албаније

Иако је после тога мало ко веровао у српски опоравак, ово није био крај! Војска која је допремана на Крф искористила је време за одмор и опоравак и већ од априла 1916. године полако је упућивана на ратиште код Солуна где су се већ налазиле француске и британске трупе.

Иронично, Солунски фронт је у Првом светском рату настао као покушај Савезника да помогну Србији у јесен 1915. Јединице су дошле прекасно и у недовољном броју да спрече пад Србије, а након тога ратиште је сматрано споредним и скоро небитним.

Веровало се да ће рат били одлучен на Западу и да ће тамошњи победник бити и победник у Великом рату. Са друге стране, Солунски фронт је након почетних борби остао прилично стабилан на делу од албанске границе до реке Струме.

Тако је било све до 1918. године, доласка америчких јединица и велике савезничке офанзиве, пише Историјски забавник.

„Бежите живи, иду мртви!“

На Солунском фронту биле су окупљена велика Савезничка војска. Било је и бројнијих и спремнијих јединица, али не и мотивисанијих од српских. Домовина је сањана, о њој се стално причало, о Србији су певане песме… Када је пробој коначно почео, српску војску више нико није могао да заустави!

Снимак српског коњичог пука, Солунски фронт 2. август 1916.
© WIKIPEDIA / ANONYMOUS
Снимак српског коњичог пука, Солунски фронт 2. август 1916.

„Улазак САД у Први светски рат и долазак америчких трупа на Солунски фронт много је допринео успешном пробоју. Ипак, извештаји из оног времена говоре о томе да су српски војници марширали по 17 сати дневно и да су ишли таквим темпом да их је и коњица тешко сустизала. То јесте можда преувеличано, али добро илуструје жељу Срба да што пре стигну до домовине у којој нису били три године“, истиче историчар Добрица Јовичић и додаје да је управо тај јуриш и довео до великих страдања наше војске коју је, када је једном кренула, било тешко контролисати.После тродневне офанзиве Прва и Друга српска армија уз помоћ две француске дивизије пробиле су Солунски фронт 17. септембра 1918. године, а Немци и Бугари били су приморани да се повуку. Након недељу дана трупе су прешле Вардар, чиме је пут ка Србији отворен.

Солунски фронт – Бугарски напад у околини Манастира
© CC0
Солунски фронт – Бугарски напад у околини Манастира

После пробоја Солунског фронта из рата је избачена војска од 700.000 војника, а Немачка је наредила опште повлачење. Цар Вилхелм је, огорчен, послао телеграм бугарском цару: „62.000 српских војника одлучило је рат. Срамота!”

Остало је забележено да су бугарски војници, видевши српске војнике за које су мислили да су готови још 1915. године како јуришају, бацали оружје и бежали вичући како „Иду мртви”.

„Срби су веома брзо стигли до Ниша и тек су ту наишли на већи отпор. Крајем септембра капитулирала је Бугарска што је био огроман ударац за Централне силе и свакако је убрзало крај Првог светског рата“, каже Јовичић.

Српски војник загледан у Кајмакчалан
© CC0 / FREDERIC BOISSONNAS (PROBABLY)
Српски војник загледан у Кајмакчалан

После свега, подаци су деловали нестварно

У незаустављивом јуришу српска војска је не жалећи животе и не гледајући на губитке, за 45 дана прешла око 600 километара потискујући непријатеља и ослобађајући земљу. Првог дана новембра српска застава се поново завијорила и у Београду.

Борбе су у Првом светском рату окончане 11. новембра 1918. године. Свет је у том тренутку већ славио, а у годинама које су уследиле проучавана је стратегија и даване заслуге многима.

Ипак, вероватно најискренији коментар поводом Савезничке победе био је онај који је лондонски „Манчестер гардијан” дао непосредно после краја Великог рата: „Ма колико била велика улога Француза у победи, данас цео свет мисли на Србију”.

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here