БиХ – злочини над сарајевским Србима – фељтон 1

Поделите:

На подручју Сарајева током рата у БиХ 1992-1995. године убијено је између 6.755 и 8.145 лица српске националности, а ако се том броју дода и 80 неидентификованих покојника и 53 непосредно послије рата умрлих усљед повреда насталих у рату, привремени број страдалих Срба у овом граду достиже 8.225 лица.

Најнижа или доња граница поузданости података о српским жртвама у Сарајеву, који су наведени у књизи, износи 95%. Могуће је да број жртава по овим списковима буде мањи до највише 5%, али и повећан за још непредвидив проценат. Другачије речено, с обзиром на досадашња искуства, сасвим је неизвјесно за колико ће се покојника у међувремену сазнати.

    Хроничари ће забиљежити да је прве године рата, за само непуних седам мјесеци, од маја до децембра 1992. у Сарајеву убијено више Срба него у току Другог свјетског рата и злогласне страховладе Павелићеве усташке Независне Државе Хрватске.

Прве године рата живот је изгубило између 3.680 и 4.445 лица српске националности (или 55 % од укупног броја страдалих Срба). Велики број страдалих 1992. године убједљив је доказ српске неспремности за оружани обрачун.

Сарајево је још и сада једно од највећих, добро чуваних и од јавности још боље скриваних, српских стратишта. Према попису из 1991. године, у Сарајеву је живјело преко пола милиона становника тачније 526.000, Срба 158.000 (30,0%), Југословена 56.000 (10,6%), Хрвата 35.000 (6,7%), осталих 18.500 (3,5%), муслимана 258.000 (49,2 %).

Огромна већина српског становништва, процјењује се најмање око 120.000 мјештана, живјело је током рата у српском дијелу Сарајева, док је на муслиманској територији остало блокирано око 40.000 лица српске националности – наводи Иванишевић, предсједник Института за истраживање српских страдања у 20. вијеку.

Живот Срба у муслиманском дијелу града по много чему је подсјећао на живот и прогон Јевреја у Берлину у Другом свјетском рату. Свакодневна убиства, силовања, хапшења, затвори и логори, отимачина и пљачке, били су трагична свакодневица мјештана српске националности. Мржња према Србима ускоро је пренесена и на остало православно становништво. Убијани су Украјинци, Руси, Бугари који су поистовијећени са Србима…

(То показује и неколико имена из приложеног списка жртава: Вишњички (Јован) Драган, Гуслов (Стеван) Триво, Лавров Сергеј и Ана, Михајловски (Никола) Ратко, Наумовски Димитрије, Невструјев Марина, Анатолиј (Остапенко) Сергеј, Десјатов (Никола) Виктор, Карамехмедовић Џони, Мухаремовић Зоран…).

Злочини над Србима Сарајева заузимали су значајно мјесто у тужби СР Југославије против БиХ која је неразумно повучена. Имена српских жртава, а можда би се, мада условно, могло рећи жртава православне вјероисповијести у Сарајеву у издању Центра за истраживање злочина над српским народом до сада су објављена у два наврата – наводи се у књизи.

Први пут 2006. године наведена су имена до тада познатих 5.515 српских жртава. Други пут, у сарадњи са Борачком организацијом Републике Српске, априла 2008. године, објављен је нови списак. У том другом списку саопштена су имена 5.776 покојника, али и 859 лица, чија је судбина била неизвјесна. Значи да је евидентирано укупно 6.635 страдалих лица српске националности.

Срби су вјеровали да до оружаног сукоба неће доћи и нису благовремено формирали своје самосталне јединице. Уз то су се уздали у ЈНА као силу која неће дозволити оружане сукобе. Насупрот њима, муслимани су у Сарајеву, према властитом свједочењу, тада већ располагали са више од 40 000 наоружаних бораца сврстаних у неколико различитих војних и паравојних формација, међу којима су по бројности доминирали Територијална одбрана и Патриотска лига.

Расположива документација даје имена више од 3.500 лица која су одговорна за почињене злочине, а међу њима је и неколико стотина бивших робијаша. Аутор “Исламске декларације” Алија Изетбеговић чинио је све да на овим просторима оствари свој сан и створи исламску државу чији би главни град био Сарајево. То му је већ на прву годишњицу рата у БиХ донело значајну награду.

(На прву годишњицу стицања самосталности БиХ – 6. априла 1993. у Саудијској Арабији он постаје први носилац велике новчане и вјерске награде `Краљ Фејсал` добијене за успјешно покретање и вођење вјерског рата, џихада, у Европи).

То је у јесен 1992. проузроковало и бјекство Јевреја из овог града. Знали су, као и Срби што су знали, да је немогуће очекивати да се Алија Изетбеговић одрекне својих вјерских визија. Треба подсјетити да су тада српске власти, полиција и војска, на захтјев и по наредбама Радована Караџића све учинили да би омогућили прво Јеврејима, а потом и ништа мање уплашеним Словенцима, да напусте и побјегну из “мултиетничког”, а заправо муслиманског Сарајева.

До борби и страдања цивила у овом граду, без обзира на разне претензије и амбиције сукобљених страна, не би дошло да су муслимани прихватили више пута поновљен српски приједлог да Сарајево, сходно одредбама Женевске конвенције и међународног хуманитарног права, буде проглашено за отворен град. У том случају би била спријечена оружана дејства из града и по граду – наводи Иванишевић.

То муслимани и њихов предводник Алија Изетбеговић нису жељели. По њиховој нескривеној жељи дошло је до разарања цивилних и културних објеката и неизбјежног страдања становништва. Да није било толике ратоборности муслиманског руководства, данас би на хиљаде људи са обје стране било у животу.

Све што се потом у граду догодило само је посљедица муслиманског одбијања српског приједлога. И не само муслиманског одбијања, већ и сагласности са таквим ставом муслиманских заштитника – НАТО држава… Да су Французи, Нијемци или Американци тражили од муслимана да Сарајево добије статус отвореног града, то би се и догодило.

Међутим, и њима је одговарало крвопролиће које је потом услиједило. Данас се може поставити питање зар такав њихов став није (бар условно) злочин против мира? Сада, као и током цијелог рата, употребом веома снажне пропагандне машинерије којом располажу – кривци настоје да преваре јавност и своју одговорност пребаце на другу, у овом случају недужну, српску страну.

На крају рата, послије усвајања дејтонског документа, у оправданом страху од даљих страдања услиједио је коначан невољан масовни одлазак Срба.

Од рата до данас многи српски гробови нису обиљежени ни опојани, многи покојници нису ни сахрањени, још све кости нису извађене из провалија и рака, нити откопане испод насипа и сметљишта, а неке је заувијек однијела Миљацка…

 

Злочини над Србима

16.9.2010.

 

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here