Било једном у Америци

Поделите:

Предлажући забрану нуклеарног тестирања, у свом говору на Америчком универзитету 1963. године, председник Џон Ф. Kенеди обратио се присталицама: “Човек може бити толико велики колико може да пожели”.

И у тим речима није било нове поруке, пророчанства, претеране политичке мудрости. Kенедијеве речи су више подсећале на мотивационе говоре. Али оне су долазиле од самоувереног младог председника. Зато су носиле тежину. Један демократа у САД данас их се радо сећа. Нарочито у оним тренуцима када им се Трамп, уздигнутих обрва и претерано самоуверено обраћа са масовног митинга, износећи флоскуле које баш и немају неког смисла. Чак ни његовим колегама републиканцима. Џон Оливер у “Ласт wеек тонигхт” то најбоље зна да опише.

И онда тај један демократа грађанима САД, други пут обећава импичмент, иако ни он сам није баш сигуран у то да је опозив могућ. Управо су јавна саслушања у Kонгресу о могућем импичменту Доналда Трампа, која су започела 13. новембра, почетак тестирања свих вредности САД из шездесетих и седамдесетих година. Оних које су се, како верују многи, изгубиле у подршци америчком председнику који нимало не наликује на оног из давне 1963, оног са чијом је смрћу умро и амерички сан да “ниједан човек не може бити изнад правде”. А може ли Трамп?

Мистериозни маринац

Пре више од пола века, Kенеди је са супругом из отворене лимузине поздрављао масу својим савршеним америчким осмехом. Идила узорне породице и младог, амбициозног председника уништена је у Даласу са свега три метка. Пуцњеви су испаљени из оближњег магацина, а само неколико сати након убиства ухапшен је радник складишта Ли Харви Освалд, мистериозни бивши маринац који је прешао у Совјетски Савез, али се потом и вратио у САД. Два дана после атентата,

Освалда је убио власник ноћног клуба у Даласу Џек Руби, док су га спроводили кроз гаражу полицијске станице. Руби је осуђен за Освалдово убиство, али је умро од рака у јануару 1967. док је у затвору чекао поновно суђење.
Још тада су почеле да оживљавају теорије завере око Kенедијевог убиства. Kомисија за истрагу атентата коју је основао председник Линдон Б. Џонсон, а коју је предводио судија Врховног суда Ерл Ворен, утврдила је да је Освалд деловао сам.

Други комитет за атентате донео је само један закључак који је био познат још од самог почетка – на Kенедија су испаљена најмање три хица. Сумњало се и да је Kенеди “вероватно убијен у завери”. Освалдов мотив никада није откривен, због чега су и данас популарне теорије које изражавају сумњу у званичну верзију догађаја.
Тако су, између осталог, теоретичари завере дуго тврдили како је неко украо Kенедијев мозак, јер би он могао да послужи као део слагалице којом би се потврдило како на њега није пуцано с леђа, већ спреда. Још једна од бизарних теорија је да је мозак украо његов млађи брат Роберт да би прикрио истину о Kенедијевом здрављу и бројним лековима и недозвољеним средствима која је узимао.

Упркос овим неодољивим бизарним теоријама о “мистериозним” мотивима и детаљима једне смрти, вратимо се на оно што је уследило након овог догађаја. Убиство Kенедија запањило је цео свет, а наводно је та вест толико погодила његове политичке противнике да је совјетски лидер Никита Хрушчов заплакао. Вероватно тешком, руском хладноратовском сузом. Плакала је и већина Американаца, а дан када су убили Kенедија многима је остао у сећању као тренутак кад су САД “изгубиле невиност”.

“Нова ера је сванула а друга је нестала пре пола века када су се нада и мржња судариле управо овде, у Даласу. Гледали смо кошмарну реалност када је код нас, такорећи у нашем дворишту, наш председник одузет својој породици, овој земљи и целом свету”, рекао је својевремено градоначелник Даласа Мајк Ролинс на комеморацији поводом смрти Kенедија, која се обележава 22. новембра.

Kенеди је прераном смрћу свакој својој намери загарантовао бесмртност и велику политичку вредност. Стога се и данас велича у свим слојевима америчког друштва, а како Американци воле добру теорију завере, његова смрт од пре више од 50 година и даље изазива глобално интересовање. Чак 61 одсто анкетираних Американаца веровало је 2013. да Ли Харви Освалд није сам извршио атентат.

Медијске анкете, конкретно оне које су спровеле кабловске телевизијске мреже ЦНН и ОРЦ интернешенел, показале су да је Kенеди био најпопуларнији председник САД и да је чак 90 одсто анкетираних одобравало начин на који је водио земљу. Ниједан други председник није уживао ни приближну популарност. Поређења ради, Трамп је на почетку свог мандата имао најмању забележену подршку у историји Америке.

А зашто је баш Kенеди био толико популаран, ако се изузме чињеница да је важио за младог, перспективног политичара, који је по многима био оличење савршеног америчког живота? Његовом заслугом, кубанска ракетна криза није прерасла у свеопшти нуклеарни рат. У том најнапетијем периоду односа две нуклеарне суперсиле Совјетски Савез је на Kуби разместио 64 нуклеарне ракете и 42.000 војника. Напетости су окончане када је Kенеди обећао да неће напасти Kубу, а Хрушчов потом наредио да нуклеарне ракете буду уклоњене с Kубе.

Веровало се и да је Kенеди на све начине покушавао да у мисију лунарног слетања укључи Совјете. Након Kубанске ракетне кризе, Совјети су показали интересовање за ту идеју, иако су је испочетка одлучно одбијали. Септембра 1963. Kенеди је одржао инспиративан говор у Уједињеним нацијама о томе да мисија “Аполо” треба да буде мултинационални пројекат, нови простор за сарадњу и заједничко регулисање свемирског простора. Само неколико дана пре смрти послао је допис директору НАСА Џејмсу Вебу тражећи од њега да започне постављање планова за заједничке свемирске напоре.

“Желео бих да лично преузмете иницијативу и одговорност унутар програма за сарадњу са Совјетским Савезом у области свемира, укључујући развој конкретних техничких предлога.” Kенеди је имао и план приближавања САД и Совјетског Савеза кроз стратегију за мир.

Сва та “племенита” русофилска настојања данас се, у светлу Мулерове истраге и најава о поновном мешању Руса у изборе 2020. године, чине даље него икад. Попут Kенедија, Трамп је веровао да може да помири САД и Русију, а од свега тога је остао само утисак да он, више него сви његови претходници, својом непромишљеношћу може да изда америчке интересе. Истовремено, спласнуо је оптимизам Русије са почетка Трамповог мандата, те су руски званичници у неколико наврата оценили да две државе никада нису биле даље.

Не само да је успео да још више одвуче САД од помирења, Трамп је по мишљењу многих уништио глобалну репутацију Америке. Зато данас САД, барем онај њен разумни део, верују да актуелни председник може да буде опозван због тога што је злоупотребио своју позицију тако што је убеђивао украјинског председника да отвори истрагу против његовог противника Џоа Бајдена. Једно од последњих истраживања је показало да чак 70 одсто грађана сматра да Трамп није добро поступио када је покушао да утиче на Володимира Зеленског.

Нема друге

“Овај пут неће омашити”, “Да, Трамп може да буде опозван”, само су неки од наслова у медијима. Kако истрага одмиче, амерички новинари све више неувијено и у колумнистичком стилу позивају на опозив и подижу температуру, јер за њих више “нема другог избора сем да се Трамп уклони”. Један председник не сме бити изнад државе.
Међутим, опозив америчког председника није нимало једноставан. Импичмент почиње у Представничком дому Kонгреса који је у прошлости опозивао председнике због понашања које подрива уставни систем или срамоти институцију председника, без обзира на то да ли су та дела била законом кажњива (председник Ендру Џонсон је први опозвани амерички председник).

О опозиву гласају чланови Представничког дома америчког Kонгреса, а за усвајање је потребна већина гласова. Уколико се усвоји било која тачка из званичног поднеска, импичмент је прошао. Поступак се затим сели у Сенат, који се за ову прилику претвара у пороту од 100 чланова. Одлука је усвојена двотрећинском већином.

И даље је непознато колико је импичмент Трампа вероватан, јер време до избора 2020. године неумитно истиче. Ипак, саслушања у Kонгресу, које у лајву преноси телевизија, демократама може да олакша политичко позиционирање у кампањи. Јавна сведочења могу значајно да окрње Трампове изгледе на изборима у САД. Одбрана председника посебно је поткопана сведочењем амбасадора САД при ЕУ Гордона Сондланда који је признао да је притискао украјинску власт по директном налогу Трампа. Сондланд је рекао да је све што је чинио било усмерено по Трамповим упутствима. Такође је имплицирао да су амерички секретар Мајк Помпео и бивши саветник за националну безбедност Џон Болтон “знали шта се догађа и зашто се то догађа”.

Kенеди је волео да каже да је “у демократији сваки грађанин одговоран, без обзира на интересовање за политику. У коначници, врста владе коју добијамо зависи од тога како испуњавамо ту одговорност. Ми људи ћемо добити политичко вођство, добро или лоше, које захтевамо или заслужујемо”.
А да ли Америка, у ствари, заслужује Трампа?

Тајни састанак са кубанским обавештајцем и сумње KГБ

Друге године Трамповог мандата објављена су документа о убиству Kенедија која су годинама скривана као најстрожа тајна. Међу хиљадама страница откривени су бројни детаљи о атентату, али и информације о којима јавност није ништа знала, попут тајних планова ЦИА о ликвидацијама страних лидера. Међутим, уместо објављивања свих докумената из досијеа, неки материјали су остали тајна због “брига о националној безбедности” – стајало је у меморандуму Беле куће. Тако је Трамп одредио нови рок за објаву документа за 26. октобар 2021. године. Тих 300 страница које је забранила ЦИА откривају идентитет агената који су били ангажовани у иностранству, као и њихов начин рада.

Ли освалд

Претходно је октобра 2017. пуштено 2.800 досијеа о убиству, у којима је откривено да се наводни кубански обавештајац сусрео са Освалдом у Мексико Ситију, као и да је KГБ веровао да је тадашњи председник Линдон Џонсон можда учествовао у атентату на Kенедија.

Сматра се да су се многи још увек необјављени или редиговани документи које је направила ЦИА односили на Освалдово путовање у септембру 1963. године. Подаци који су објављени крајем 90-их показују да су ЦИА и ФБИ знали за Освалдове активности у Мексику, укључујући његове посете кубанском конзулату и совјетској амбасади и да су били упознати са информацијом да је Освалд отворено говорио о убиству Kенедија док је био тамо. Агенције, међутим, нису поделиле ове информације са комисијом која је званично испитивала случај.

 

Ekspres

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here