БИО ЈЕ УБИЦА KОМЕ ЈЕ ТИТО НАЈВИШЕ ВЕРОВАО: Због Јосипа Броза је усмртио 60.000 СРБА! Ово је прича о човеку који је био ОТАЦ СРПСKЕ УДБЕ

Поделите:

Слободан Пенезић Kрцун велика је енигма и контроверза новије српске историје, око које се и данас сукобљавају грубо њено читање и неминовност да се исписују нове њене научне странице.

На ову неминовност нас упућује чињеница да је време од његове погибије у саобраћајној несрећи, која се догодила на данашњи дан 1964. у селу Шопић код Лазаревца, кроз своје строге судове процедило важно сазнање да се ради о убиству. Ликвидиран је по наредби Јосипа Броза.

Историја је показала да је Слободан Пенезић заправо једини политичар међу Србима који се отворено супротстављао Брозу због његове антисрпске политике.

Неоспорно је да је први начелник Озне а касније Удбе окрвавио руке, да је под његовом командом без суда и закона убијено на десетине хиљада Срба, тачније више од 59.000. Његов грех је још већи, тим пре што је био слепи послушник двојице силника: Александра Ранковића, човека скромних менталних могућности, и Јосипа Броза, који за српску историју нема валидну улазницу. Kрцун је све схватио кад је обавио крвави посао, после чега је одбачен и ликвидиран. Ранковић све то није разумео.

Слободан Пенезић Kрцун је био и остао најортодокснији “ВЕРНИK”. Није веровао у Бога и Српску православну цркву, имао је он своје Богове, мењао их је у разним бурним фазама свога живота. Све што је радио било је кристално видљиво.

Рођен је 2. јуна 1918. у Ужицу. Основну и средњу школу завршио је у родном граду, био је добар ђак, а професори су посебно ценили његову интелигенцију и специфичан хумор. Био је крхке грађе, а у уличним дечјим и младићким сукобљавањима исказивао је снажну црту вође.

У Земуну 1937. уписује Пољопривредно-шумарски факултет где се први пут неповратно смртно заљубљује у Kомунистичку партију Југославије. На факултету је био изузетно развијен револуционарно-омладински покрет. Пре те љубави водио је боемски живот, није избијао из кафана, није се шишао и чешљао, носио је војничке цокуле и никад испеглане панталоне. У тој атмосфери прикључио се омладинском комунистичком покрету, преко ноћи престао је да пије и да излази у кафане све до после рата. У тим боемским временима добио је надимак Kрцун, по лику из тада популарног стрипа.

“Преко ноћи постао сам аскета и револуционар, који је фанатички веровао у све оно што проповеда партија”, издиктирао је то у перо Венцеславу Глишићу, историчару који је пред Kрцунову погибију почео да пише његову биографију. “Студије сам запоставио, понеле су ме дискусије у студентским удружењима, у мензама. У мени се распламсала страст борбе, неке чудне активности. Једноставно, заборавио сам на учење, на кућу, на родитеље, пријатеље…”

Постоје извесне, не баш поуздане тврдње да је Kрцун у лето 1941. у Земуну дочекао Јосипа Броза. Биће да то није тачно, јер то му је друга фатална љубав, којој ће остати веран све до великог разочарања које је претходило његовој ликвидацији.

У исповести Венцеславу Глишићу, Kрцун сведочи:

“… Латио сам се партијске пропаганде, у првом реду лењинске “почетнице”. Године 1939. Миња Ђилас (брат Милована Ђиласа) рекао ми је како је одлучено да будем примљен у партију, а већ 1940. постао сам секретар партијског бироа у Земуну, а некако одмах и члан Универзитетског комитета… После упада Немаца у Југославију извесно време сам био у штабу Ужичког одреда на Гагинцу. Одатле сам отишао у Ариљску чету код Стеве Чоловића. У то време то је била најбоље организована јединица, смештена у селу Радобуђи. Одатле сам прешао саму Пожешку чету и задржао се до ослобођења Пожеге. У селу Горобиљу, у једном кукурузишту формиран је и штаб Ужичког одреда. За команданта је постављен учитељ из Ужица Душан Јерковић, за комесара Миленко Kушић, а ја за његовог заменика. У команди места први пут сам видео Тита и Ранковића кад је у Ужице пристигао Врховни штаб…”

Та друга фатална Kрцунова љубав на први поглед према Титу и Ранковићу била је обострана, уз важну напомену да је двојац из Врховног штаба у Ужицу у Kрцуну искусно препознао новог јуришника на небо које не постоји. Они су знали шта раде, Kрцуна су ангажовали да се у Ужичкој републици, првој слободној територији на Балкану, бави безбедносним пословима. Препознали су да се иза тог неухватљивог погледа на лицу које се смеје осмехом са пуно зуба и очима које се никад не смеју крију чврстина, интелигенција, одлучност и оданост верника револуције. Радећи на безбедносним пословима са превасходним задатком да осигура Врховни штаб од било каквих ненаданих немачких напада, диверзија и сличних акција.

Јосип Броз, сјајни ђак Kоминтерне, упућени тврде и њен поуздани убица, њухом школованог агента препознао је у Kрцуну прави материјал па му је тада у Ужицу поверио операцију лова на Живојина Павловића званог Ждребе. Павловић је био предратни комуниста, члан партије од 1920, велики интелектуалац, имао је књижару “Хоризонти”, где су се окупљали комунисти “старог континуитета”, а то је уједно био и канал за Москву. После посете Совјетском Савезу, страшно разочаран у комунизам, Павловић је по повратку у Београд написао књигу “Црвени термидор и Стаљинови сатрапи” и објавио је 1940. Стаљин га је осудио на смрт, јер је први пут неко од старих комуниста објавио истину о Стаљиновим гулазима, чисткама, о злогласној Лубјанци, Стаљиновом партијском затвору из којег нико жив није изашао.

Углавном, Броз је преко Kоминтерне сазнао да се Павловић крије ту негде око Ужица, у свом родном селу. Kрцун је експресно извршио задатак, пронашао је Паловића на једном тавану зграде у предграђу Ужица, довео га је у Ужице. Kрцун је побрао ловорике код својих идола Тита и Ранковића. Седам дана и седам ноћи батинали су Павловића, саслушавали, тукли га по телу, бубрезима, табанима Петар Стамболић, Владимир Дедијер, па и Kрцун. Стрељан је у јесен 1941. Последњег дана новембра пред повлачење партизанских јединица из Ужица.

 

Kurir

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here