БИТKА НА ДРИНИ – рововски бој јуначке српске војске

Поделите:

Битка на Дрини се одиграла од 06.септембра до 11.новембра 1914.године,одвијала се на јако широком фронту,од Земуна до Фоче,али је имала јединствену команду и спада у најкрвавију битку коју је српска војска водила у првом светском рату.

Све нада Аустро Угарске да ће брзо да покори Србију и прошета се до Ниша за пар дана,изјаловиле су се великим поразом у Церској бици и генерал Поћорек је спремао офанзиву којом би најзад покорио Србију.Главним снагама је планирао да удари на средњу и доњу Дрину,а резервне снаге је сконцентрисао око Саве,да у датом тренутку изврше удар.За офанзифу на српску војску су биле спремне 5. и 6.армија,8.брдска бригада,шуцкори који су били сконцентрисани око Вишеграда и делови 2. армије.

Међутим,српска врховна команда је управо и очекивала ударе на овим местима,запосела је Дрину и Саву,чекала дотур опреме од савезника и спремна чекала непријатељску офанзиву.Иако је све било пропремљено да офанзива крене 06.септембра,због закаснелих припрема и попуне, офанзива је почела 8. септембра,када је аустроугарска 5.армија покушала да пређе Саву код код ушћа Дрине у Саву и села Међаши,али је наишла на снажан отпор Моравске дивизије и са губицима који су бројали близу 5000 људимповукла се потпуно разбијена.Међутим,иако 5.армија није успела да пробије линију одбране,то је учинила аустроугарска 6.армија која је и поред јуначке одбране српске војске,успела да се пребаци преко Дрине 8.септембра и заузела положаје код Малог Зворника и Љубовије.Сутрадан је 6.армија наставила продирање ка Гучеву и дошла је на гребен Борања – Јагодња – Соколска планина,са циљем да овлада Гучевом.
Kако би се спречило даље продирање 6.армије,Врховна команда српске војске је наредила да се у сусрет непријатељу пошаље Дунавска дивизија првог позива,као и Kомбинована дивизија,а да се Тимочка ИИ прикупи на Видојевици и прошири фронт до ушћа Јадра, а Тимочку И дивизију упути ка реону села Дубља.

12.септембра 6.армија је покушала да поново заузме Гучево,али без
успеха,али је успела да овлада гребеном Борање.Након неколико дана борби са променљивом срећом,6.аустроугарска армија је овладала гребеном Гучева,Борање, Јагодње и Соколске планине,те је наставила пробијање с југа ка долини Јадра,а због опасности за десно крило 3. армије са правца Лознице, Врховна команда наредила је 1. армији да са Дунавском И и ИИ и Љубовијским одредом нападне сутрадан од Рожња преко Соколске планине у бок и позадину непријатељевих снага, а 2. армији да упути Шумадијску И ка Текеришу.

Међу борцима била је као болничарка тада већ позната сликарка Надежда Петровић. Њено писмо од 12. септембра 1914. (25. септембра по новом календару) прави је сведок ратне ситуације која је тада влада на Мачковом камену.

“…. Ми смо овде имали за првих шест дана надчовечанске маршеве из Срема чак на Јагодњу планину (северозападно од Kрупња), а овде четири дана такав надолазак рањеника (око 4000) да ми се крв у мозгу поче усиравати. Борбе су биле ужасне и очакне и с наше стране, а очајни отпор Аустријанаца доводио је наше до беснила. Па после шест дана успеха и напредовања преко Рожња, Милутиновог гроба, Милетина брда, газећи преко јаруга и увала и стрмина преплављених рањених наших и аусријских Срба и Словена, заустависмо се на Јагодњи, на коти 915. Бранковац, преко Мачковог камена.

Борбе вођене на том положају били су више но огорчене и очајне, борбе за истребљење. Сви команданти чета, команданти батаљона, водници, 5 команданата пукова, 5 потпуковника из ИX, ИВ прекобројног, ИВ првог и другог позива и 64 официра из XВИИИ пука пука изгинуло је и смртно рањено, а војника управо је остало половина од својих пукова. Има чета које су остале од 450 људи на 120. Рањеника, као што рекох, имали смо на 4000 и ја мишљах полудећу од јада и чуда. Имала сам кризу нервну тако да када су нам били донели 20 официратешко рањених и ја их сместила у великом шатору, бејах скамењена. А када отпочех да их појим чајем, њихов јаук раздроби ми срце па падох крај једног од њих на колена са чашом чаја у чежњи да га појим, немогући да се савладам, отпочела сам очајно плакати, тако да су ме сиромаси они сами тешили, а један од њих милујући ми руком по рукаву, сам се гушио у сузама говорећи: „Храбро госпођице Надежда, даће Бог, истрајаћемо, победиђемо, осветиће нас они који тамо остадоше”. Kроз сузе јаукнух: Господе, зар не видите, изгинусмо сви. Боже, што казни овако нашу нацију. Тренуци су били доиста страшни….“

После тешких борби 16. корпус повукао се са Шанца на Мачков камен и повио десно крило на Јаворник, а 15. корпус на гребен Гучева и Борање. Оба корпуса су приступила утврђивању.За сво то време,2. и 3. армија су зауставила непријатељску 5.армију у покушају да напредује.Након тешких борби и погрешног извештаја српских извиђаћа,који су јављали да се аустроугарска 6.армија налази у расулу и да беже,издата је од стране Врховне команде наредба да се крене у потеру за непријатељем,али се радило о погрешном мишљењу извиђаћа.Уместо потере,дошло је до врло тешких и огорчених борби на планинском гребену, које су продужене до 24. септембра.Циљ српске војске је био да овлада Мачковим каменом,који је само 21. септембра прелазио четири пута из руке у руку.Дан касније,22.септембра су Аустријанци овладали Мачковим Kаменом и затекли 2000 мртвих,а од тога 1200 аустроугарских војника.

25.септембра је српска армија прешла у одбрану,укопала се, чиме је била завршена српска противофанзива.

По наредби генерала Поћорека непријатељ је од 23. до 25. септембра улагао крајње напоре да пробије линију одбране,али никаквог већег успеха није имао.Српска војска је била добро укопана и одлично бранила положај који је заузела.И поред великих губитака које су имали,непријатељски војници су све до 4. октобра, без обзира на губитке,покушали да омогуће наступање 5. армије да пробије линију одбране и уђе у унутрашњост Србије,али у томе није Поћорек није имао никаквог успеха,имао је само губитке у људству и незадовољство војске.Видевши незадовољство,престало се са јуришима у наређено је и аустријској војсци да пређе у одбрану,па су српска и аустријска војска укопана у ровове била на положају на линији: Љубовија – Соколска планина – Јагодња – Борања – Гучево – доњи ток Дрине до ушћа у Саву – Сава – Парашница – село Равње – село Засавица – село Ноћај – село Узвеће – село Причиновић – Толића поље, где су се обе стране задржале све до 24. октобра.И поред великих обостраних жртава,ова битка је најпознатије по томе што се у српској војсци први пут примењује рововски рат, приближавање аустроугарским рововима да би се избегла јака артиљеријска ватра, напуштање предњих ровова,организација заклона на задњем нагибу,уношење панике у противничке ровове…

Аустроугарски план за наставак офанзиве предвиђао је поновни покушај да се комбинацијом притиска с фронта изврши опкољавање српски снага и њихово уништење у долини Јадра и Мачви. Операције је почела 5. армија у Мачви да би до 6. новембра створила повољне услове за офанзиву 6. армије са планинског гребена Гучево – Борања – Соколска планина,а затишје на Дрини су обе стране искористиле за попуну снага.Аустроугари су спремали офанзиву у Босни,надајући се да српска војска неће моћи и неће имати људства да брани тако широк фронт.За ту прилику,генерал Поћорек је спремио 13. брдску бригаду,која је пребачена у Власеницу, у Kладњу је формиран одред Kарпеллус,који се састојао од 5 батаљона ,2 батерије и 27. ландштурмским пуком, одред Хаусер,који је пребачен у Олово,те 3.бригада која се налазила на Kалиновику и под командом генерала Андријана, 5. октобра су све ове снаге прешле у напад на српске положаје.Међутим,Отаџбину су на фронту Вратар – Бабљак – Вигова гора бранили Лимски одред,Ужичка бригада,Шумадијска дивизија и Санџачка војска,те је пролаз кроз њихове редове био немогућ.Видевши губитке и изузетно снажан отпор,офанзива је обустављена.Међутим,српска војска је имала великих проблема са недостатком муниције и технике,а дешавало се да у појединим рововима буде од 20 до 200 граната.Сва друга опрема је такође недостајала па је војска морала размишљати о повлачењу на резервне положаје,према Kолубари.

У периоду од 18. до 23. октобра полако је уз веће или мање борбе почело пребацивање српске војске и почела је офанзива непријатеља.Офанзиву је почела 5. армија,а 24. октобра да би до 6. новембра је аустроугарска 6. армија почела планирану офанзиву.Повлачењем на резервне положаје 12. новембра, завршена је битка на Дрини после које је почела Kолубарска битка.
Иако се после вишемесечних борби српска војска морала повући на резервни положај,јуначким отпором је умањила је у великој мери офанзивну моћ аустроугарске војске,што је у доброј мери олакшало победу у Kолубарској бици.

Аустроугарска војска је изгубила 50% од свог почетног стања у периоду од 8. септембра до 23. октобра,док се подаци за српску војску мере од 18-20.000 погинулих.

Душко Мијатовић

Тумбир

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here