Британски историчар: Хитлера су Срби лично увредили 27. марта

Поделите:

“Барбароса није одложена због операција Вермахта у Југославији и Грчкој, већ због абнормално кишовитог пролећа у централној Европи. Зато је Луфтвафеу било немогуће да направи писте за слетање авиона, које су биле неопходне за инвазију”, рекао је за Недељник признати британски историчар Ентони Бивор, који је специјализовао Други светски рат.
„Барбароса није одложена због операција Вермахта у Југославији и Грчкој, већ због абнормално кишовитог пролећа у централној Европи. Зато је Луфтвафеу било немогуће да направи писте за слетање авиона, које су биле неопходне за инвазију“, рекао је за Недељник признати британски историчар Ентони Бивор, који је специјализовао Други светски рат.

Ентони Бивор је један од оних историчара који нас тера да изнова посматрамо догађаје за које смо мислили да их разумемо. Један од таквих, чак и у идеолошки подељеној Србији, је и Други светски рат, сукоб толико велики, толико – чини се – истражен, и толико компликован да свако ко покуша да га објасни мора да донесе веома тешке одлуке. Бивор је у књизи „Други светски рат“, која је у два тома објављена издању Лагуне, одлучио да пише из угла војног историчара. Иако је у једном интервјуу тврдио да мрзи новинаре – они су, говорио је, највећи противници научника, пошто често банализују сукобе, претварајући их у „инстант“ – његов је приступ умногоме журналистички: користи дневнике војника, уводи нове ликове, има око за детаље и за описе, посебно када се ради о конференцијама у Казабланки, Техерану или Јалти…

Но Бивор, иначе најбољи ученик чувеног војног историчара Џона Кигена, и аутор чије су књиге преведене на више од 30 језика, продате у тиражу већем од шест милиона, ипак одлази и корак даље. Он у жижу стручне јавности поново враћа Источни фронт, односе Москве и Токија, али и обичне људе, маринца или јапанског пешадинца. Но то не значи да заборавља нека друга ратишта, попут оног на Балкану, којем ће се често враћати у ексклузивном разговору за Недељник, у којем ће причати и о пучу 27. марта, Хитлеровој мржњи према Србима, па и о помало контроверзној теорији да је досадашње виђење највећег сукоба којег је историја знала било превише евроцентрично.

Тако је и током представљања енглеског издања књиге Бивор навео да смо „предуго имали црне рупе у знању о Другом светском рату“, чиме објашњава што његова наративна историја не почиње првих дана септембра, када нацистичка Немачка напада Пољску, већ месец дана раније, када Совјети под вођством генерала Жукова побеђују Јапанце код Калкин-Гола, на граници Монголије и Манџурије.

То је само једно изненађење које је сервирао угледни и популарни историчар, вероватно најуваженији у Великој Британији… Попут оног, рецимо, да је као средњошколац имао „кеца“ из историје…

Често се каже да се историја понавља, али наишао сам на вашу изјаву у којој тврдите да је та мисао, у ствари, велика заблуда. Зашто то мислите?

Опажање Карла Маркса о историји која се понавља – први пут као трагедија, а други пут као фарса – заправо је била шала на рачун Наполеона Трећег, али је многи и данас схватају озбиљно. Ја сам више забринут због уобичајеније форме – идеје о историјским паралелама. Други светски рат је постао доминанта референтна тачка за данашње кризе и сукобе. Светске кризе су по дефиницији непредвидиве, што људе наводи да у историји траже шаблоне њиховог развоја.

Политичари имају и себи својствен „мртав угао“. Имају склоност да пре сваког сукоба забораве да ратни циљеви – попут друштвеног ињижеринга – имају проблематичну историју стварања другачијих последица од оних које су првобитно замишљене. И нико није гори од политичара у креирању велелепних историјских паралела, покушавајући да себе дигну на пиједестал са државницима као што су Черчил, Рузвелт или Стаљин. Последице тога могу да буду катастрофалне. Истовремено телевизија и штампа воле да поједностављују ствари, поготово када су у питању историјске паралеле које су разумљиве публици.

Могли бисмо да расправљамо о томе да је такозвани „Рат против тероризма“ лоше преусмерен тиме што је председник Џорџ Буш 11. септембар одмах упоредио са нападом на Перл Харбор. То је пробудило менталитет ратовања између две државе, а претња од Ал Каиде је уствари питање међународне безбедности. Погледајте и друге примере лажних (лоших) историјских паралела које су повлачене у то време. Неоконзервативци из америчког Министарства одбране – Рамсфелд, Волфовиц и Фејг – редом су поредили Садама Хусеина са Хитлером, иако је он, ако ништа друго, био „Стаљин за сиромашне“. Исто је урадио и Тони Блер, а заборавио је како је Ентони Идн у време Суецке кризе поредио Насера са Хитлером. Други светски рат је заиста постао референтна тачка за све наредне сукобе, а то је врло и опасно.

У вашој књизи постоји теорија да је Други светски рат у ствари почео 1937. године, или чак 1931. у Азији. Шта можете да нам кажете о перцепцији тог рата у последњих неколико деценија? Да ли је она била превише евроцентрична?

Свака земља гледа на Други светски рат кроз своја сећања и искуства, али дошло је време да се издигнемо изнад националног да бисмо разумели тај глобални феномен. Делује да већина очекује да историја Другог светског рата почне са инвазијом на Пољску и да се заврши Хитлеровом смрћу или даном победе над Јапаном. То је зато што смо предуго имали велике „слепе мрље“ у разумевању ове теме.

Мој наратив заправо почиње у августу 1939. и победом генерала Жукова над Јапанцима у Калкин-Голу на монголско-манџуријској граници. Иако је ова битка мала у поређењу са неким титанским биткама које ће уследити, имала је кључни утицај на даљи развој рата. Књига се завршава готово тачно шест година касније у августу 1945. са совјетском армијом која је „почистила“ Манџурију и северну Кину, што ствара чудну симетрију.

Поента ове књиге је да споји све сукобе од Сино-Јапанског рата до Зимског рата у Финској, који су били различити аспекти онога што ми знамо као Други светски рат. То није био једноставан, монолитски сукоб државе против државе, три велике савезничке силе против Осовине и Јапана. У многим земљама, посебно у онима које су окупирали Немци и Јапанци, људи се се нашли између зараћених страна у нечему што би се могло назвати међународни грађански рат. И прича о тим обичним људима који су се нашли пред снажим политичким снагама над којима нису имали никакву контролу, апсолутно је есенцијални део књиге.

Када бисте морали да изаберете неколико кључних тачака током трајања Другог светског рата, које би то биле?

Било је неколико кључних тачака, било би погрешно изабрати само једну. Први је дошао крајем маја 1940. када се британска армија нашла у клопци у Француској и када је Черчил био под притиском да сазна које је услове за мир спреман да понуди Хитлер. Одбио је, знајући да ако се то прочује, могла би да се уруши одлучност у отпору нацистима. Ово је била прва тачка преокрета у рату зато што је то била једина Хитлерова шанса за потпуну победу после које би могао да нападне Совјетски Савез 1941. са свим расположивим снагама.

Друга је била у децембру 1941. када је Вермахт био задржан испред Москве а Хитлер је објавио рат Сједињем Државама. То је била геополитичка тачка преокрета. Немачка ни у једном тренутку није могла да тријумфује над индустријском силом као што су САД. Трећа је – психолошка тачка преокрета у рату – совјетска победа у Стаљинграду. Од тог тренутка јасно је било свима, укључујући Немце, како ће се рат завршити.

Постоји теорија да би се рат завршио много раније да су Велика Британија и Француска биле спремне за њега 1938. године, или да је Винстон Черчил постао премијер годину дана раније. Шта мислите о томе?

Не прихватам ту теорију. За почетак, Черчил није могао раније да постане премијер, јер је расположење у Великој Британији било пацифистичко, а он је био виђен као ратни хушкач. Ни Британци, ни Французи нису били психолошки спремни за рат 1938. Тек им је Хитлерова окупација Чехословачке 1939, флагрантно кршећи Минхенски споразум, отворила очи.

Зашто је Хитлер толико желео освету над Србима, односно над делом Југославије настањеним нашим народом? Као да је имао много мање стрпљења у опхођењу према Југославији него, на пример, Бугарској, иако су обе државе у то време биле потенцијални савезници Совјетског Савеза или Уједињеног Краљевства…

Хитлер је мислио да држи Србију у џепу када је кнез Павле попустио. И мрзео је да му се противречи, и да испадне да није у праву. Народни излив отпора у Београду схватио је као личну увреду. А уз то, сасвим је извесно посматрао Србе као „Јужне Словене“, и гајио према њима једнаку мржњу коју је осећао према Совјетима.

Пишете и о томе да су герилски борци у Југославији успешно прекидали комуникационе канале немачке војске. Који је био прави утицај борби у Југославији на коначан исход Другог светског рата у Европи?

Не можете никада узимати индивидуалне аспекте Другог светског рата и покушавати да процените какав су ефекат имали на целину. Али довољно је да погледате број немачких дивизија које су „привезали“ југословенски партизани, који су били без сумње најактивнији и најефектнији у западној и централној Европи.

Какав је био утицај пуча 27. марта?

Имао је велики утицај на Југославију, тиме што је провоцирао немачку инвазију, али није заиста одложио инвазију на Грчку, и свакако није одложио Операцију Барбароса, како су то својевремено тврдили поједини историчари. Барбароса није одложена због операција Вермахта у Југославији и Грчкој, већ због абнормално кишовитог пролећа у централној Европи. Зато је Луфтвафеу било немогуће да направи писте за слетање авиона, које су биле неопходне за инвазију. Такође, одлагању је допринела и спорија испорука возила која су заплењена француској војсци.

Шта мислите о оној тези да је, упркос огромном броју цивилних жртава, највећем у историји свих ратова, Други светски рат ипак на неки начин подигао цивилизацију, пошто је индустрија убрзано напредовала?

Скоро сви ратови убрзавају ритам технолошких изума, због неопходне брзине, а то је посебно било истина за Други светски рат. Компјутер је настао у Блечлију, и њиме су Британци успели да провале немачке шифре. И Британци и Немци су успели да произведу моторе на млазни погон. Америчка индустријска револуција, која је створена у рату, довела је до економске доминације Сједињених Држава и, напослетку, глобализације. Могли бисмо тако до сутра да наводимо примере: радари, метеорологија, технологија изградње…

Други светски рат је по многима ударио темеље неким будућим конфликтима, као што су грађански ратови у Грчкој, Кореји и Вијетнаму. Да ли би се, том логиком, и ратови у бившој Југославији могли посматрати као продужетак сукоба из Другог светског рата?

Скоро сви конфликти након 1945. су на овај или онај начин били под утицајем Другог светског рата, но конфликт на просторима бивше Југославије такође је био резултат Хладног рата, у којем су етнички ривалитети и тензије потиснуте у други план због веће, идеолошке конфронтације. Хладни рат био је нека врста „лудачке кошуље“ у којој су удови били имобилисани. А када је колабирао Совјетски Савез, ти конфликти су морали да се појаве поново, овог пута с још већим интензитетом.

Да ли је, по вашем мишљењу, свет заиста надомак Трећег светског рата, услед конфликта у Украјини и на Блиском истоку, или су и ти конфликти такође остаци Другог светског рата?

Историја се не понавља, и из много разлога нећемо видети Трећи светски рат. Проблеми на Блиском истоку нису само „неповезани крајеви“ Другог светског рата. Многи су, у ствари, производ недовршених сукоба из Првог светског рата. Али основна поента је да се читава природа ратовања променила. Понављам, паралеле са прошлошћу могу да вас доведу у заблуду. Историја може да нас научи много ствари, посебно како да избегнемо понављање грешака претходних генерација, али никада не може да предвиди будућност.

 

Недељник

Поделите:

3 Коментари

  1. Хитлер није могао знати у том моменту да су пуч извели генерали који су били британски агенти . Ратни злочинац В.Черчил је активирао британске агенте да дигну пуч против потписивања тројног пакта по којем је Краљевина Југославија требало до остане неутрална, да се дозволи пролаз војсци Вермахта до Грчке без дужег задржавања и вршења репресалија према цивилном становништву. Део војске Вермахта је тако пребачен са положаја на западном ратишту на Балкан. Бомбардовање Британије је постепено јењавало што је одговорало В.Черчилу да се консолидују и припреме за рат. Зликовца није интересовало што ће да највећу цену плати Србски народ. Неутралношћу би избегло постојање НДХ и конц-логора у истој, не би Черчил поставио Броза и његову камарилу која никоме није одговарала за промену демографске ситуације у послератној Хрватској јер је “колонизација” после рата била етничко чишћење само мало перфидније у односу на ово после 50 година. Не би комунисти побили хиљаде Срба после рата којима се ни гробови не знају.

  2. Душан Буковић:

    ПАКТ, ПУЧ И РАТ 1941

    „Ја не бих имао ништа против српских масона када би им глава била у Београду а не у Лондону и Паризу…“
    Др Божидар Пурић
    Да би могли правилније оценити извесну београдску масонско-марксистичку и интернационалистичку елиту, прошлу и садашњу, историја ће нам показати да се мало шта изменило у њиховом утицају на опсењене гласачке масе у Србији. И данас би извесни београдски масони-марксисти, идолатристи, окултисти, ритуалисти и интернационалисти наређивали циганима да им певају “ОД ЗАГРЕБА ПА ДО ЧАЧКА ГЛАСАЋЕМО СВИ ЗА МАЧКА, БОЉЕ МАЧАК ДА НАС ГРЕБЕ НЕГ’ СТОЈАДИН ДА НАС Ј…”, као што су певали њиховим очевима и дедовима уочи Другог св. рата. „И та је балканска варош, како то рече проф. др Мирко М. Косић, са својим ненародним менталитетом одвела и државу и народ 1941. године у катастрофу – која није била неминовна. А одатле и у комунистички пакао 1944/…“ Види: Проф. Др. Мирко М. Косић, Заблуде и замагљивања у нашој политици, “Завичај” – “Home”, Број 14, Година I I, San Fernando, California, U. S. A., Октобар 1953, стр. 12-17).

    Од нарочитог значаја је једана студија, између осталих, проф. др Слободана М. Драшковића, о 25 и 27 марту 1941, где дословно стоји:

    „Али ако смо марта 1941 били доведени у ситуацију да нисмо имали избора ван живота у понижењу (25 март), и самоубиства за туђе интересе (27 март), важно је да из свег страдања од тада до данас и из садашње ситуације извучемо логичне закључке да наше није да бирамо између 25 и 27 марта, него да се старамо да никад више не дођемо у положај да немамо другог избора ван 25 и 27 марта. А то значи да не смемо да дозволимо да дођемо у положај где немамо другог избора сем да живимо на коленима или да се лудо бацимо у борбу која може огромно да користи другима, али значи наше национално самоубиство…“ (Види: Др Слободан М. Драшковић, Самоубиство као начело политике – Поводом 25 и 27 марта, Српска Борба, бр. 1385, Мај 1982, Чикаго, Илиној,САД).

    Истини за вољу, организатори пуча у Краљевини Југославији од 27. марта 1941 године, били су између осталих и извесни чланови субверзивног, конспиративног идолатриског и окултног друштва чаробњака међународне масонерије, совјетских бундиста-бољшевика и интермариумаца чија су седишта у Лондону, Вашингтону, Њујорку, Бриселу, Москви, Паризу, Берлину и Риму… Један од главних организатора 27-мартовског пуча био је емисар председника Рузвелта, истакнути Малтешки витез пуковник Уилијам Донован (Напомена: Постоје две врсте Малтешких витезова, једни припадају езотериској, окултној, идолатриској, корпоративној међународној масонерији а други римској католичкој црквеној, окултној, идолатриској, езотериској корпорацији у Ватикану, – м.н.). Донован се у Београду састао са кнезом Павлом Карађорђевићем, енглеским масоном, чланом Ордена Подвезице, најстаријег британског ордена и са извесним конспираторима, члановима владе и војним вођама интернационалног и колонијалног београдског рајетинског естаблишмента. Донован је у Београду успешно завршио своју мисију и на повратку за Сједињене Америчке Државе, свратио у Лондон, састао се са Черчилом, да му саопшти, да је припремио пуч у Београду и „да ће завеса убрзо да се дигне“, како је то забележио у свом дневнику Черчилов секретар John Colville, где дословно стоји:

    „СВЕТЛЕ ВЕСТИ. Уторак, 4. март 1941, вратио сам се из Chequers-a, где сам срео Донована, који се вратио са Балкана, где је припремио пуч и завеса ће убрзо да се дигне…“ – “…BRIGHTER NEWS. Tuesday, March 4th 1941. P. M. returned from Chequers at noon and saw Colonel Donovan, just back from the Balkans, where the stage is set and the curtain about to rise…” (Види: John Colville, The Fringes of Power – 10 Downing Street Diaries 1939-1955. New York, 1986, стр. 359).

    На другом месту у свом дневнику John Colville пише како је Черчил био одушевљен са војним ударом од 27. марта 1941. године. Ево шта он каже: “СВЕТЛЕ ВЕСТИ. Четвртак, 27. март 1941, велики дан. Револуција у Боеограду која поставља потпуно другачија збивања на Балкану и претвара мрак у зору. П. М. ( Винстон Черчил, -м.н.) је одушевљен и ја бих требао исто…“ – “BRIGHTER NEWS. Thursday, March 27th 1941. A great day. Revolution in Belgrade, which puts an entirely different complexion on events in the Balkans and turns darkness into dawn. The P.M. is overjoyed and I should be too…” (Види: John Colville, The Fringes of Power, стр. 367; Исто: Anthony Cave Brown, The Last Hero – Wild Bill Donovan. London, 1982, стр. 156 i 157; Исто: Nigel West, Secret war – The story of SOE, Britain’s wartime sabotage organization. London, 1992; Исто: Anthony Cave Brown, The secret war report of the OSS, New York, 1976 ).

    Черчил је имао разлога да буде срећан и задовољан јер је 27. мартом 1941. године исправљена историска грешка коју су направили англо-американци и Французи у Версају. То је посебно истакао и Ричард Холбрук, свемоћни бундиста, магиста-кабалиста, идолатриста, масон-окултиста 33 степена у предговору књиге “Париз 1919 – Шест месеци који су променили свет” ( Види: Margaret Macmillan, Paris 1919 – Six monts that changed the world, New York, 2002).

    Прво што је кнез Павле Карађорђевић урадио, као енглески масон, по наредби Лондона, Вашингтона, Рима и Париза, елиминисао је Стојадиновића, истакнутог масона, ротаријанца и фашисту, који је у Аргентини, као што је познато, постао сарадник Јосипа Броза Тита и Анте Павелића, јер му је сметао да реши хрватско национално питање у Краљевини Југославији, које се по мишљењу блиског Павелићевог сарадника и хаџије Анте Трумбића, није могло решити без светског рата (Види: Editorial Staff, “Proceedings twenty-sixth annual convention of Rotary international”, Mexico City, Mexico, June 17-21, 1935. Chicago,1935; Editorial Staff, “Proceedings 27th annual convention of Rotary international”, Atlantic City, N.J., U.S.A. June 22-26, 1936. Chicago, 1936; Вељко Лалић и Угљеша Балшић, “Meрцедес” с петокраком, http://www.novosti.rs/20., јануар 2005; Н.Н., Фалсификатори историје, „Слобода“ од 1. јула 1959, Chicago, Illinois, U. S. A.; James L. Bray, Other lands, Yugoslavia, Pathfinder, Dec. 17, 1938, Washington D.C, U.S.A., стр. 9; Др Часлав Никитовић, Једна књига о Влатку Мачеку, Братство-Fraternity, Торонто, Онтарио, Канада, број 248, Фебруар, 1976; Драгослав Страњаковић, Највећи злочини садашњице ‘патња и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945, Горњи Милановац, 1991).

    Такође, имајући у виду и то да је кнез Павле ударио темељ Комесаријату за избеглице из Бановине Хрватске у Београду 1939. године, да је ухапсио Стојадиновића и предао га Енглезима 18. марта 1941. године, да је 20. маја 1939. године пренео злато Краљевине Југославије у Енглеску и Америку, да је био за рат и да је спречио оснивање концентрационе владе и оснивање унутрашње солидарности у Краљевини Југославији уочи Другог светског рата (Види: Драгољуб Поповић, Енглеска, кнез Павле и догађаји 27. марта 1941. год. у Београду, Гласник СИКД “Његош”, Chicago, Illinois, USA, 1982, св. 49, стр. 74; Sue Onslow, Britain and the Belgrade coup of march 1941, London, 2005; David A.T. Stafford, SOE and British involvement in the Belgrade Coup d’Etat of march 1941, JSTOR, Slavоnic Review, Vol. 36, No. 3, Sep., 1977, pp.399-419, London, England; Cold war in the Balkans: American foreign policy and the emergence of communist Bulgaria, 1943-1947; Адам Прибићевић, Мој живот, Windsor, Ontario, Canada, 1981, стр. 93).

    Колико је преврат од 27. марта 1941. године био за Србе трагичан и значајан за Покрајински комитет КПЈ за Србију, константовали бисмо, да је Митра Митровић по партијској дужности истог дана отпутовала у Загреб, да Брозу поднесе извештај о збивањима у Београду. Други дан по повратку у Београд са Митровићком, стигао је и Јосип Броз „Тито“, који се привремено настанио у кући Лазара Кочовића, где је одржано Покрајинско саветовање КПЈ за Србију, којем су присуствовали извесни чланови ЦК КПЈ: Моша Пијаде, Сретен Жујовић „Црни“, Александар Ранковић „Марко“, Едвард Кардељ „Бевц“, Иво Рибар „Лола“, Спасенија Бабовић „Цана“, Благоје Нешковић „Михаило“ и други. На преподневном делу саветовања 28 марта говорио је Броз. Он је дао оцену о 27-мо мартовском преврату и инструкције за даљи рад. Броз је рекао:

    „27 март је један крупан политички догађај који превазилази оквире наше земље и који ће имати значајне последице. Нова влада генерала Симовића јесте корак напред, али је не треба прецењивати, јер њен састан није јединствен. У њој је већина англофила и реакционара. Према тој влади треба се односити на основу резултата њеног рада, али на њу треба вршити сталан притисак да ради по жељи народа каналисаној кроз нашу партију. Пакт је пао. Рат је неизбежан. Земља ће бити нападнута, убрзо поражена, што ће довести до коначног распада реакционарно-буржоаских војних и полицијских власти, што ми морамо искористити. Са продужетком спонтаних демонстрација противу Немачке што више погорша ситуацију а манифестацијама изрази верност и оданост Совјетском Савезу. Рат до кога ускоро мора доћи, треба у погодном моменту искористити и претворити у грађански рат противу велико-српске реакције и хегемноније, за слободу и самоопределење свих народа Југославије…“ (Види: Комунистичка партија и 27 март, „Слобода“, Chicago, Illinois, USA, 20. март 1959).

    У „Хрватском Гласу“ од 28. марта 1955, органу ХСС у Канади, публиковано је значајно писмо о 27. марту 1941, бившег југословенског генерала Боривоја Mирковића, који је умро у Енглеској 1969. године, као пензионисани британски генерал, где дословно стоји:

    “Негде крајем јуна 1938 г. дошао је к мени Др. Иконић, лични пријатељ Симовића, у
    Београдску војну болницу, где сам лежао од рана задобијених приликом пада с авиона.
    Он ме је обавестио да по договору са ђенералом Симовићем путује у Загреб до Др. Владка
    Мачека. Овоме треба поверљиво саопштити о нашој намери, да предузмемо један
    одлучан корак код Регента Кнеза Павла, да смени Др. Милана Стојадиновића због
    његове спољне и унутрашње фашистичке и диктаторске политике и да се образује
    прелазна Влада, која би имала изменити изборни ред и спровести слободне изборе,
    после којих би се прешло на унутрашње преуређење државе, да се ојача и учврсти
    уочи судбоносних догађаја у Европи…

    Кад се вратио с пута реферисао нам је Др. Иконић, да је његова мисија потпуно успела.
    Он се у друштву г. В. Вилдера одвезао аутом из Загреба у Купинец. Др. В. Мачек
    детаљно се је информисао прелазну Владу дао неке мање истакнуте чланове своје
    странке, да се тако прокрчи пут до коначног споразума после избора. Овај пристанак Др. Мачека био је услов да предузмемо онај корак код Регента. Али нажалост наша акција није тада успела, јер је Кнез био онда још уско везан са Др. Миланом Стојадиновићем. Како ли би се другчије и сретније развијали догађаји, да је наша замисао била онда прихваћена!…

    На овај значајан и важан покушај сигурно се добро сећа и уважени Претседник г. Др.
    Мачек. Држим да овоме не треба ништа више додати, да се разуме права политичка
    позадина догађаја од 27 марта…“ (Види: Генерал Боривоје Мирковић, Писмо
    уредништву „Хрватског Гласа“, орган ХСС у Америци и Канади, број од 28. марта
    1955; Historicus, Генерал Мирковић о 27. мартy, “Документи Српске Заставе”, књ.
    2, Buenos Aires, 1977, стр. 128 – 130).

    Имајући у виду да је Влатко Мачек у току 1939. „…преговарао са Италијом ради отцепљења и још 1941 уочи рата и као члан Симовићеве владе у
    Београду са немачком обавештајном службом имао додира ради образовања Независне Државе Хрватске…“( Види: W. Hagen, Die geheime Front, 2 Aufl. Nibelungen Verlag Linz u. Wien, 1950, str. 231/33; Проф. Др. Мирко М. Косић, Заблуде и замагљивања у нашој политици, “Завичај” – “Home”, Број 14, Година I I, San Fernando, California, U. S. A., Октобар 1953, стр. 12-17; Редакциони одбор, Дневник грофа Ћана, Загреб, 1948).
    Подсетили бисмо и на једну чудну изјаву члана краљевске Југословенске владе, хрватског политичара Влатка Мачека о србско-хрватским односима у случају рата,
    која је објављена у Њу крониклс (“The New Chronicles”, London, England, August 16, 1939), у броју од 16. августа 1939. године, која дословно гласи:

    „Ако Срби крену улево, ми ћемо морати удесно. Ако они крену десно, ми ћемо лево. Ако дође до рата, ништа неће остати – него да одемо на супротну страну од оне коју Београд буде задржао…“ ( Види: “The New Chronicles”, London, England, August 16, 1939).

    У овом контексту, када је реч о пучистима и србско-хрватским односима, цитирали
    бисмо чланак извесног „HZ“ o Јурају Крњевићу, потпредседнику пучистичке краљевске Југословенске владе у Лондону, који је објављен у току 1981. године у
    зборашком-љотићевском органу „Искри“, који гласи…

    Сурадња Крњевић-Павелић?

    Тако рећи поткрај живота, др. Јурај Крњевић, предсједник Хрватске Сељачке Странке, открио је једну животну тајну.

    У календару „Хрватског Гласа“ за 1980. предао је јавности један докуменат из британских ратних архива – своје писмо из липња 1943., које је упутио британском амбасадору код краљевско-југославенске владе у Лондону, Sir George-u William-u Rendel-u.

    У прољеће 1943. Амбасадор Рендел тражио је од др. Крњевића, да енглеској влади саопћи, која сва подручја тражи Хрватска Сељачка Странка за Државу Хрватску, „била та држава унутар федеративне Југославије или иначе“ и да точно назначи које би јој биле границе. Писмо др. Крњевића представљало је одговор на то питање.

    Објављујући сада текст свога одговора, нађеног у британским ратним архивима,
    др. Крњевић додаје уводно објашњење, у којему вели међу осталим:

    „Трридесет година по свршетку прослога свјетскога рата, отворени су Архиви (писмохране) министарства вањских послова држава, које су водиле Други свјетски рат и одлучиле о послијератном уређењу Еуропе и свијета уопће.

    Ти су Архиви данас свакоме отворени…

    Ја сам одлучио објавити у „Хрватском гласу“ низ ратних докумената из тих Архива, који су документи или моје дјело, или у вези с мојом ратном дјелатношћу, а који су за сада хрватској јавности непознати. Почети ћу о годишњаку (календару) „Хрватског гласа“ за годину 1980., и онда ћу од времена на вријеме наставити прилозима у „Хрватском гласу“.
    У наставку, др. Крњевић даље пише:

    „Нитко од Хрвата, на примјер, није до данас написао озбиљну повијест нашег положаја у влади краљевине Југославије у Лондону, која је била савезничка влада држава побједница у прошлом рату, а у којој сам ја био од године 1941. До 1943. Хрватски подпредсједник. У каквом сам се ја ондје положају налазио, показује чињеница, да је на једној сједници те владе мени довикнуо члан те владе – предсједник србијанске радикалне странке Милош Трифуновић (звани Миша „Коњ“; “HZ”), да смо Анте Павелић и ја подјелили улоге да дефинитивно срушимо Југославију, он да то чини у Загребу, а ја у Лондону. Када ћете прочитати барем неке од ратних докумената, што ћу их ја изнијети из сада недавнога објавњенога ратног Архива лондонског министарства вањских послова (Foreign Office) лахко ћете видјети да је сурадња између Павелића у Загребу и мене у оно доба у истину постојала (н. подцрт. ; ”HZ”), да су ту биле велике могућности и готово сигурност да би се Независна Држава Хрватска (НДХ) трајно одржала и након пропасти Мусолинијеве и Хитлерове као самостална и суверена држава…”

    Др. Крњевић још није – колико је познато – објавио обећане документе из британских Архива, који би потврдили ту његову сурадњу с Павелићем. Кад пише, да су постојале “велике могућности и готово сигурност”, да НДХ буде трајно одржана, онда то значи, да је имао конкретна обећања са стране Лондона у томе погледу.

    У сваком случају сада се види, да Миша “Коњ” ипак није био коњ: са компетентног мјеста добио је посмртну потврду за оно што је довикунуо потпресједнику југославенске влада. (Види: HZ, Suradnja Krnjevic-Pavelic, “ISKRA-ИСКРА”, 1. јун 1981, Минхен, Немачка; HZ, Заклела се земља рају…, „Глас Канадских Срба“, 11. јун 1981, стр. 2).

    Што се пак тиче 27-мо мартоваца-пучиста о којима је доста писано и публиковано много вредних и озбиљних документованих дела, која су данас доступна читалачкој публици у отаџбини. Овога пута нећемо се са њима бавити нити их наводити. Ми бисмо на ово само могли додати, да трагичне и далекосежне последице судбоносносног и безумног догађаја од 27. марта 1941. године, којег су организовали у Београду преко својих лакеја обавештајни сервиси Енглеске (SOE), Америке (OSS), Немачке (Ziherhajtsdinst) и Совјетског Савеза (KПСС) да несрећни и потлачени Срби и дан данас осећају

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here