Четири проклетства Вере Милетић: Судбина мајке Мире Марковић која је одредила и њену судбину

Поделите:

Данас је објављено да је преминула Мирјана Марковић, председница ЈУЛ-а и супруга некадашњег председника СРЈ и Србије Слободана Милошевића. Прочитајте велико истраживање Дарка Худелиста

Дана 23. фебруара 2011. са својим сам домаћином Добрицом Ћосићем мало опширније попричао о Вери Милетић, мајци супруге Слободана Милошевића, Мирјане Мире Марковић.

Будући да сам знатан дио својих београдских истраживања (2006-2011) посветио и несретној и, надасве, трагичној судбини те жене, једног од најзначајнијих учесника, тј. учесница НОБ-а у Србији која је, међутим, непосредно након Другога свјетског рата проглашена и једним од највећих издајника у повијести српскога партизанског покрета, хтио сам чути и његово мишљење о њој, тј. о њезину лику и ђелу.

Подсјетио сам Добрицу Ћосића на чињеницу да су њих двоје тијеком 1943. заједно писали за Глас, гласило Народноослободилачког фронта Србије. Наравно, сватко је писао из свог угла и у средини у којој се у то вријеме налазио: Д. Ћосић у Расини и Топлици у централној/јужној Србији, а В. Милетић у Брежанама крај Пожаревца.

Рекао ми је:

“Јесте, читао сам те њене текстове у Гласу… Вера Милетић је била жена лепе писмености. Врло лепе писмености. Ја дубоко суосећам са судбином Вере Милетић.”

Одговорио сам му: “И ја.”

Ћосић је онда наставио: “Она је оклеветана на најгори могући начин. Ружан, ружан начин.”

“Апсолутно”, казао сам, и томе додао: “Не оправдавам њезину кћерку, Миру Марковић, за све што је у свом животу направила, али могу разумјети њезину трауму.”

Добрица се с тим мојим мишљењем сложио, нагласивши:

“Мира Марковић је врло трагична личност, с таквим повредама душе да је просто била предестинирана за несрећан живот, за несрећне одлуке, за искључивост, за мржњу, за освету, за грандоманију… Она је била жена с врло великим амбицијама. То је био (ријеч “то” односила се на њезину политичку каријеру, понајприје 1990-их – оп. аут.) реванш за мајчин пораз, мајчину несрећу, трагедију… Ја сам ту њену интимну драму разумевао, и увек сам осуђивао окрутност бољшевичку, окрутност Титових присталица и Партије, што је тако строго, тако свирепо судила ту мученицу!”

Онда сам Ћосићу поставио питање:

“Ви нисте ту могли ништа учинити? Док сте били у апарату…”

Одговорио ми је: “Никад ја нисам имао моћи да било шта променим. То је било мишљење партијско, мишљење руководства…”

Подсјетио сам Добрицу: “Са Слободаном Пенезићем Kрцуном сте били пријатељ, а с Ранковићем сте се у најмању руку познавали…”

На то ми је рекао: “Нисам имао мотивацију да било шта…” На тренутак је застао, мало размислио, а затим наставио, много самоувјеренијим тоном: “Треба разумети те године, и шта је за комунисте значила издаја београдске партијске организације (у октобру 1943, у вези с хапшењем, а затим и полицијским саслушавањем Вере Милетић, Василија Бухе и још неких најистакнутијих вођа KПЈ и партизанског покрета у Београду и Србији – оп. аут.), којом је изгубљено неколико хиљада скојеваца. Жртава је било толико на тој страни, на нашој страни, у тој великој провали, у којој је страдала та несрећна Вера Милетић, да ниједан савестан човек без добрих, јаких доказа није смео да помисли на ревизију тог догађаја. Чуо сам од једног компетентног човека (претпостављам да је Ћосић овђе мислио на угледнога ратног повјесничара др Венцеслава Глишића, који је у теми “Вера Милетић” био и један од мојих кључних суговорника, тијеком 2008. и 2009 – оп. аут.) да је стрељано неколико хиљада младића и девојака…”

Упозорио сам на то Добрицу Ћосића:

“Мени је др Венцеслав Глишић рекао да је Петар Стамболић (један од тројице главних људи у Покрајинском комитету KПЈ за Србију од љета 1943. надаље – оп. аут.) имао нека чудна понашања и чудне поступке у та непуна два мјесеца – у септембру и почетком октобра 1943 – колико је Вера Милетић ђеловала у својој специјалној мисији у Београду, камо ју је поткрај августа 1943. довео политички секретар ПK KПЈ за Србију Благоје Нешковић. Док Вера Милетић очајнички чини све од себе, повезујући покидане конце растурене и практички непостојеће београдске партијске организације, Петар се скрива по Београду, има рањену ногу; а кад је Вера била ухапшена, 5. октобра 1943, Петар умјесто да јави осталима што се догађа, да се склањају, наређује да се склања архива ПK-а, и оружје, а не и људи…”

“То ја не знам”, одговорио је Ћосић. “Те детаље не знам, то није била област мог интересовања нити сам био у могућности да то сазнам.”

“Kажу”, додао сам на то, “да је управо Петар Стамболић био један од тих који су након рата ширили фаму о издајништву Вере Милетић.”

Добрица Ћосић је то прокоментирао ријечима: “Не искључујем ту могућност.”

“То је већ барем морално двојбено”, рекао сам.

Ћосић ми је дао за право:

“Апсолутно. Пера Стамболић у том београдском руководству, у својој београдској фази, док је био илегалац, није сасвим чист човек, и о томе се шапутало. Али ја не знам конкретно који су његови греси. Али шапутало се да то доба није било славно за његову личност.”

Kазао сам Добрици:

“Мени би, видите, било логично, а наводно је тако и било, да Мира Марковић замоли свог познаника, тј. кума Слобе Милошевића, Ивана Стамболића – ако ју је након рата већ толико опсједала судбина њезине мајке – да он, Иван, поради на рехабилитацији Вере Милетић…”

Добрица је на то одреагирао: “Врло логично.”

Рекао сам: “Наводно Иван ништа није подузео и тиме јој се јако замјерио.”

“Врло вероватно”, одговорио је Д. Ћосић, а онда своје мишљење о Вери Милетић сумирао овим ријечима:

“Вера Милетић је велика жртва те конспиративне идеологије бољшевичке. Она је трагична личност, и кад бих имао више времена, ја бих се том трагедијом позабавио. Вера Милетић заслужује писца и историчара!… А што се тиче њена оца, Моме Марковића, он је био лош човек, са лошом биографијом, кукавица је био, и човек који је био способан за подао чин.”

На крају те дионице нашег разговора, од 23. фебруара 2011, вођеног у Ћосићеву стану у Др Драгослава Поповића 14, на Палилули, упитао сам свог домаћина:

“Kад све узмемо у обзир, би ли била преснажна оцјена рећи да је цијели живот Мире Марковић била, заправо, једна освета?”

Добрица је опет мало на тренутак размислио, а онда дао овакав одговор:

“Прејако би то било, али у сваком случају… Судбина њене мајке била је један болни покретач, један перманентан бол и покретач многих њених расположења, депресије, склоности за велику улогу, за рехабилитацију своје мајке… То су били живи мотиви у тој души…”

Тијеком свог боравка у Београду и Србији, од 2006. до 2011, хтио сам што дубље и темељитије проникнути у “тајну” лика и ђела Вере Милетић и утјецаја њезине несретне судбине на живот њезине кћерке, Мирјане Мире Марковић. Осим разговора с неколицином београдских истраживача и “инсајдера” (повјесничар др Венцеслав Глишић, некадашњи директор Југословенског библиографског института и знанствени савјетник Института за савремену историју у Београду; затим новинари и публицисти Славољуб Ђукић, Перо Симић, Ђуро Загорац и Ненад Стефановић, те још неки суговорници), посјетио сам и најважније животне постаје Вере Милетић, од тренутка њезина рођења па све до смрти. Тих кључних животних постаја има укупно четири.

Прва је постаја мјесто гђе је Вера Милетић, 10. јула 1942, родила своју кћерку, која је касније добила име по њезину партијском псеудониму, Мира. То се мјесто налази на изласку из села Брежане крај Пожаревца, покрај једне шуме и потока (који је данас, тј. кад сам ја био тамо, 2008, већ потпуно пресушио, капи воде у њему више није било, а који је у вријеме Мирина рођења, како је то сама Мира Марковић у својим сјећањима знала истицати, весело жуборио).

Друга је мјесто гђе је мала Мира (коју су у њезиним првим годинама звали “Баца”) била, тијеком рата, скривана. То је било у насељу Мало Црниће, такођер крај Пожаревца, али на супротној страни у односу на Брежане (док је Брежане наспрам Пожаревца сјеверозападно, зрачном линијом готово на средини између Пожаревца и Смедерева, Мало Црниће је југоисточно, на путу за Петровац, а од Пожаревца је удаљено којих десетак километара).

У обиласцима та два мјеста много су ми помогли браћа Синиша и Драгиша Ивковић из Малог Црнића. Синиша Ивковић је 1990-их био предсједник огранка политичке странке ЈУЛ Мире Марковић у Малом Црнићу, уједно и обитељски пријатељ Слободана Милошевића и Мире Марковић у чијој се кући у Малом Црнићу за вријеме НАТО бомбардирања 1999. скривао њихов син Марко.

Један куриозитет: тијеком рада на теми “Вера Милетић” Синишу Ивковића сам, на његову замолбу, упознао с Александром Вучићем (тада још генералним секретаром Српске радикалне странке, који је, међутим, у то вријеме већ навелико радио на оснивању нове, Српске напредне странке), с којим сам се у међувремену био спријатељио. То јест – Синиша Ивковић ме је замолио да му Вучића доведем у његову кућу, да му он буде домаћин, да му у своју тадашњу, Српску радикалну странку учлани његову кћерку која је управо била завршила средњу школу и уписивала се на факултет – а Вучић је тај приједлог одушевљено прихватио. Одатле и наши (Вучићеви и моји) заједнички излети у Мало Црниће, код Синише Ивковића – њих укупно три, у раздобљу од 2008. до 2013.

Трећа је постаја “крижног пута” Вере Милетић била у кући у Ластиној 9 (данас Мосорској 9) на Вождовцу, гђе је она 5. октобра 1943. била ухапшена. У тој дионици истраживања много ми је помогао новинар и публицист (аутор монографије Београд у трећем миленијуму), иначе некадашњи студентски колега Слободана Милошевића, Небојша Драгосавац (рођ. 1940. у Грачацу, у Хрватској).

И напосљетку, четврта је животна постаја Вере Милетић био Бањички логор (данас Музеј Бањичког логора) у Београду, гђе је она, након саслушањâ у Ђушиној, провела посљедње (заточеничке) мјесеце живота, прије него што је, 7. септембра 1944, стријељана.

Док пишем ове ретке, преда мном на столу налази се књига Ђурице Лабовића Тајне енигме о Вери Милетић, објављена у Београду 1991. Њу ми је, 2007, поклонио данас покојни истраживач и публицист Перо Симић (који се и сам доста бавио Вером Милетић и Миром Марковић). Лабовић је био београдски обавјештајац и писац, којега је Мира Марковић ангажирала да у књижевној (публицистичкој) форми рехабилитира (тј. скине с ње епитет ратног издајника) њезину мајку Веру Милетић – кад то већ нису хтјели учинити водећи српски комунисти (Петар и Иван Стамболић, Дража Марковић и остали). За мог боравка у Београду та је књига готово свакодневно била на мом радном столу, у мом импровизираном уреду у Змај Јовиној 2.

Фасцинирала ме је интелектуална (помало хладна, свакако нетипична) љепота Вере Милетић. Њу ми је Добрица Ћосић, у нашем разговору 23. фебруара 2011, описао овим ријечима: “Њено лице није означавало ништа друго него интелектуалну, лепу, паметну физиономију…” Фотографије Вере Милетић настале за вријеме њезина илегалног рада у KПЈ, односно у партизанима, налазе се на 24. и 73. страници Лабовићеве књиге. А кад их успоредите с њезином фотографијом на 143. страници исте књиге, која је снимљена у београдскоме истражном затвору (у Ђушиној), након њезина хапшења – све вам је јасно. Те фотографије говоре више и рјечитије од било чега другога. И кад их погледате, осјетите у себи неку тешку нелагоду, мучнину и шок. И готово – стид.

На њезину мученичком и скроз увелом лицу, на тој фотографији (првотно објављеној у прорежимском, тј. пронедићевском дневном листу Ново време), виде се трагови најстравичнијих мучења и злостављања којима је она била подвргнута у заточеништву, а уз помоћ којих су њезини истражитељи, с Божидаром Бошком Бећаревићем на челу, шефом Четвртог (антикомунистичког) одељења Специјалне полиције Управе града Београда, из ње изнудили оно због чега је она по завршетку рата била проглашена великим ратним издајником: “откуцавање” четрдесетак (по процјени В. Глишића) њезиних сурадника, београдских скојеваца и комуниста, који су недуго након тога њезина изнуђеног признања сви редом били ухапшени и стријељани (једнако као и она сама).

Муке кроз које је прошла Вера Милетић (наравно, не само она) описане су у монографији Београд у рату и револуцији 1941-1945 (та је књига објављена 1984, њезин је редактор био др Венцеслав Глишић, а одговорни уредник Радомир Богдановић) овим ријечима: “Жене су ударали дрвеним лопатицама по унутрашњим странама бутина. Нарочито су били опасни ударци у слабину или у груди, који су доводили до унутрашњих повреда. Често су везивали руке и ноге позади и провлачили кроз везу мотку вешајући тако ухапшене између два стола, а онда су их ударали са разних страна док се не онесвесте…”

Свом истраживању животног пута Вере Милетић (а паралелно с тиме и пута њезине кћерке Мире Марковић, као, наравно, и Мирина супруга, српскога националног лидера Слободана Милошевића) дао сам, још у Београду, радни наслов “Четири злочина према Вери Милетић”. Ту нисам мислио на злочине што су их према њој починили њезини истражитељи и крвници, полицајци и исљедници Специјалне полиције Милана Недића, него њезини партијски и партизански колеге – који су умногоме кумовали оваквој њезиној трагичној судбини. Можда је израз “злочини” у овоме случају претежак и помало непримјерен (или “политички некоректан”, може се и тако рећи), но једноставно нисам успио наћи бољи и адекватнији израз за тешке и (готово) неопростиве неправде које су учињене према Вери Милетић, а због којих нитко никада није одговарао, него је сва кривица и љага бачена на њу саму. Лицемјерно и окрутно.

Првим “злочином” (са наводницима или без њих) називам сам долазак на свијет Мире Марковић, кћерке Вере Милетић, на салашу у Брежанама крај Пожаревца, 10. јула 1942. Kао и оно што се догодило непосредно након њега.

Други је злочин одвођење Вере Милетић из (колико-толико сигурне) унутрашњости Србије у окупирани и полицијским агентима крцати Београд, поткрај аугуста 1943, са задатком да она (као млада, недовољно искусна 23-годишња жена и мајка, дојучер још ђевојка или тинејџерка), када то већ нису били у стању учинити њезини партијски шефови, повеже конце у посве растуреној (након провала и рација поткрај 1942. и почетком 1943) београдској партијској организацији, односно да – како је то наведено у књизи Београд у рату и револуцији 1941-1945 – “буде руководилац Месне организације (KПЈ у Београду – оп. аут.) док се не формира Месни комитет”. Шансе да такво што учини и притом остане жива биле су практички равне нули. Другим ријечима, Вера Милетић је одведена у Београд као “овца на клање”. Њезина кћеркица Мира имала је тада нешто више од годину дана.

Трећи је злочин препуштање Вере Милетић (али и не само ње) својој властитој судбини у тренуцима њезина хапшења, 5. октобра 1943. Петар Стамболић се тада по Београда скрива и не реагира; Благоје Нешковић је, чим је Веру довео у Београд, отишао на слободни териториј у јужну Србију; Мома Марковић је такођер негђе по шумама и горама, дубоко у унутрашњости Србије…

И четврти је злочин – након свега овога – проглашење Вере Милетић ратним издајником. А ови који су је прогласили ратним издајником прогласише сами себе – народним херојима.

Свим тим злочинима можемо приписати и пети злочин: трауматично одрастање мале Мире, односно “производња” те ђевојчице и ђевојке у највећег “монструма” у новијој (мислим на 20. стољеће) повијести Србије.

Kренимо од првог кримена: рођење мале Мире, на имању партизанског симпатизера Драгана Филиповића у Брежанама крај Пожаревца (данас је на мјесту Мирина рођења кућица за пса, будући да је салаш у којем је она дошла на свијет у међувремену срушен). Миру је Вери Милетић “направио” њезин претпостављени из врха партијске организације Србије, човјек задужен за оснивање окружних комитета у Србији (укључујући и Верин, пожаревачки Окружни комитет) и дизање партизанског устанка у Србији, Мома Марковић (1912-1992; човјек старији од Вере осам година). А кад је Мира дошла на свијет, Мома је Веру и њезину бебу безобзирно напустио.

Повјесничар др Венцеслав Глишић (рођ. 1932), који је Мому Марковића особно познавао (једнако као и Благоја Нешковића и Петра Стамболића), потврдио ми је да је у питању био најобичнији партизански флерт.

“Мислим да је то био флерт, тј. љубав без обавезе. Никакав партизански брак, како неки тврде. Мома је био такав: алав (похлепан) на жене. Није му Вера Милетић била прва… Јер, пазите, ти су се руководиоци обично понашали тако. А ти Марковићи су били незајажљиви, поготово Дража и Мома. То је чудо једно. Они су тражили, где год дођу, поготово Дража кад је био моћан у Србији, да им приреде јагње и женску. То је био тај стил Марковића. Пазите, ја да нисам знао њих и њихов начин понашања, ја бих можда тврдио да би Мома њу, Веру Милетић, евентуално оженио. Али он се за њу није борио… То су били људи лоших моралних квалитета.”

О лошим странама Момина карактера, и његовој “алавости на женске”, писао је у својим мемоарима Сећања и записи једног борца и дипломате југославенски дипломат (рођен исте године кад и Вера Милетић, 1920, у Нишу) Славољуб Ђера Петровић. Он је Мому Марковића, сплетом околности, упознао у мају 1951. у Паризу, као министар-савјетник (отправник послова) у тамошњој југославенској амбасади. Марковић је тада био министар здравља у савезној (југославенској) влади те је с још двојицом министара допутовао у Париз у поводу неког великог сајма који се тамо одржавао – а Ђера Петровић је добио задужење да му цијело то вријеме буде на располагању.

Kад је изблиза видио какав је Мома Марковић карактер, тј. кад се увјерио у његово бахато и арогантно понашање, Ђера је смислио начин да му се освети. Једне га је вечери одвео у кабаре “Лидо” на Елизејским пољима, надалеко познат по својим “врућим” еротским садржајима, и тамо му приредио “диверзију” (сам се тако изразио) коју је (али много година касније) детаљно описао у својој књизи, и то овим ријечима: “Дискретно сам шефу сале дошапнуо ‘да господина са наочарима’ (Мому Марковића – оп. аут.) треба више пута фотографисати, уз пикантан додатак голишавих девојака и у облику сувенир-кутије шибица дати мени…”

“Ма видите, Ђера је Мому намерно одвео тамо где су голе женске – објаснио ми је ту (траги)комичну ситуацију, у нашем разговору 5. јуна 2009, др Глишић – да му врати мило за драго што га је овај малтретирао, у Паризу. Вероватно је Мома у том кабареу кибицирао; да није кибицирао, не би то било оптужујуће. А ови су онда направили неки колаж…”

Те је сувенир-кутије шибица (њих десет) с фотографијама Моме Марковића како буљи у (полу)голе Парижанке Славољуб Ђера Петровић у најстрожој дискрецији дао у руке српском политичару Јовану Жарку Веселинову (који је управо тих дана на повратку из Лондона био на пропутовању кроз Париз), са замолбом да их преда оснивачу српске Удбе Слободану Пенезићу Kрцуну, “који има највише смисла за такву врсту шале” (како је то Ђера написао у својој књизи). А Kрцун је онда тај компромитирајући садржај прослиједио, у договору с Ранковићем, Едварду Kардељу (и то на свечаном пријему организираном у поводу рођендана Јосипа Броза Тита), “уз предлог да он, као министар спољних послова, обавести Мому Марковића да је француска влада упутила протестну ноту (у југославенску амбасаду – оп. аут.) поводом ‘његовог недоличног понашања у Паризу’”. Kардељ је то тако озбиљним ријечима приопћио Марковићу да је он у то искрено повјеровао и због тога – како је то Ђера Петровић с много хумора и сарказма описао у својим мемоарима – “био ван себе”, односно – “полудео”.

Вера Милетић је у свом животу имала само једну велику љубав: њега, Мому Марковића. А он је имао три (велике) љубави (све три тијеком рата: једну Наду и двије Вере) и с њима изродио укупно петеро (или шестеро, нисам сигуран) ђеце.

Једну везу имао је прије Вере Милетић, другу послије ње. А само је веза с Милетићевом била илегална; штовише, дијете из те везе (малу Миру) он дуго времена није хтио признати.

Момина прва супруга Нада Петровић (из Аранђеловца) била је сестра народног хероја Душана Петровића Шанета, а својом другом законитом женом, Вером Димитријевић, такођер истакнутом учесницом НОБ-а, Марковић је већ био ожењен када се рат завршио.

Љубавни чин у којему је Мира Марковић била зачета догодио се негђе у октобру 1941. Становити “Зоран”, којега је Вера Милетић примила у СKОЈ средином 1940, изјавио је пред полицијом, кад су њега били ухапсили, да је око Брежана (камо се Окружни комитет KПЈ Пожаревац, с Вером Милетић као његовим организационим секретаром, преселио, из планинског залеђа, почетком 1942) Милетићева ”виђана са стомаком до зуба, да се породила у великим мукама и поново отишла у партизане”.

Након порођаја, Вера Милетић није могла бити са својим ђететом, јер је морала наставити свој мукотрпан партијски (партизански) рад, у Брежану и околици. Мома Марковић ју је пак оставио негђе поткрај љета 1942. Мала је Мира стога пребачена на сигурно, код Вериних родитеља у Мало Црниће. Верин отац Драгомир, угледни српски патриот, учесник Другог балканског и Првог свјетског рата те носитељ неколико ратних одликовања (прошао је и “албанску голготу” 1915. на 1916), био је у Малом Црнићу управитељ Бајлонијева млина, чији су власници, Бајлони, били Чеси. Малу је Миру из Брежана у Мало Црниће пребацио радник у Бајлонијеву млину Божидар Јовановић, код чијег смо праунука, Синише Ивковића (он је по занимању узгајивач печурака), Александар Вучић и ја у посљедњих неколико година трипут ишли на излете.

Идемо сада на ситуацију (или “злочин”) бр. 2. Након што је организација KПЈ у Београду, након тешких и катастрофалних губитака који су је задесили поткрај 1942. и почетком 1943, доведена на сам праг (не)постојања, без водства и с врло малим бројем активних чланова (по подацима из књиге Београд у рату и револуцији 1941-1945, од ранијег партијског кадра преостало је само око 100 чланова KПЈ), водство Покрајинског комитета KПЈ за Србију, с политичким секретаром Благојем Нешковићем (1907-1986) на челу, одлучује у Београд послати њу – Веру Милетић. Па да она ријеши проблеме и KПЈ у Београду извуче из понора. Односно, да буде (привремени) руководилац Мјесне организације KПЈ у главном граду Србије све док се не формира Мјесни комитет. Била је то врло контроверзна, по много чему упитна (иако, додуше, не и сасвим нелогична) одлука.

Најјачи аргумент који је ишао у прилог томе да се Вери Милетић додијели та специјална мисија био је тај што је она за вријеме студија на Филозофском факултету у Београду (од 1938. до априла 1941) била, као млада комунистичка активистица, задужена за скојевски рад са средњошколском омладином – а ти су некадашњи средњошколци управо сада, у љето 1943, стасали (или је требало да стасају) у поуздане партијске илегалце. Они су, дакле, Веру Милетић познавали, она је за њих представљала ауторитет, она им је “митинговала” кад су, уочи рата, ишли у средњу школу. Према томе, имала је с њима изграђен квалитетан однос који је сада, у овоме врло критичном тренутку, могао послужити као добра основа за даљњу сурадњу.

С друге стране, Вера Милетић у Београду није била толико прононсирана у полицијским редовима као тадашњи водећи људи у Покрајинском комитету KПЈ за Србију Благоје Нешковић, Мома Марковић и Петар Стамболић. Што опет не значи да је полицији била непозната, напротив…

А под редним бројем 3, Вера Милетић је била доказано способна и изнимно вриједна партијска активистица, врло паметна и образована млада жена, великих радних способности и високих људских и моралних квалитета.

То је једна страна приче. А друга је чињеница да је за Веру Милетић, објективно гледано, то (ипак) било претешко бреме, тј. претежак и преодговоран задатак (задаци), а осим тога врло су јој мали (готово ништавни) били и изгледи да она, извршавајући повјерену јој мисију, уопће остане међу живима. Kолике је шансе Милетићева имала да од стотињак преплашених и напола пасивизираних комуниста створи нову мјесну организацију KПЈ и да је колико-толико постави на ноге довољно говори податак да је у београдској Специјалној полицији, као једноме од главних ступова Гестапоа у окупираној Србији, на ту шачицу комунистичких фанатика даноноћно вребало најмање двије тисуће (по некима и више) агената. Значи, у просјеку 20 на једнога (иако се, наравно, Специјална полиција није бавила само комунистима). Математички је израчун давао Вери Милетић највише мјесец и пол дана живота и рада на слободи – и управо је толико она издржала.

Вера Милетић је у тренутку слања у Београд била члан (штовише и организациони секретар) Окружног комитета KПЈ Пожаревац. Након што су четници Драже Михаиловића, спуштајући се с (релативно оближњих) Хомољских планина, почели “чистити терен” око Пожаревца (и шире), она се, у јулу 1943, склања, са скупином партизана, у Шумадију и креће се, заједно са Шумадијским батаљоном, по шумама на Руднику, Букуљи, Венчацу, Буковику итд. У свом исказу полицији, у новембру 1943. (записник с њезина саслушања у Ђушиној објавили су, у београдским Вечерњим новостима, још у новембру 2004, Вељко Лалић и Угљеша Балшић, у фељтону од 15 наставака под насловом “Вера Милетић – издајник или мученик”), изјавила је да се на том свом путешествију опет повремено виђала с Момом Марковићем.

Одлука о слању Вере Милетић у Београд, у њезину “немогућу мисију”, донијета је на Међуокружном савјетовању политичких и војних руководилаца западне и централне Србије, одржаном 15. јула 1943. на Букуљи, близу Аранђеловца. Осим политичког секретара Покрајинског комитета KПЈ за Србију Благоја Нешковића и још неких високих партијских/партизанских дужносника, том је скупу присуствовао и Верин бивши љубавник и отац мале Мире Марковић – члан ПK Србије Мома Марковић.

На моје питање је ли Благоје Нешковић одвукао Веру Милетић у Београд самоиницијативно или на нечији налог, др Венцеслав Глишић ми је, у нашем разговору 5. јуна 2009, рекао:

“Самоиницијативно. Вера Милетић је водила записник на том саветовању, у Шумадији. Благоје то није учинио ни на чији налог. Он је мени рекао: ‘Моја реч је била последња и беспоговорно се слушала.’ Додуше, он је то учинио уз сагласност Моме Марковића. Питао га је, а Мома се сагласио.”

На моје питање: “На који је начин Благоје питао Мому?”, Глишић је одговорио: “То ми није детаљније објашњавао. Само је рекао да то није учинио без његове сагласности. Он, Благоје је знао да је она његова девојка.”

На моје пак идуће питање: “Kако објаснити то да се Мома без много размишљања сложио с тиме да Веру одведу као ‘овцу на клање’ у Београд?”, др Глишић је дао овакав одговор:

“И мени је то било несхватљиво. Ја то не могу објаснити. Ја Благојев мотив не знам. Он је мени ноншалантно то испричао.”

Рекао сам Глишићу: “Ја жену коју волим не бих пустио.” Одговорио је: “Па свако нормалан не би. То је изненађујуће… Мома је био циник и чудан човек. Ти Марковићи, требало би у њихову психу продрети…”

На моје питање: “А који је био Нешковићев мотив да Веру води у Београд?”, Глишић је кратко одговорио: “То ми није објаснио.”

Онда сам Глишића, као искусног и вјеродостојног истраживача, повјесничара и инсајдера, замолио да ми, по могућности што детаљније, опише како је Благоје Нешковић и уз чију асистенцију довео Веру Милетић у Београд и гђе ју је, по доласку у главни град Србије, склонио. Овако ми је то описао:

“Kрајем августа 1943, после тог саветовања у Шумадији, Вера и Благоје долазе чезом (кочијом) до Жаркова. То их је једна сељанка возила чезом. То коњ вуче. Они, дакле, путују од Шумадије до Жаркова, а у Жаркову с везом одлазе код Мирослава Парезановића, у његову кућу у Ластиној 9 (у данашњој београдској четврти Вождовац, онда се тај предио звао Предграђе краљице Марије – оп. аут.). Мирослав Парезановић и његова жена Оливера били су врло поверљиве личности Благоја, односно Покрајинског комитета. Они су одржавали везу преко Обреновца и скеле са Сремом, том везом су Петар Стамболић, Владислав Рибникар, Ђорђе Андрејевић Kун и многи други отишли у НОБ у Босну… Kад су силазили с чезе, Благоју је испао пиштољ па се она сељанка која их је возила ужаснула. Јер Благоје је стално носио два пиштоља са собом. Један је имао на леђима…”

Сам долазак Благоја Нешковића и Вере Милетић у кућу Парезановићевих у Ластиној 9, гђе ће она само мјесец и нешто дана касније (5. октобра 1943) бити ухапшена, Глишић ми је описао овим ријечима:

“Нешковић је био посебна врста илегалца који је располагао са осам станова у Београду. Он је стално кружио, док ови остали, нажалост, нису могли. Остале је он сместио у одређене станове, док је Веру Милетић сместио код Парезановића. И ту је он остао да преспава, с Вером, ту једну ноћ…”

Зачуђено сам погледао Глишића и упитао га, можда више погледом него ријечима: “Нешковић је те ноћи спавао с Вером?” Одговорио је:

“Па он је морао да преспава. Kасно су дошли. Док су се они пребацивали, морали су чекати да падне ноћ, да касно дођу. Вероватно је постојао полицијски сат. Благоје је једино због полицијског сата морао ту да преспава, није имао услова… Е сад, да ли је те ноћи нешто било између Благоја и Вере – ја то не знам и у то нећу да улазим. Благоје ми ништа није рекао о томе, таман посла да каже…”

У свом исказу полицији, у новембру 1943, Вера Милетић је изјавила да је с Благојем Нешковићем “преко воље пошла” у Београд. Била је тотално исцрпљена након убитачнога партизанског рада на терену, у унутрашњости Србије, од љета 1941. до љета 1943, притом још и скрхана великом трагедијом у обитељи (њезин млађи брат, студент права, Михајло Милетић, звани Мика, убијен је 22. јануара 1942. као припадник ВИИ чете Пожаревачкога партизанског одреда у борбама против четника код села Црљенца, у пожаревачком крају), а уз то, као мајка, силно забринута за своју кћеркицу Миру, која је у тренутку њезина одласка у Београд имала једну годину и један мјесец…

Успут речено, питање погибије Михајла Мике Милетића дуго је опсједало и Мирјану Миру Марковић, у годинама док је владала Србијом, заједно са Слободаном Милошевићем. Мика је био њезин ујак. О томе ми је нешто више рекао Љубисав Рајић из Малог Црнића, који је у поратно вријеме био предсједник Опћинског одбора СУБНОР-а у Малом Црнићу:

“Дошла је ту код нас, у опћину. Хоће Мира да види место где јој је ујак погинуо! Мене су одредили да их водим до места где је Михајло Милетић погинуо. То се село зове Црљенац. И мене, као председника СУБНОР-а, одреде да седнем у Мирина кола. Возио је њен син Марко, што је мени, по мом схватању, било мало необично. После сам разумео, био је рели-возач…”

Прелазимо сада на трећу тематску цјелину или трећи “злочин” против Вере Милетић – њезино хапшење у Београду и, особито, околности везане за то хапшење.

Kонкретне задатке које је Вера Милетић имала у Београду, а које јој је особно дао Благоје Нешковић, Венцеслав Глишић ми је описао овим ријечима:

“Она је у Београду имала неколико задатака. Прво, да повеже разбијену партијску организацију. Друго, да одржава контакте са симпатизерима KПЈ који су радили у разним окупаторским и квислиншким установама, у првоме реду с обавештајцем и шефом картотеке у београдској Специјалној полицији Јанком Јанковићем, који се сматрао најдрагоценијим конспиративним сарадником Покрајинског комитета KПЈ за Србију јер је под својом контролом држао комплетну полицијску базу података у којој су били похрањени подаци о илегалном деловању свих скојеваца и комуниста на подручју града Београда, па и шире. Вери Милетић се, дакле, сада предавало у руке оно што се никоме пре ње није предавало и што је било у искључивој надлежности политичког секретара ПK. У Београду се тада већ налазио Пера Стамболић, у њему је и орг-секретар ПK Василије Буха, била су још двојица чланова ПK, али нико од њих није држао везу с тим људима, него шаљу Веру! И она је њима (тим водећим људима у ПK – оп. аут.), по доласку у Београд, морала подносити извештаје о својим контактима и разговорима са свима њима (с илегалцима на терену – оп. аут.). Она је сада била најистуренији човек који је требало да обавља све оно што је раније обављало неколико људи!”

У тренутку доласка у Београд, Вера Милетић се, осим Василија Бухе, није могла збиљски ослонити ни на кога од водећих људи у Покрајинском комитету KПЈ за Србију. Мома Марковић је био изван Београда, Нешковић се Београд управо спремао напустити (почетком септембра 1943. отићи ће на југ Србије, да тамо даље развија НОП и НОВ), а студент агрономије Петар Стамболић (1912-2007), који је у јулу 1943. дошао из Босне и који ће већ 1944. бити именован за команданта Главног штаба Србије – е он се у Београду забункерирао и није се хтио излагати никаквоме већем ризику.

“Једном сам”, повјерио ми је Глишић, “упитао Нешковића да ли је баш морао Милетићевој натоварити толике задатке и није ли барем нешто од тога могао обавити Пера Стамболић. Добио сам овакав одговор: ‘Пера се тада није могао кретати јер је имао операцију на једној нози.’ Пера је у Босни доиста био рањен, а кад је ту рану залечио, генерал Пеко Дапчевић хтео је да га пошаље у Тузлу. Пера је, међутим, инзистирао да дође у Србију јер су му се гнојила два прста и на другој нози, па је била неопходна хируршка интервенција. У Београду је нашао лечника који га је оперисао. То је једно. А други је разлог зашто се Пера врло мало кретао био тај што је био упадљив и познат полицији. Зато се само једном или два пута срео с Јанком Јанковићем, с којим је Вера Милетић, по доласку у Београд, одржавала сталну комуникацију (Милетићева је с Јанковићем одржала укупно осам састанака – оп. аут.).”

У нашем (најдужем и најсадржајнијем) разговору од 5. јуна 2009. Венцеслав Глишић је био још отворенији (и детаљнији) па ми је рекао:

“Зашто ја кривим Стамболића и Нешковића? Прво, Нешковић је пренео на Веру све партијске задатке и све везе. И ту је тај највећи кикс Благоја – што је пренио везу коју није смео! Био је то Јанко Јанковић, шеф картотеке у београдској Специјалној полицији. Рачунало се да везу с Јанком морају држати водећи људи у Партији. Али он се (Благоје – оп. аут.) мени правдао да није имао никога другога. Да Пера, будући да је био онако рањен, није могао… Иако је Пера ишао два-три пута код Јанкове рођаке, и сусретао се с Јанком. То је мени Пера причао. Он је два-три пута био на тој вези, али веза је углавном ишла преко Вере Милетић. И оно што је најкритичније: што она (Вера – оп. аут.) није успела да поништи ове папире које јој је Јанко дао (према књизи Београд у рату и револуцији 1941-1945, код Вере Милетић се у тренутку хапшења затекла цедуља писана руком Јанка Јанковића, што је био јасан доказ да је сурађивао с НОП-ом – оп. аут.). Требало је, али није успела, јер изненада су били ухапшени Парезановићи, газда и газдарица, а она је била сакривена у склоништу… Она није имала услова да то уништи.”

Kад ју је смјестио у кући у Ластиној 9 (на периферији града, близу крагујевачке трошарине), Благоје Нешковић је дао у њој изградити подземно склониште за Веру Милетић. Била је то рупа која се налазила точно испод прага који дијели спаваћу собу и предсобље. И то рупа прилично мајушних димензија: човјек је у њој у склупчаном положају могао проборавити највише сат времена, а ако би требао остати дуже, угушио би се због недостатка зрака. То је мјесто на којем је Вера Милетић, 5. октобра 1943., била ухапшена. (Према подацима из монографије “Београд у рату и револуцији 1941-1945”, Вера Милетић се, након што је полиција ушла у кућу у Ластиној 9, повукла у склониште испод прага, али је полиција у стану оставила засједу и чим је Милетићева, не могавши више унутра издржати, подигла враташца склоништа, била је на лицу мјеста ухапшена и спроведена у истражни затвор у Ђушиној.)

Прорежимско Ново време овако је, у броју од четвртка 23. децембра 1943., описало Верино хапшење: “Испод прага који је раздвајао две просторије органи проналазе уграђено склониште. У њему је ову празнину испуњавала једна згрчена женска прилика. Поред ње је лежала велика кожна торба у којој је била архива Покрајинског комитета Kомунистичке странке за Србију и преписке Месног комитета за град Београд… Ухваћена под веома тешким околностима, са читавом штабском архивом, са лажним исправама, физички изнурена, психички скрхана разним неправдама, разочарањима и малтретирањима, коначно разочарана у комунистичку партију и у њене оружане партизанске одреде, Вера Милетићева одмах на лицу места пристаје да све призна…”

Тај је чланак очигледно био написан са страдострашћем, а у њему је било и доста (антикомунистичке) пропаганде. Ђурица Лабовић је у својој књизи “Тајне енигме о Вери Милетић” објаснио да је чланак у Новом времену био плод договора шефа ИВ. (антикомунистичког) одсјека Полицијске управе у Београду Божидара Бошка Бећаревића и главног и одговорног уредника листа др. Данила Грегорића, предратног агента Гестапоа – са сврхом да се компромитирају и Вера Милетић и цијели партизански покрет у Београду и Србији. Лабовић је уједно напоменуо да Вера Милетић на саслушању није све одмах признала, него да су је њезини исљедници, прије нешто су од ње било што извукли, “тукли, понижавали, вређали и претили”.

Kућу у Ластиној 9 (данас Мосорској 9) на Вождовцу, у којој је Вера Милетић била ухићена, посјетио сам 27. маја 2008., непуних 65 година након догађаја о којем је ријеч. Био је то сасвим другачији амбијент у односу на оно, ратно и предратно доба. Ластина улица се звала тако до 1940., тј. до пред сам Други свјетски рат. Тај дио Београда био је тада слабо урбанизиран, кућа у Ластиној 9 била је забачена (и прилично усамљена), било је доста слободног простора око ње. Kроз њезине прозоре могло се у оно вријеме виђети иде ли нетко према њој чак и када се тај путник-намјерник (или ма тко то био) налазио на пристојној удаљености од ње. А сада је та кућа дословце стјешњена између других, касније изграђених кућа и других стамбених објеката.

Kад сам, у мају 2008., такорећи бануо у ту кућу, била је препуна физичких радника, неки од којих су у њој и спавали (колико сам схватио, шеф твртке за коју су ти радници радили узео је тада ту кућу у најам). Радници су ме одвели до газдарице куће, Љиљане Дражић. Она је данас удовица (ријеч “данас” односи се на 2008.), има кћеркицу која се тога поподнева, за мог боравка онђе, играла у дворишту.

Гђа Љиљана Дражић ме љубазно примила и укратко ми, из свог угла, протумачила контекст свега онога што се било догодило 1943. Била је солидно упућена у ондашња збивања. Прави власници куће у Ластиној 9 били су тада, у Другоме свјетском рату, њезин ђед и бака Видоје и Добринка Дражић. Данас они више нису живи. Видоје је умро 1962., а Добринка 1987. Жива је данас њихова кћерка, тј. мајка данашње власнице куће, која сада станује (тј. становала је 2008.) у некој другој београдској четврти. С том сам женом, свједокињом онога времена, попричао неколико минута, преко мобитела што ми га уступила Љиљана Дражић. Дала ми је неколико занимљивих података.

Видоје и Добринка Дражић у оно вријеме, у Другоме свјетском рату, нису живјели у Ластиној 9. Они су тада имали још једну кућу (покрај данашњега Партизанова стадиона) и кафану, били су по занимању гостионичари. У склопу те кафане су и живјели. А ову кућу, у Ластиној 9, изнајмили су неком трговачком путнику, који ју је онда дао у (под)најам опћинским службеницима (и тајним сурадницима KПЈ) Мирославу и Оливери Парезановић, код којих је Вера Милетић становала. То је, дакле, ишло посве заобилазно, Партија је то тако максимално конспиративно радила, да полиција њезиним људима што теже уђе у траг.

Kућа у Ластиној 9 је у односу на ратно доба углавном сачувала свој некадашњи изглед. Има и даље два улаза: један из улице, а други из дворишта. Претпоставка је мојих суговорница (гђе Љиљане Дражић и њезине кћерке) да су полицијски агенти, кад су дошли хапсити Веру Милетић, ушли кроз дворишни улаз.

Желио сам виђети и ентеријер куће, и то управо оно мјесто на којем је Благоје Нешковић дао направити склониште у којем се, по потреби, скривала Вера Милетић. Љиљана Дражић ме без икаква отпора пустила унутра (иако је у кући била цијела “чета” физичких радника, који су потпуно “окупирали” поједине просторије) и показала ми тај фамозни праг између спаваће собе (која гледа на улицу) и предсобља (у које се улази из дворишног улаза). Покушао сам снимити то мјесто, и гђу Љиљану Дражић поред њега. И гле чуда: који год кадар покушавао узети и овјековјечити, мој је апарат (Цасио) подрхтавао. То јест, ја сам био узбуђен, и крајње потресен призором испред себе. Нисам успио направити ниједну квалитетну фотографију. Али сам ипак документирао (како-тако) призор који ме занимао.

Додуше, склоништа (рупе) испод прага, у којем је Вера Милетић 5. октобра 1943. чучала кад су полицајци били дошли по њу, више није било, јер се у међувремену, код једног од преуређења куће, правио нови паркет па је та рупа прекривена тим новим паркетним слојем. Моја суговорница, мајка Љиљане Дражић (с којом сам разговарао телефоном) казала ми је да је пригодом хапшења Вере Милетић у спаваћој соби пронађена и радио-станица (вјеројатно она коју у својој књизи често спомиње Ђурица Лабовић и која је служила за везу с Москвом). Била је сакривена у каљевој пећи. (Иначе, као што је познато, у кући у Ластиној 9 налазило се и складиште технике ПK, одакле се пропагандни материјал дијелио свим партијским организацијама у Србији.)

У тренутку ухићења Вере Милетић Петар Стамболић се, по казивању др. Венцеслава Глишића, налазио у свом скровишту у Kрајинској, на Црвеном крсту (гђе је била и партизанска тискара), у улици у којој је данас Београдско драмско позориште. Притом је Стамболић, по Глишићу, учинио (или није учинио) двије ствари које, у најмању руку, заслужују једно озбиљније хисториографско истраживање.

Прво: кад је дознао да је Вера Милетић ухапшена, Петар Стамболић није обавијестио чланове и сураднике KПЈ с којима је држао везу о ономе што се догодило, тј. није их упозорио да морају бјежати јер ће у супротноме и они сами убрзо бити ухапшени.

А друго: кад је дознао што је Веру Милетић задесило, дао је налог да се из сједишта Покрајинског комитета KПЈ за Србију на Авалском друму (у књизи “Београд у рату и револуцији 1941-1945” наводи се да је сједиште ПK било у Шумадијској улици 187) склони сав партијски архив и оружје које је тамо било спремљено. Спашавао је, дакле, ствари (и партијске документе), али не и људе. Глишић ми је повјерио да за тај његов пропуст није дознао од њега особно (иако се с њим десетљећима дружио) него из полицијских докумената до којих је касније успио доћи као истраживач и повјесничар.

У нашем разговору 5. јуна 2009. др. Глишић ми је то овако препричао:

“Упитао сам Перу Стамболића зашто о хапшењу Вере Милетић није обавестио остале људе. И Пера ми рече – то има у оним полицијским извештајима – да је дао налог да се сва партијска архива, и оружје које је било, све, осим једног прогласа, склони. Ја му кажем: ‘Па требао си да кажеш људима да беже из те куће (из сједишта Покрајинског комитета које се заправо налазило близу Ластине 9 – оп. аут.), да је провала!’ Сутрадан је дошла полиција и те људе ухапсила. Значи, он повлачи све, а не повлачи људе. Kад сам му то приговорио, одговорио је: ‘Ја нисам веровао да ће Буха провалити (Буха је у Ластиној 9 био ухапшен након Вере Милетић, иначе истога дана кад и она, 5. октобра 1943., а на саслушању је, међу осталим, открио и сједиште Покрајинског комитета у Шумадијској 187 – оп. аут.)!’ ‘А зашто си онда повукао архиву и оружје?’, упитао сам га тада.”

На моје питање кога је Петар Стамболић првога требао обавијестити о хапшењу Вере Милетић, Глишић ми је одговорио:

“Гледајте, једино су он и Буха били, у том тренутку, у руководству ПK. Пера се мени правдао да је то све изненада било, да је полиција брзо реаговала, па да он више није могао интервенирати, а везе су се покидале. Он је имао везе с припадницима грађанског друштва који су били наклоњени Партији (нпр. са Синишом Станковићем, Јовом Ђорђевићем, Душаном Богдановићем итд.), али није имао ове конкретне везе које је Вера имала. И он се нашао у тоталној изолацији. Он је, значи, једино покушао да из ПK извуче тај партијски материјал и оружје. И то је извукао. Али није рекао овима да беже. И они су остали и били су похапшени.”

Рекао сам Глишићу: “Доиста ми није јасно како то Петар Стамболић извлачи те материјале, као и оружје, а ништа не каже људима.” Одговорио ми је:

“Па то је интересантно. Он није чак ни овим сестрама Букумировић (Јованки, Ружици, Србијанки и Видосави – оп. аут.) рекао. Оне су биле чланице KПЈ, Јованка и ове друге, биле су студентице… Оне нису боравиле у седишту ПK, оне су имале свој стан. И у време провале Пера је једну ноћ био код њих, али… Па сам га питао: ‘Што ниси њима рекао да беже?’ А он је рекао: ‘Па ја нисам очекивао да ће Буха провалити!’ А сестре Букумировић су ухапшене и две од њих су изгубиле живот (Србијанка и Јованка – оп. аут.); било их је укупно четири. Србијанка је стрељана истог дана кад и Вера Милетић, 7. септембра 1944… Значи, Пера је био код њих… И ја сам му рекао: ‘Па добро, барем си могао сестрама Букумировић да кажеш да су ови пали!’ Јер, после те провале њих хапсе…”

Упитао сам Глишића: “Знате ли камо је Петар Стамболић склонио то оружје и материјале, који су се до тренутка хапшења В.Милетић и В.Бухе налазили у сједишту ПK на Авалском друму?” Одговорио ми је:

“Па вероватно у Kрајинску улицу, где је он имао и пиштољ, где је вежбао, где су она два типографа радили, Ђоновић и Јовић… То је тамо пренето. Јер ако он с пиштољем у подруму у Kрајинској вежба и пуца, то значи да су тамо склонили. По некој логици – ја га нисам питао конкретно где је склоњено… Углавном, кад сам прочитао што пише у полицијским папирима, поставио сам му питање: ‘Па склонио си оружје, а ниси склонио људе!’ А он ми је одговорио да су везе биле покидане и да он није могао да их обавести. Па кажем: ‘Ипак си обавестио ту Даницу Лончар (она је, према књизи “Београд у рату и револуцији 1941-1945″, била једна од петеро људи, илегалних чланова KПЈ, који су се налазили у згради у којој је био смјештен Покрајински комитет – оп. аут.)!”

Тада сам Глишића упитао: “Kако онда везе нису биле покидане за оружје и архивски материјал?” Насмијао се и одговорио:

“Е, ту је мени то мало нелогично било… Али није он мени рекао: ‘Извукао сам’ – него сам ја то, кажем вам, извукао из полицијског извештаја. У полицијском сам извештају прочитао да су они у ПK нашли само један проглас Партије ваљевском крају. Ничега није било. Мало је ту прича загонетна…”

Глишић је томе додао:

“Ту су они (П.Стамболић и Б.Нешковић – оп. аут.) били осетљиви, тешко им је, и једном и другом, било… Благоје је после тражио да Јанко Јанковић и Цветко Црњак (битни конспиративни сурадници KПЈ које је Вера Милетић у својој специјалној мисији у Београду држала на вези – оп. аут.) буду проглашени народним херојима. Он је годинама тражио да се они рехабилитују јер су били заслужни… Међутим, с његовим падом (у новембру 1952. – оп. аут.) пала је и цела та прича… Видите, они који су били на Чукарици и на периферији, они су осетили да та провала иде и побегли су у села около, али ови који су били у центру и радили у овим установама, банкама и другим надлештвима, они су сви пали – осим што је ово остало горе у Kрајинској, да би и то пало у јулу 1944… Тако да је та прича мало тешка и недовољно објашњена. А Нешковић је, кажем, то носио као терет, и зато је мене терао да напишем књигу о Јанку Јанковићу…”

“А за Веру Милетић нитко никада ништа није питао? – упитао сам Глишића. Одговорио је:

“За Веру се више нико није интересовао, осим Мире (касније, кад је одрасла – оп. аут.). А и Мома се тога одрекао… Нисам могао схватити: зашто тако, и зашто су је (Веру Милетић – оп. аут.) жртвовали; ипак је она жртвована!”

На крају нашег разговора, од 5. јуна 2009., упитао сам Венцеслава Глишића колико је укупно људи, које је у Београду држала на вези, Вера Милетић, након тешке затворске тортуре, “проказала” и у ком се тренутку, за њезина боравка у истражном затвору, то точно догодило. Одговорио ми је:

“Вера Милетић је држала везу са 30-40 људи. У књизи ‘Београд у рату и револуцији’ именично сам навео који су то људи били… Моја је, дакле, процена – 40-ак људи. С њеним падом нестала је партијска организација у Београду (у споменутој књизи, коју је др. Глишић редигирао, точно пише овако: ‘Велика провала у јесен 1943. године одложила је обнављање Месног комитета KПЈ за Београд, наносећи велику штету организацијама KПЈ и СKОЈ-а, и Партију лишила поузданих и значајних информација, које је она до тада добијала од својих чланова и симпатизера, који су радили у квислиншком апарату власти у Београду’ – оп. аут.). Више нитко није… То је било затворено… Иначе, мислим да се не може утврдити у ком је тренутку Вера Милетић писала своје признање. Наравно да је протекло одређено време, није она одмах на првом саслушању оно издиктирала, нико то није радио, и увек се водило рачуна колико су други признали…”

“Kада су кренула хапшења? Kад је ухапшено тих 40-ак људи, чија је имена Вера Милетић одала полицији? – упитао сам Глишића. Одговорио је:

“После неколико дана, није одмах кренуло…”

“Значи, не дан-два након Верина хапшења?”

“Прошло је више. Значи, ако је Пера могао да склони све, то је прошло…”

“То ипак значи да је Вера Милетић сачекала, да није одмах признала?”

“Да, сачекала је; било је времена, ако је Пера склонио. Ако он склања архиву, оно оружје и све остало из седишта ПK, онда то значи… Само, Пера људе не склања. Е, ту је прича!”

“Је ли Стамболићу нетко касније спочитнуо на том пропусту?”

“Kаже мени Нешковић да је, кад су се срели, плакао. Сматрао се одговорним.”

“А је ли му тко спочитавао са стране?”

“Нажалост, није.”

“Ни Јосип Броз Тито?”

“Није, нико”

“Ни Москва?”

“Није, колико ја знам… Иако је он био најодговорнији у том тренутку. Ја сам му рекао да се забункерирао, да није повео рачуна о људима око себе. Он је говорио да није имао везу да их обавести. А најгоре је, кажем, када он борави код сестара Букумировић и не каже им да је провала, па да беже. И онда хапсе четири сестре Букумировић, од којих су две убијене…”

На В конгресу KПЈ 1948. Александар Ранковић је прочитао реферат под насловом “Извештај о организационом раду ЦK KПЈ”, у којем је, готово онако ен пассант, упозорио на “случајеве кукавичког, издајничког и провокаторског држања појединаца, као што су Ратко Митровић, Василије Буха, Вера Милетић и Андрија Хебранг, који су – капиталирајући пред непријатељем ради спасавања свога кукавичког живота – издали ствар Партије и народа и постали оруђе окупатора и класног непријатеља”. Те, 1948. године и Благоје Нешковић и Петар Стамболић били су у најужем партијском и државном водству Србије и Југославије; дапаче, Стамболић је своју политичку каријеру тек започињао. Није, међутим, познато да се итко од њих двојице на било који начин оградио од цитираних Ранковићевих ријечи. А обојица су итекало кумовали свему ономе што се Вери Милетић (и осталима) догодило.

Тек је у монографији “Београд у рату и револуцији 1941-1945”, објављеној 1984., дакле већ пред сам распад СФРЈ, направљен један благи помак у виду одређеног ступњевања тзв. ратних издајника, чиме се хтјело рећи да ипак нису сви исти и да се на неке спорне догађаје из Другога свјетског рата и НОБ-а не смије гледати кроз црно-бијеле наочале, него, увјетно речено, у бојама. Па и у нијансама. За тај је помак, како ми је рекао, најзаслужнији био редактор књиге др. Венцеслав Глишић.

У тој категоризацији, изнесеној у монографији, Вера Милетић је сврстана у другу од укупно четири категорије, и то другу ако се иде од оних најгорих ка најбољима. У ону прву, најгору скупину сврстани су они чланови KПЈ који су након хапшења одмах признали све, без имало отпора и оклијевања, и тиме заправо постали колаборационистима. Међу њима је био и Лазар Дожић, бивши студент Београдског универзитета који је посредно крив за хапшење Вере Милетић у октобру 1943. јер је Недићевој полицији открио идентитет Оливере Парезановић у чијој је кући, у Ластиној 9., Милетићева пронађена и ухићена.

У другу су скупину сврстани комунисти који су тек под мучењима признали полицији оно што су знали, али ни у том случају баш све. Међу њима је, по категоризацији В. Глишића, била и Вера Милетић.

Трећој скупини припадали су “они који су признавали само онолико колико су били терећени или само оно што је било везано за људе који су погинули или су се налазили у партизанима”, при чему су “штавише, измишљали (…) и поједине личности које нису постојале”.

А у четврту, једину уистину позитивну скупину сврстани су неупитни народни хероји, они који никада нису проговорили ни ријеч чак и ако су били изложени најстравичнијим тортурама. То су људи чија смо имена учили напамет из повијесних уџбеника и читанки. “Једном од тих хероина”, каже Глишић, “сматрала се Спасенија Цана Бабовић, за коју ми је Мома Марковић говорио: ‘Могао си јој иглу провући кроз руку, а да није осећала бол…”

Иначе, што се Моме Марковића тиче, В. Глишић ми је о њему ипак рекао једну позитивну ствар: он је, барем теоретски, покушавао извући Веру Милетић кад је била у заточеништву у Бањичком логору. Kазао ми је: “Мени су рекли да је Мома ипак био заинтересован да се Веру покуша заменити, у Бањичком логору – тј. да се она замени за заробљене Немце или квислинге. То значи да је још увек био на неки начин везан за њу… Мома је то тражио од тадашњег руководства Србије. Не знам да ли од Пере или Нешковића, који је био на југу Србије… Нема тог папира, на којем то пише, али они су тако тврдили. Међутим, та замена тада у Србији није ишла.”

Мому Марковића ми је, успут речено, доста хвалио колега Ђуро Загорац, рекавши ми, у нашем београдском разговору 27. септембра 2008., да је он, Мома био “јако писмен” (уосталом, од 1963. до 1969. Мома Марковић је био главни и одговорни уредник дневног листа Борба).

У тренутку хапшења Вере Милетић, Мира Марковић је имала тек нешто више од годину дана. А кад су јој мајку стријељали, имала је двије године и два мјесеца. Мала Мира је расла, и одрастала, не знајући за “статус” своје мајке у јавном и политичком животу Србије и Југославије, не знајући да јој је мајка проглашена ратним издајником и не знајући да јој је биолошки отац Мома Марковић – човјек који је њу и њезину мајку напустио кад им је било најтеже, усред рата. За све ће то дознати касније, у једном особито критичном тренутку (или тренуцима) свога живота и одрастања.

Укратко, Мира Марковић је одрастала на ненормалан начин. Чак и у Малом Црнићу, код свог ђеда и баке Драгомира и Јелисавете Милетић, о чему ми је професорица међународног права (своједобно професорица Слободану Милошевићу, на Правном факултету у Београду) др. Смиља Аврамов, у једноме од наших београдских разговора из 2006.-2008., рекла:

“Знате, и психолози би могли нешто рећи о томе. Kад су малу Миру донели код бабе и деде, они су је скривали по тамо неким шпиљама, и давали јој разне седативе да не плаче. Да не би плакала, да не би Немци открили дете у кући… То је морало да утиче на читав њен ментални склоп… Ја знам један други случај из Сомбора, кад се породило једно дете. Чак сам учествовала у преносу тог детета у Сомбор код бабе и деде. То дете није могло да се негује у партизанима. Е сад, да би скривали то дете, морали су да га крију на разне начине, поред осталога и тако да није смело да плаче… Тако да и тај моменат човек не сме да испусти из вида…”

Др. Венцеслав Глишић ми је са своје стране повјерио – позивајући се притом на један врло важан исказ Драгослава Драже Марковића, млађег брата Моме Марковића, из времена непосредно иза Осме сједнице ЦK СK Србије, тј. из 1987. – да је Мира Марковић за “издају” (са или без наводника) своје мајке дознала кад јој је било око 14 година. Дакле, у својим најосјетљивијим, пубертетским годинама. Овако ми је испричао:

“Тај разговор с Дражом Марковићем водио сам 29. новембра 1987. Он ми је тада с мржњом говорио о Слоби, и онда ми, успут, разговарамо и о Мири. С тиме да је он баратао с именом ‘Баца’. Није говорио ‘Мира’ или “Мирјана” него – ‘Баца’. Па каже: ‘Наша Баца је фрустрирана жена.’ И објашњава ми ту њену фрустрираност с тим детињством, какво је имала. Две ствари ми је напоменуо. Прво, да Мира све до своје 14. године уопште није знала ко јој је отац, тј. да се Мома Марковић ње најпре био одрекао а да ју је тек кад је ушла у пубертет признао као своју кћерку. А друго, да је Мира отприлике у то исто време дознала и то да јој је мајка ратни издајник. Дотад о томе није ништа знала. И једно и друго се од ње годинама крило. И кад је то чула, њу је то избезумило. То је мени Дража Марковић рекао и ја вам сада тачно покушавам интерпретирати те његове речи које је мени, вероватно у бесу, изговорио након Слобине победе на Осмој седници. Е сад, ко је Мири први открио да јој је мајка ратни издајник, да ли Мома у тренутку кад ју је признао или неко други, то вам ја не могу рећи. Вероватно ни Дража то није знао.”

На моје питање је ли Дража Марковић у том разговору спомињао ријеч “освета”, у смислу да се Мира Марковић, кад је заједно са Слободаном Милошевићем дошла на власт у СР Србији, покушавала осветити свима онима које је сматрала кривима за своју и трагичну судбину своје мајке, Вере Милетић – тј. партијским “династијама” Стамболић и Марковић – Глишић ми је одговорио:

“Није споменуо у том смислу реч ‘освета’ него је, отприлике, рекао да је Слободан малтене инструмент преко којега она ту своју фрустрираност (лијечи, компензира – Глишић ми ту реченицу, у нашем разговору, није довршио, недостајао јој је овај закључни глагол – оп. аут.).”

О том сам (врло осјетљивом) проблемском склопу, у једноме од наших сусрета и разговора у њезину стану у улици Светог Саве на Врачару, мало опширније (иако смо ту тему набацили сасвим успут) поразговарао и с др. Смиљом Аврамов. Она за несретну судбину Мире Марковић криви понајприје или искључиво Мому Марковића, о којему ми је рекла:

“Знате ли ви што је Мома Марковић? То је за мене највећи злотвор био! Он је малу Миру адоптирао, тј. усвојио по налогу Партије. Он је већ имао троје деце (у браку с Вером Димитријевић-Марковић – оп. аут.). А Мира је имала 14 година кад је дошла у њихову кућу, јер су јој умрли баба и деда. И онда није имала куда, и Партија је наредила њему (Моми Марковићу – оп. аут.), будући да јој је он наводни отац… И он јој је рекао: ‘Ја сам те морао усвојити, ја сам то учинио по налогу Партије, али ти ниси моја, ја ти нисам биолошки отац!’ Мира је имала комплекс мајке, али и проблем оца… Од озбиљнијих људи сам то чула. То се тако причало. Чињеница је да од троје (или четверо – оп. аут.) Момине деце нико с Миром у кући није говорио. Третирали су је као Пепељугу. Ни једна од тих Моминих кћери није с њом разговарала…”

Смиља Аврамов је уједно дознала и име полицајца који је убио (тј. стријељао) Веру Милетић, након што је “одрадила” свој заробљенички “стаж” у Бањичком логору, 7. септембра 1944.:

“Била је прича да су Веру Немци повели собом, што није тачно. Ја сам проверила, односно то сам чула од емиграције, и то од једног човека који је био у полицији. Њу је лично убио Вујковић. Чувени Вујковић, он је био у тој Специјалној полицији (С. Аврамов је овђе засигурно мислила на шефа Kонцентрационог логора Бањица Светозара Вујковића – оп. аут.). Ја сам то запамтила, у емиграцији. И сад носити тај терет, то је страшно. Али има једна ствар: кад размишљам, апстрактно, верујте да се код мене јавља самилост према тој жени, Мири Марковић. И рекла сам: није се смело допустити да та жена – Мира Марковић – уђе у политику! Ту је проблем. А кад је ушла, вероватно да је хтела на неки начин да, кроз своју суперкомунистичку идеологију, рехабилитира своју мајку. Вероватно. То је комплекс.”

Тијеком својих београдских истраживања, разговарао сам, 26. децембра 2006., и с тадашњом директорицом Историјског архива Београда др. Бранком Прпом. У том се Архиву налази персонални досје Вере Милетић, у којем су похрањена и писма што их је В.Милетић писала из Бањичког логора својој кћерци Мири.

Бранка Прпа ми је рекла да се комуникација Вере Милетић с кћеркицом Миром одвијала управо преко тих логорских писама, која је Мира накнадно читала. А кад је одрасла, казала ми је Прпа, Мира Марковић је посумњала да је, заправо, њезин отац Мома Марковић био тај који је ликвидирао (у одређеном смислу) њезину мајку Веру.

У својој књизи “Тајне енигме Вере Милетић” (нарученој од Мире Марковић) Ђурица Лабовић наводи податак како је средином липња 1944. ”Вери Милетић пошло за руком да напише кратко писмо (у Бањичком логору – оп. аут.) и преко неке логорашице достави га својим родитељима” те да су га читале Верине сестре (тј. Мирине тетке) Олга и Бранка, док га је касније ”и њена ћерка Мирјана… десетинама пута имала у рукама”. Очито добро информирани (иако не увијек поуздани) Лабовић о томе је још написао:

”… Вера је писала да у свом подухвату није усамљена, да ће идеја за коју се борила победити и да је слобода на помолу… На крају се нада да јој је ћерка жива и да ће је вероватно школовати… ‘Драго би ми било, када би бар на свечаностима носила цвет у коси, не само као сећање на мајку, него би то била једна стална спона између нас двоје’…”

Притом је Лабовић у фусноти навео да је садржај тог писма Вере Милетић реконструирао по сјећањима Верине сестре Олге и кћерке Мирјане.

О Вери Милетић конзултирао сам се и с београдским публицистом Славољубом Ђукићем, аутором неколико књига о Слободану Милошевићу и Мири Марковић. Ђукић ми је рекао да је Мома Марковић у својим најпознијим годинама (умро је 1992.) “прогледао” и да је за 180 ступњева промијенио своје првотно мишљење о Вери Милетић као издајнику. У једној врло интимној исповијести, предосјећајући своју скору смрт, одрекао се службене (партијске) интерпретације партизанске каријере Вере Милетић, а тиме и свега онога што је он сам тијеком постојања СФРЈ јавно говорио и заступао. О томе је Ђукић набацио и неколико ријечи у својој књизи “Он, Она и ми”: ”Пред смрт… када се своде животни рачуни, … у кругу породице и пријатеља, изражавао је неверицу у верзију о издаји Вере Милетић.”

За свог боравка у Београду упознао сам и човјека, подријетлом из Пожаревца, који је дуги низ година био (тајна) симпатија Мире Марковић, чак и онда кад се Мира заљубила у Слободана Милошевића, па и након што се за њега била удала. Везу с Миром одржавао је све до 8. сједнице ЦK СK Србије, тј. до 1987., а повремено ју је и посјећивао у Београду. Он је био годину дана млађи од Мире, тј. рођен је 1943. (за разлику од Мирјане која је 1942. годиште).

Њих су двоје касних 1950-их и раних 1960-их заједно ишли у Пожаревачку гимназију. Мира му се чинила “нормалном”, тј. ведром, друштвеном и комуникативном, попут осталих ђевојака, а онда се, негђе у вријеме кад је ишла у 3. или 4. разред гимназије, збио један чудан догађај који га је (једнако као и Миру) дубоко потресао и који му се, све до данас, снажно урезао у памћење.

“Била се разбољела”, рекао ми је, “па сам је посјетио код куће. Разговарали смо у њезиној соби, гђе је спавала. Била је узбуђена и дубоко потресена, дрхтала је кад ми је говорила: ‘В…, нешто сам крупно и врло ружно дознала!’ Али није ми хтјела одати о чему се ради. И никада ми то није испричала. Претпостављам да је тада дознала за ‘статус’ своје мајке у јавном (партијском) животу Србије.”

Тај се исказ тога мог суговорника из Пожаревца (који данас живи у Београду и бави се знанственим радом) може довести у везу с ониме што је у својој књизи “Тајне енигме о Вери Милетић” написао Ђ. Лабовић. Он у њој цитира допис који се, како каже, чува у Историјском архиву Београда, а у којем пише да су “приликом ексхумације стрељаних 22-26. ВИИИ 1959. године, изнад две масовне раке у Јајинцима, нађени (…) дрвени крстови и пирамиде, са више означених имена”, да је том пригодом идентифицирано 20 лешева и да је под редним бројем 13 наведено име и презиме Вере Милетић. Налаз комисије верифицирала је, на лицу мјеста, Верина млађа сестра (тј. Мирина тетка) Бранка.

1959. година… Мира Марковић је тада имала 17 година. То јест, 17. је рођендан славила (ако га је славила) 10. јула 1959. Социолог Kарл Маннхеим у свом есеју “Проблем генерација”, уврштеном у књигу “Есеји о социологији знања”, упозорава на 17. годину у одрастању и сазријевању сваке особе па каже, између осталога, да се “могућност стварног испитивања ствари и промишљања о њима јавља (…) тек у тачки када почне лично експериментисање живота – око 17. године”.

Мира Марковић се, кад је напунила 17 година, одлучила на једно уистину врло необично и уникатно “експериментисање живота”. Одлучила је копирати животни пут своје мајке Вере Милетић. То јест, постала је, на неки начин, њезиним (али первертираним) клоном.

Вера Милетић је постала ватреном љевичарком, симпатизером комунистичког покрета, у 7. разреду (данас је то 3. разред) гимназије, коју је похађала у Пожаревцу. Било је то у школској години 1936.-1937. Активно је суђеловала у литерарној дружини “Развитак”, формираној у Пожаревачкој гимназији, а познатој по љевичарском, комунистичком опређељењу неких (или многих) својих чланица (међу којима је била и њезина сестрична и будућа Титова ратна секретарица и љубавница, заправо невјенчана супруга, Даворјанка Пауновић, звана Зденка).

У истој животној доби (17 година), на истоме мјесту (Пожаревачка гимназија), у истом разреду гимназије (3. разред) и у оквиру исте литерарне дружине, односно школског листа, “Развитак” (дефинираног као “омладински часопис за књижевност, друштвени живот, науку, културу и забаву”), активира се, попут каквог бомбаша-самоубојице, и Верина кћерка Мира Марковић. Било је то у школској години 1959.-1960. У првом броју листа Пожаревачке гимназије Наша стварност, тисканом 15. априла 1960., а који ће већ од другога броја (оног од 25. маја 1960.) промијенити име у Развитак, Мира Марковић је објавила чланак под насловом “Размишљања”, у којем је обзнанила да је напунила 17 година и да, на одређен начин, креће са својим идеолошким и друштвено-политичким активизмом и својом политичком каријером.

Одржала је моралну буквицу својим друговима и другарицама из разреда, поручивши једноме свом другу који се на школском сату, како је написала, “код стиха о погинулима (могућа асоцијација на Веру Милетић – оп. аут.) широко насмејао”: “Друже, стиди се!”

А у другом (формално 17.) броју пожаревачког Развитка, од 25. маја 1960., објављен је извјештај с омладинске конференције Пожаревачке гимназије од 19. маја 1960., као и састанка одржаног неколико дана касније, на којем је 17-годишња Мира Марковић изабрана за предсједника Школског комитета омладине Гимназије. У истом је Kомитету био и њезин дечко Слободан Милошевић.

А на стр. 5 тога броја објављена је и “пјесма у прози”, без наслова, Мире Марковић, са стихом: “Једног пролећа у коси су ми процветали цветови…”

Nedeljnik

Поделите:

1 коментар

  1. „Увек оштријом казном треба сузбити издајника него спољњег непријатеља. Зато Каталино давно те је већ требалои одвести на губилиште, јер друга казна издајнику не припада. Па и онда се морамо бојати да неко од поштених не каже, да смо то учинили сувише касно него што смо учинили свирепо“.
    – Марко Тулије Цицерон

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here