Човек који је бомбардовао Београд некад живео у Панчеву

Поделите:

Александар фон Лер се родио у румунском Банату, по мајци је био православац, a мало је познато, према званичној биографији, да је средњу школу учио и завршио у граду на Тамишу

Немачки фелдмаршал Александар Лер, генерал-пуковник „Луфтвафе”, човек који је лично издао наређење Ваздухопловној четвртој флоти, да се 6. априла 1941. године, први пут у историји бомбардују цивилни циљеви у главном граду Југославије. Тада је погинуло око 6.000 Београђана. Упамћен је по реченици: „Гађајте им библиотеку, да им се семе затре!” Такође је мање познато да је животно, па и судбински био везан за ове просторе.

У званичној биографији Аустријанца Александра фон Лера, с надимком Саша, пише неколико занимљивих података. Рођен је 20. маја 1885, и то у румунском делу Баната, у граду Турну Северин, од оца Немца Фридриха. Са мајчине стране, Рускиње Катарине Фајман, заправо је био православац, а средњу школу је учио и завршио у Панчеву.

Трагом тог податка наше истраживање различите грађе Историјског архива у Панчеву није дало одговор на питање коју је школу Лер у „панчевачком периоду” похађао. Његовог имена нема ни у фонду Мађарске државне мушке грађанске школе, нити у регистрима овдашње Гимназије. Старији Панчевци једино су могли да нагађају да је почетком 20. века морао живети у Доњој, „немачкој” вароши, данашњем центру града на Тамишу. На којој адреси и са ким је Лер ту живео, као и колико дуго је био Панчевац, нико ни од историјске струке овде није поуздано могао да каже.

Било како било, већ са 24. године, Лера опет сусрећемо на овим просторима како уходи српске положаје које би у случају рата требало бомбардовати из ваздуха. Он је тада препешачио Банат, добро упознао терен, па тако и сачинио прве топографске карте које су аустроугарски пилоти користили током Првог светског рата. Отуда и објашњење како то да је Саша уз руски, румунски и мађарски језик одлично владао и српскохрватским.

По завршетку Војне академије у Бечу и такорећи одмах по избијању Великог рата, ето Лера опет на овој географској ширини, у свом првом борбеном лету у животу, који је направио 31. августа 1914. године управо над Београдом, а са непуних тридесет лета, он већ командује и аустроугарским батаљоном – опет и баш против Србије.

Отуда многи историчари тумаче, ослањајући се на проверљиве историјске податке, да је Лер, баш као и многи највише рангирани немачки официри носио болне успомене са ових терена, и у томе виде узрок жеље и нарочиту мотивацију за осветом и нечовечним разарањем Србије у Другом светском рату.

Тако да нема места ни релативизацији – да ли је Лер лично наредио уништавање југословенске престонице. Наиме, историјске свеске “Српско наслеђе“ садрже и податак да немачки Савезни архив чува оригинални документ – издиктирану и Леровом руком потписану „Заповед за вођење ваздушног рата”, којом је наредио бомбардерима и ловцима Ваздухопловне флоте, 6. и 7. априла разарање Београда великим нападом. Како наводе историчари, и сам назив те операције – „Strafgericht” (казна) – јасно одређује природу намере, док су приликом бомбардовања немачки пилоти имали задатак да избегавају једино уништавање уређаја за снабдевање и индустрију, јер је требало земљу присвојити за њихове властите сврхе. Описујући само бомбардовање Београда, којим је командовао, Лер истиче да је југословенски отпор био умешан, веома храбар и да је ометао јединственост напада, а да су југословенски авијатичари били вешто вођени.

Командант Југоистока немачке војске у Другом светском рату, можда и највећи балкански злочинац нацистичке немачке Александар Саша Лер, у ратним данима генерал изузетног ауторитета и од највећег Хитлеровог поверења, како је почео своју војничку каријеру, у Србији, тако је и живот завршио управо у Београду. Осуђен за ратне злочине, стрељан је 26. априла 1947. године, ни у једном тренутку непоказујући кајање.

Унука монахиња
Новинари су пре неколико година пронашли вероватно јединог живог Леровог потомка, 65-годишњу унуку Сибилу, која је, иако потиче из старе аристократске немачке породице и по рођењу припада протестантско – евангелистичкој цркви, примила православну веру своје прабабе Kатарине и  као монахиња, са новим именом Јована, данас живи у женском манастиру Соко подно Соколских планина у близини Љубовије
Politika
Поделите:

2 Коментари

  1. “и као монахиња, са новим именом Јована, данас живи у женском манастиру Соко подно Соколских планина у близини Љубовије” – и дај Боже да не куца извештаје.

    Иначе, како се беше зваше оно место где Лаврентије окупља оне малтешке витезове?

  2. Зар писац овог текста још увек говори и пише српскохрватским језиком, којим је, како каже, владао и Лер?

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here