Да ли је истина да Русија „никада није била пријатељ“ Србији и Црнoj Гори?

Поделите:
У изјави британском ВВС-ију Горан Милетић, један од водећих ЛГБТ активиста у Србији, недавно рекао је да је у српском друштву забрањено рећи да „Русија није пријатељ Србије“.

Пар недеља касније, Милетићеву тезу покушао је у колумни за подгоричке Вијести да разради Жељко Пантелић, српски новинар који већ годинама живи у Риму. Пантелић са друге стране тврди да се Русија, за разлику од Србије, са пуно више обзира односила према Црној Гори, што донекле одбацује историчар Бобан Батрићевић тврдњом да је Црна Гора „скупо платила“ руску помоћ.

Жељко Пантелић y својој колумни за Вијести полази од тезе да је Русија Србију увек користила  „као монету за поткусуривање у својим надмудривањима са Западом“ и покушава да поентира са ставом да је „Русија била једнако велики, ако не и још већи, противник уједињења Србије и Црне Горе од Аустроугарске, Османског царства или Велике Британије“. Ниједан конкретан историјски извор, документ, никакву архивску грађу, уопште писани траг Пантелић није навео да би поткрепио написану тезу руског противљења уједињењу Србије и Црне Горе. Он чак иде и корак даље, па тврди да „Царска Русија није хтела ни да чује о могућој независности Србије“.

Руско-турско пријатељство почетком 19. века?

Жељко Пантелић се у прогресивном ређању апсурда ту не зауставља. Тако описује наводни тајни сусрет проте Матеје Ненадовића и руског министра иностраних послова Адама Чаторијског, где је српском изасланику саопштено: „Србија је много далеко од Русије, а Турци су нам пријатељи“. Турци пријатељи Царске Русије? Од 16. века закључно са Првим светским ратом Русија и Турска су водиле укупно 12 ратова, укључујући и онај од 1806. до 1812. Да није било Наполеоновог похода на Русију, овај рат би још потрајао и имао потпуно другачији исход.

Буна против дахија из 1804. (одметници су три године раније убили београдског везира Хаџи-Мустафа Пашу), у устанак против власти султана прераста тек средином 1805. године, непосредно уочи Руско-турског рата. Руска војска заједно са Карађорђевим устаницима предузима заједничке акције од 1807. године. Након катастрофе на Чегру 1809. велику турску офанзиву на Србију заустављају руске трупе и руска помоћ у оружју које добијају устаници. Чудно је заиста историја евидентирала то руско-турско пријатељство почетком 19. века.

Русија спречавала уједињење Србије и Црне Горе?

Своју серију апсурда Пантелић наставља да ниже једнаким жаром и у 20.веку. Изнесено не поткрепљује никаквим извором, чак ни оним упитне кредибилности. Тако тврди да је Аустроугарску анексију Босне и Херцегоцине иницирала и предложила Русија, која је истовремено наставила да буде главни противник уједињења Србије и Црне Горе. Ни Турска, ни Аустроугарска, ни Енглеска, него Русија! Пантелић покушава да поентира тезом да: „Није нимало случајно што је дошло до уједињења Србије и Црне Горе када је нестала царска Русија.“ Нестанак Аустроугарске и Отоманске Империје као фактор обједињавања јужнословенских народа дотични потпутно игонирише.

Заједничку државу Србије и Црне Горе разбила Русија?

У опсервацији 21. века Пантелић се дотиче црногорског референдума из 2006, наводећи да „Допринос ЕУ није како се верује, био пресудан за обнову самосталности Црне Горе. Кључну улогу је одиграла Русија, односно без зеленог светла из Москве, Црна Гора не би напустила државну заједницу са Србијом.“ Руске инвестиције су заиста уочи референдума почеле да масовно стижу у Црну Гору, а Мило Ђукановић у том периоду јесте гајио добре односе са неким утицајним политичарима и олигарсима у Москви. Могуће је и да је један део руског естаблишмента заиста подржао Ђукановићеве планове о сецесији Црне Горе, али да ли је могуће да Пантелић у тој мери потцењује дужину памћење и способност расуђивање властитих читалаца. Довољно је само присетити ce да су Мирослав Лајчак и Франтишек Липка, који су надгледали спровођење референдумског процеса и потом га формално верификовали, одбивши неколико хиљада приговора из супротног табора, официјелно представљали ЕУ?

Бесмислица о томе да је Русија била кључни играч у разбијању заједничке државе равна је оној о пријатељству Русије и Турске у време Првог српског устанка. Новински папир изгледа може свашта да истрпи, посебно изгледа онај папир на коме се штампају Вијести и на коме пише Жељко Пантелић. Стога биће интересантно шта би у следећој анализи непријатељског руског односа према Србији Вијести и Пантелић могли да „открију“: можда да нас је НАТО 1999. бомбардовао авионима МИГ, Сухој и Тупољев, бесплатно уступљеним од стране Русије; да осиромашени уранијум бачен 1999. води порекло из руског НЗХК; да су план у Рамбујеу написали Руси и да је Русија била кључни фактор који је помогао независност Косова; да је Анте Готовина уочи „Олује“ планове о освајању Крајине разрађивао са замеником шефа ФСБ-а, а да је Џорџ Тенет из ЦИА био само посматрач сусрета у Шепуринама код Задра; да је НАТО анексију Црне Горе предложила Русија и да у томе улога САД-а није била кључна, да су уочи усвајања резолуције у Сенату САД руски званичници лично молили Џона Мекејна да по сваку цену сломи отпор сенатора Ренда Пола и Мајкла Лија.

Русија скупо наплатила подршку Црној Гори?

Жељко Пантелић у својој колумни такође имплицира да се Русија за разлику од Србије, према Црној Гори односила са пуно више обзира, као искрени пријатељ и покровитељ. Његов став међутим не дели црногорски историчар Бобан Батрићевић, функционер прозападне опозицине партије УРА. Такође У Вијестима, Батрићевић је пре пар месеци устврдио: „Скупа је била та руска помоћ, а то су на својој кожи најбоље осјетили Петровићи у 19. и 20. вијеку“. Упркос академском образовању из области историјских наука, Батрићевић своју паушалну оцену не поткрепљује ниједним конкретним примером, где је то и када Русија скупо наплатила своју подршку Црној Гори.

Пошто Вијести и Батрићевић још нису обрачунали висину скупо плаћеног руског пријатељства, покушаћу да им олакшам и њихово историјско рачуноводство, евидентирањем онога што је Русија кроз три века испоставила Црној Гори. Преостаје им само да обрачунају камату.

Као резултат успешно обављене мисије пуковника Михила И. Милорадовича из 1711. (прадеде Михаила А. Милорадовича, чувеног генерала и хероја Отаџбинског рата 1812.), већ следеће године уследила је посета владике Данила Петровића Русији. У Петрограду црногорског владику прима лично цар Петар Велики. Владика Данило у Црну Гору  носи једнократну помоћ у злату, а Руско Царство црногорском владикату прописује редовне годишње субвенције.

Руске субвенције временом су расле, па у Његошево доба, црногорска војска први пут долази у посед топова, а постављају се и темељи културно просветног развоја друштва. Отворена је тако прва државна основна школа, штампарија и библиотеке. Руски цар Николај Први одобрио је ванредна средства за геолошка истраживања ондашње црногорске територије, а на Цетиње шаље инжењера Јегора П. Коваљевског. Приликом испитивања откривена је руда пирит, у будућим ратовима са Турцима користила је за израду барута. Радионица за прераду ове руде отворена је на Ријеци Црнојевића и сматра се првом црногорском фабриком ратног материјала.

Током ослободилачких ратова 1875-78. године, из Русије у Црну Гору нису стигле само стотине хиљада златних рубаља за куповину хране, медицинског и ратног материјала, већ и стручна помоћ. На Цетињу је отворена болница, у којој су радили готово искључиво руски лекари предвођени чувеним хирургом Николајем В. Склифосовским. Данас је једна од најбољих клиника у Русији за кардио-васкуларне болести део „Научно истраживачког инситута Николај Склифосовски“.

Реформисала војску и субвенционисала пола буџета

Велики напредак науке и технике, крајем 19. века у први план је поставио проблем заостарелости наоружања црногорске војске. Лична храброст њених бораца није више била у стању да компензује тај недостатак, а целокупан тадашњи црногорски арсенал функционалну вредност имао је само као трофејно наоружање. Уз логистичку, стручну и финансијску потпору царске Русије 1879. године почиње свеобухватно наоружавање црногорске војске. Одобреним кредитом, са роком отплате од 20 година, купљено је 20.000 савремених аустро-угарских пушака и више милиона комада разног стрељива. Две трећине овог кредита, Руска Империја отписала је 10 година касније. У међувремeну у форми бесповратне руске помоћи добијена су средства, којима је Црна Гора набавила савремену немачку артиљерију. Коначно 1894. године из Русије стиже помоћ од 60.000 пушака (тзв. московке) и 25 милиона метака.

Проглашење Црне Горе за краљевину. Цетиње 1910. Извор: архивска фотографијаПроглашење Црне Горе за краљевину. Цетиње 1910. Извор: архивска фотографија

Основу буџета Kњажевине Црне Горе представљале су руске субвенције, које од 1902. године премашуjу његову половину. Две године раније поново је отписан целокупан дотадашњи црногорски дуг Русији, а истовремено је одобрен и повољан зајам у висини од 750.000 рубаља којим је Црна Гора ликвидирала све финансијске обавезе према аустроугарским зеленашким банкама. Мимо редовних субвенција државном буџету, новцем царске Русије грађене су школе, цркве, болнице, а црногорске интересе у иностранству бесплатно су заступала руска дипломатско-конзуларна представништва.

Поставља се питање на који је то историјски моменат Батрићевић мислио, када је рекао „скупо плаћена“ руска помоћ? Можда на неколико хиљада црногорских добровољаца у Руско-јапанском рату, или када Свети Петар Цетињски галантно одбија понуду француског маршала Мармона о савезништву (која је укључивала француске гаранције да Турска неће ударати на Црну Гору) следећим речима: „Не дирајте, светињу и горду славу највећег народа чији сам и ја вјерни син“. Да ли је Свети Петар Цетињски почетком 19. века погрешио?

Свети Петар Цетињски. Извор: wikipedia.org Свети Петар Цетињски. Извор: wikipedia.org

Игор Дамјановић је црногорски новинар, координатор покрета „Не у рат, не у НАТО“.

 

РБТХ

Поделите:

4 Коментари

  1. Bez svake sumnje je, da, najveći problem Srba je taj što pored veoma časnih i uzvišenih ljudi paralelno sa njima žive i oni drugi, – kurvini sinovi!

    SEČA VOŽDOVA
    (“Bog se dragi na Srbe ražljuti
    za vel’ka njina sagrešenija”)
    Glavu jednog Vožda u Stambol odneše
    pred noge Padišahu da se s’njom kotrlja
    ovaj kolac “zakiti” njome
    – jer tako mu rahatluk – bolje prija!
    Drugoga Vožda u Den Haag da izruče
    – jer takva je tamo cena
    da se sa zemlje embargo skine
    – zahtevan je – zapadni mecena!
    Staro prokletstvo sudbinu odredi
    za silne grehe u davo vreme
    i naraštajima u zalog ostaviše
    da ih izpune il’ nose – ka’ svoje breme!
    I ovi to uradiše časno
    uz velike žrtve i heroje divove
    ali u narodu što genije rađa
    – rađa i “one” – kučkine sinove!
    I oni to prodadoše sve
    da izpune taštinu ljudske praznine
    a za “bele pčele” koje tek dolaze
    – ostaviše teret zle sudbine!
    I tako se to ponavlja na veke
    dok u naraštajima duh naroda iskru ima
    a kad izrodi ostanu samo
    – neće biti naroda, duha ni imena!

  2. Rusi su nam uglavnom bili prijatelji i tako ih i dozivljavamo.
    Tacno je i da nam je komunizam stigao uz pomoc ruskih tenkova, ali, izvodjaci radova su uglavnom bili nasi.

    Bezeci od EU i NATO, mnogi se uzdaju u Rusiju.
    Ali, Rusija je ne samo daleko, ona je sputana sukobima u Ukrajini i Siriji i ekonomski oslabljena niskom cenom nafte vec vise godina.

  3. Da ce nam na d o b r o, Damjanovicu, izici- n e c e! I ne treba! U svakom narodu ima gadova, u ovom ima nesto
    prokleto: pljuni na onoga ko ti pomaze; jos gore: udri na onoga koji je bio u prilici da te spasi; slavi onoga koji te, otkad ga je, ubijao…
    Z EMLJA moze ovo da prima, NEBO ovo kaznjava: smesta ga U zemlju.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here