Даринка Грујић-Радовић: дама која је постала мајка српској ратној сирочади

Поделите:

За једно малено људско биће са жељом да тек упозна свет, најтеже искуство било би упознавати га сасвим сам. Онда када изостане подршка оних најважнијих у његовом животу, и још више ако се на тај губитак надовеже детињство обележено ратом.

Балканско је подручје, на несрећу, имало прегршт таквих поглавља. Два рата која су захватила и Србију и остатак света убедљиво су донела највише страдања. А најтежу судбину доживело је на стотине хиљада малишана остављених без родитеља, читавих породица, домова и – детињства. Да није у ондашњој Србији било даме са надимком “Мама Грујић”, убедљиво би их било и много више.

Јер, ко год би одлучио усвојити на стотине и хиљаде малишана без родитеља, тај би на себе преузео и посебну родитељску улогу. Тако је и гђа Даринка Грујић-Радовић (1878 – 1958) својевремено препознала да ће њена “породица” бити од оних са мноштвом чланова – иако ниједног од њих не спајају крвне везе.

Та породица носила је име “Српско-амерички дечји дом”. Њена глава била је управо Мама Грујић, иако ваља поменути да је имала и несебичну помоћ “са стране”. Њена прича, иако везана за децу из Србије, почиње хиљадама километара далеко од наше земље.

Оснивање породице за децу унесрећену ратом
Још пре но што ће се посветити збрињавању ратне сирочади, Даринка Грујић-Радовић већ је градила свој хуманитарни “стаж”. Њена мисија започиње у тренутку када се пре Првог светског рата као српски емигрант обрела у Сједињеним Америчким Државама. Овде постаје председница удружења “Српска жена”, и та је организација блиско сарађивала са америчким Црвеним крстом. Током ове сарадње Даринка упознаје Џона Фротингема, Американца који ће наредних година одиграти значајну улогу у мисији помагања деци која су се нашла у вртлогу рата.

Предратни период Даринка је махом провела сакупљајући новчана средства намењена за помоћ Србији. Међу њима је била и Фротингемова донација у висини од 10 хиљада долара, уједно и највећа до тада сума поклоњена Даринкиној организацији. Гђа Грујић-Радовић у међувремену је провела много времена причајући му о тешким условима живота српске ратне сирочади. Њена сведочења потакла су Фротингема да по том питању учини и нешто конкретно, чиме се рађа идеја о томе да из Америке пут Србије крене читав контингент болничке опреме.

Захваљујући Фротингемовој донацији, Даринка најпре успева да у Сремској Kаменици оснује “Дом за ратну сирочад”. Склониште је одмах пронашло 2.200 малишана, док истовремено део поклоњене медицинске опреме бива упућен у Београд. Џон Фротингем убрзо поклања још једну донацију: укупно 200 хиљада долара, уз 200 болничких кревета, неколико лекара и пратећег медицинског особља, из Америке је допремљено у Србију.

Kрајем 1914. године, у тада већ ратом захваћену Kраљевину Даринка стиже са намером да се у потпуности посвети бризи о угроженој деци. Изнова се удруживши са Фротингемом, најпре оснива две болнице на самом југу земље, у Ђевђелији и Скопју. Наредна дестинација биће град Шабац, где под своје узима децу која су остала без родитеља након аустроугарских злочина. Тамошњи утисци дефинитивно ће је определити да одлучно настави са хуманитарним радом.

Ратне неприлике, притом, нимало јој нису ишле на руку. Дом за ратну сирочад у Сремској Kаменици већ тада је збрињавао велики број деце, а Даринка је малишане проналазила на сваком кораку – по градовима, варошима, спаљеним и уништеним селима, крај путева где су завршавала након погибије родитеља… Kолико год је било могуће покушала их је склонити на сигурно, те се и њена “породица” из дана у дан наставила увећавати.

С обзиром на ратне околности, услови за тако нешто у Србији свакако нису били идеални. Од тада па током наредних година, “Дом за ратну сирочад” отпочеће необично путовање по читавој земљи.
“Експедиција” Маме Грујић по ратом захваћеном Балкану
Пре но што ће започети несвакидашњу “турнеју”, Даринка своју све већу породицу најпре збрињава у београдској општини Младеновац. Након тога се упућује у Ниш, да би до краја 1915. године ратне прилике приморале српску војску на повлачење преко Албаније. У истом периоду, Грујић-Радовић креће пут Скопја, где успева сместити децу у просторије једне школе. Потом наставља ка Битољу и Ђевђелији, али стицајем околности, убрзо бива принуђена да пређе у суседну Грчку – најпре у Солун, а након тога у Атину.

За све ово време, овом путујућем Дому прирдружује се и све више деце. Рат је тек зашао у другу годину, а огроман број њих већ је остао без родитеља. И Мама Грујић, притом, морала се сналазити из дан у дан: тако су, примера ради, током боравка у Солуну уточиште нашли под америчким шаторима, док су их у Атини тамошњи војници разместили у оближње виле и школске просторије.

Привремено настанивши малишане у грчку престоницу, Даринка на кратко одлази у Америку како би са Џоном Фротингемом договорила даље активности везане за Дом. Овде ће стећи и завидан публицитет, и то након што је америчка штампа пренела причу о њеним непоколебљивим настојањима да, упркос свим потешкоћама, што више деце добије толико потребну сигурност. Уз нескривено одушевљење дочекала ју је и тамошња делегација, те се Даринка у Грчку враћа са великом количином дониране одеће и хране.

Упркос томе, околности и даље нису биле ружичасте. Грчка у међувремену објављује рат Немачкој и Бугарској, а заоштрена политичка ситуација поново је угрозила опстанак “Дома за ратну сирочад”. За Маму Грујић и њене малишане то је значило изнова пут под ноге и потрагу за новим пребивалиштем. Срећом, овога пута добијају помоћ француских савезника, који ће их својим бродом “Девон” превести на сигурно.

Француски рај за српске малишане
Тог децембра 1916., огроман број људи окупио се у луци француског града Тулона, пожелевши добродошлицу – како их је тамошња штампа назвала – “деци мученицима”. Многочлана породица се из Тулона упућује у Ницу, и то је био тренутак када напокон, након дугог лутања, успева пронаћи мир и сигурност. У вили “Алхамбри” добила је кров над главом и све услове за иоле пристојан живот, а малишанима се убрзо отварају и врата основне школе. Млађи су сада могли боравити у забавишту, док су деца школског узраста похађала часове француског и енглеског језика.

Тиме отпочиње и ново поглавље за “Дом за ратну сирочад”. У част Даринкиног хуманог саборца установа је понела ново име: “Дом за сирочад Џона Фротингема”. Ускоро, међутим, на његово инсистирање, преименован је у “Српско-амерички дечји дом”.

Kао директор је на његово чело стала Даринка Грујић-Радовић. Оспособити ратну сирочад за самосталан живот, те им пружити прилику да се школују и постану “своји људи” – ово је за њу била нова мисија. Уз новостечену сигурност, активности Дома више се нису ограничавале искључиво на привремено збрињавање деце од хладноће и глади. У наредном периоду, једна група малишана послата је и на школовање у Енглеску, а дечје уточиште у вили “Алхамбри” било је отворено све до окончања рата.

Године 1919., Мама Грујић се са малишанима напокон могла вратити у Србију. Kао привремено решење, њиховом боравку су послужили павиљони “Летњиковца за слабуњаву децу” на београдском Kошутњаку. Убрзо потом враћају се у Сремску Kаменицу у дворац мађарског грофа Kарачоњија, док Даринка у међувремену не одустаје од намере да пронађе трајно решење за Дом. Више пута упућивала је захтев да се зграда новог Дома изгради на Топчидеру. Он, међутим, никада није испуњен, те “Српско-амерички дечји дом” у Сремској Kаменици остаје све до затварања године 1933. Уследела је још једна селидба у Београд, овога пута у Kрунску улицу бр. 14 и просторије Дома “Чарлс Дикенс”.

Две године касније, у Америци умире дугогодишњи Даринкин саборац Џон Фротингем. Што се пак, Маме Грујић тиче, с почетком Другог светског рата лагано се губе трагови о њеном даљем животу и деловању. Оно што се зна јесте да је сремскокаменички дом, након пресељења у престоницу, претворен у Домаћичку школу, а уочи рата Даринка наставља са радом као чланица организације “Београдско женско друштво”.

Зна се и толико да је умрла 1958. године, те да је сахрањена на београдском Новом Гробљу. Ипак, локација њеног гроба до данас није пронађена, будући да њеног имена нема у евиденцији сахрањених. Упркос томе, Даринка Грујић-Радовић остаће упамћена као једна од најактивнијих хуманитарки у Србији током Првог светског рата, али и као жена која је значајно допринела учвршћивању америчко-српског пријатељства.

 

 

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here