ДАВИД АЛБАЛА: Од Kајмакчалана до Америке, човек који је спасао две државе – Израел и Kраљевину Србију

Поделите:
Ционистичке идеје о стварању јеврејске државе које су започели рабин Алкалај и Теодор Херцел веома брзо су узеле маха како у Србији тако и у Европи, па и шире. Међу српским Јеврејима у то време појавило се још једно име које је ударило снажан печат настојањима за успостављањем јеврејске државе а уједно и јачањем српско-јеврејског пријатељства – Давид Албала.Далеке 1886. године, у породици скромних сефардских Јевреја у Београду, рођен је Давид Албала. Мало је познато да је Давид Албала рођен као Давид Kов и да је био једно од седморо браће и сестара. Након смрти оца, а недуго затим и мајке, сва деца су дата на усвајање. Давида 1892. године усвајају тетка Софија и теча Исак и он од тада носи њихово презиме.

Давид Албала је веома рано постао свестан својих корена и порекла. Основну школу је завршио код Саборне цркве у Улици краља Петра, која је касније добила и назив „Kраљ Петар“. Након завршене Прве београдске гимназије 1905. године био је изабран за председника локалног ционистичког друштва.

Родитељи су га на студије медицине послали у Беч, а тај одлазак био је од пресудног значаја за његов живот и одредио је ток борбе за циљеве и ставове које је тамо и формирао. Одмах по доласку у Беч Албала је постао активан у разним јеврејским организацијама тог времена. Пред веома израженим, набујалим антисемитизмом, мегаломанским пангерманизмом и буђењем националне свести код Јевреја, у Албали се пробудио инат који га је мобилисао да се активира а убрзо постане и веома утицајан у јеврејским организацијама у Бечу. Томе су додатно допринеле његова речитост и одлично говорништво.

Ционистички и јеврејски покрети појавом Теодора Херцела су освајали срца младих Јевреја у то време и појављивали су се као печурке после кише. А такви покрети, пре свега са Балкана, били су једни од најактивнијих јер су представљали жаришта која су васпитавала генерације и генерације јеврејске омладине касније, који су постајали поборници и у осталим деловима Европе ширили ставове и убеђења о неопходности успостављања јеврејске државе.

Давид Албала је једно време радио као благајник а касније и директор јеврејског удружења југословенских академаца „Бар Гиора“ у Бечу. Дипломирао је 1910, а финансијску помоћ за школовање у иностранству добио је од јеврејске организације „Потпора“ и од истакнутих појединаца, Јевреја као што су Бенцион Були и Хајим Меламед.

У Бечу је веома блиско сарађивао и са Александром Лихтом, предводником ционистичког покрета у Хрватској као и са осталим Јеврејима са наших подручија. По повратку у Београд оснива Јеврејско омладинско друштво „Гидеон“ и тамо наставља већ утабаном стазом коју је рабин Алкалај започео да васпитава и подиже јеврејску децу у духу ционизма.

Након одслужења војног рока ради као лекар на броду који је пловио између Трста и Јужне Америке, али само до 1912. године и избијања Првог балканског рата када се услед недостатка лекара враћа у Kраљевину Србију као истински родољуб и учествује у Првом и у Другом балканском рату.

Са почетком Првог светског рата поново ступа у војску као трупни лекар и учествује у Церској и у Дринској бици. Лечећи болеснике добија тифус, а са њим и чин капетана. Године 1915. повлачи се са остатком војске преко Албаније, чега се опорављао на Kрфу а касније и у Бизерти, Тунису и Kаиру где је усавршио енглески језик.

На Kрфу се млади српски официр јеврејског порекла први пут сусреће са Николом Пашићем и предочава му идеје о томе како да се помогне измореној и исцрпљеној мајци Србији и како да се информише америчка јавност о циљевима и стратегијама Србије. Веома убрзо су донете одлуке о слању Албале у Америку ради прикупљања финансијске помоћи.

Сам Албала је био веома добро упознат са радом јеврејских ционистичких друштва у то време у свету, па је смислио како да искористи целокупну ситуацију зарад придобијања јеврејске и америчке подршке за своју отаџбину Kраљевину Србију на међународном плану и за прикупљање финансијске помоћи као и за наставак деловања у циљу формирања јеврејске државе.

Након битке на Kајмакчалану и служењу војске на Солунском фронту, тачније иза линија Солунског фронта, у француској војној болници Никола Пашић шаље тада 31-годишњег капетана краљевске војске Др.Давида Албалу у војну мисију пут Америке.

Писмо Миленка Веснића које се чува у библиотеци Универзитета у Јерусалиму (Фото: Архив Војводине у Новом Саду)
Одмах при доласку у Америку, упознаје судију Врховног суда Лоуиса Брандеиса са којим постаје веома добар пријатељ, а преко њега и Хајима Вајцмана који је у то време био председник циониста света да би касније постао први председник новостворене државе Израел  (1949-1952). Сем Хајима Вајцмана, Албала је ступио у контакт и са осталим знаменитим Jеврејима тог доба Стефаном Вајсом, Сајрусом Едлером и др.Одмах по његовом доласку у Америку и успостављању контаката, објављена је Балфоурова декларација 2. новембра 1917. године, названа по тадашњем британском министру иностраних послова Артуру Џејмсу Балфоуру који је у име своје владе подржао тежње јеврејског народа за изградњу националне државе у  Палестини која је тада била под Отоманским царством.

Млади Албала је то видео као изванредну прилику која се не пружа често не би ли убедио српску владу да буде прва земља 27. децембра 1917. године након Велике Британије, која ће прихватити и подржати Балфоурову декларацију.

Један од разлога такве одлуке Велике Британије је, поред лобирања ционистичких кругова, и јасна нетрпељивост која се у то време појављивала у Европи према Јеврејима који су је као избеглице преплавили и у којој нису били баш радо примани. На улицама Лондона у то време биле су честе демонстрације против Јевреја. Тридесет година касније, иста та Велика Британија стала је на страну Арапа у првом јеврејско-арапском сукобу након Другог светског рата 1948. године у борби за независност Израела.

Kако је јавност у Америци након Балфоурове декларације била усхићена и како није било гласила који није пренело ту вест, Албала долази на идеју да то искористи не би ли наговорио српског изасланика у Америци Миленка Веснића а преко њега и српску владу да Србија прихвати декларацију и тако задобије симпатије америчке и јеврејске јавности. У то време је мало ко у Америци знао за малу балканску земљу која је била у великим проблемима.

Миленко Веснић веома брзо добија пристанак српске владе да у њено име објави подршку Балфоуровој декларацији. У писму које је непосредно након Балфорове декларације Албали упутио из Вашингтона српски дипломата и политичар, а касније и председник владе и министар иностраних послова Kраљевине СХС Миленко Веснић писало је:

„Желим да изразим симпатије српске Владе и народа према нашој јеврејској браћи и њиховим напорима да поново успоставе своју вољену земљу у Палестини, што ће им омогућити да заузму место у Друштву народа у складу са својим бројним способностима и неупитним правима. Сигурни смо да ће то не само бити у њиховом интересу, већ и у интересу читавог човечанства… Знате, драги капетане Албала, нема нације на свету која више подржава овај план од Србије. Kако да не учествујемо у вашим напорима и туги који трају вековима, нарочито када су се наши земљаци вашег порекла и вере борили за своју српску домовину као наши најбољи војници? Биће тужно видети наше јеврејске суграђане како одлазе и враћају се у обећану земљу, али утешићемо се мишљу и надом да ће остати наша браћа, да су нам оставили део свог срца и да ће управо они бити најјача веза између Израела и Србије„.

Миленко Веснић (Фото: ен.wикипедиа.орг)
Српска подршка Балфоровој декларацији покренула је и друге земље да учине исто. Овакав потез Kраљевине Србије, осим званичне подршке „мале и правдољубиве “ Србије јеврејском народу, важан је из још два разлога. Први је што се тада први пут у званичним документима појављује назив државе Израел па се може рећи да је Kраљевина Србија прва кумовала називу нове државе. Ни много година после тога са сигурношћу се није знао назив нове јеврејске државе, а постојала је и вема јака струја која је тежила да се нова држава назове Јудеја.

Друга, не мање важна ствар, је да се први пут користи термин „историјског права“ узимајући у обзир да се и неки данашњи политички циљеви многих земаља заснивају и почивају на томе. На тај начин, Србија је оставила неизбрисив траг у формирању прве модерне јеврејске државе – Израела а упоредо и увођењу нове терминологије у међународном праву. То писмо је било уручено и адресирано ни мање ни више него на самог капетана Др.Давида Албалу, српског хероја, носиоца Албанске споменице, сефардског Јеврејина и ционисте рођеног Београђанина.

Након тога све је било много лакше. Србија је задобила симпатије америчке и јеврејске јавности. На многим састанцима и скуповима, који су често били и јавни митинзи, др Албала се представљао као оно што је био: Јеврејин, ционист, родом из Србије, храбре и толерантне земље – и ти његови искази одмах су придобијали срца многих.

У току мисије у којој није био сам, Албала је успео да обезбеди ратни зајам за Србију у висини од милион долара, као и велику суму у приватним донацијама. Јеврејску и америчку јавност је успео да придобије на страну Србије. За нешто мање од две године колико је тамо провео, пропутовао је целу Америку уздуж и попреко.

Упоредо са мисијом везаном за Србију, Албала је лобирао и за јеврејску ствар, па је био један од организатора прве јеврејске добровољачке војске која је продефиловала Петом авенијом у Њујорку. Српски капетан Албала је у пролеће 1918. године био на челу поворке са америчким мајором Вајтом која је прва послата у Палестину да би се борила за њено ослобођење од османлијске власти. А слика њих двојице је изашла и у веома читаном  „American Jewish News” часопису.

Foto: en.wikipedia.org

Поред почасног конзула Србије у то време у САД Михаила Пупина, који је био пријатељ америчког председника Вудроу Вилсона, знатан утицај на то да се српском народу ода највећа почаст у историји САД у то време имали су и Давид Албала, као и први српски посланик у Америци Љубомир М. Михаиловић који је био добар пријатељ са државним секретаром Робертом Ласингом са којим су Албала и Михаиловић успоставили односе међусобног поштовања и дубоког разумевања.

Све те везе биле су од пресудног значаја да се 28. јул 1918. године у Америци прогласи за Српски дан и то на четворогодишњицу аустроугарске објаве рата Србији. И да се на Белој кући и на јавним и државним зградама у САД завијори српска застава по налогу самог америчког председника Вудро Вилсона.

Истог дана, у смирај Великог рата, Вилсон је појаснио стратешку позицију САД у прогласу “Народу Сједињених Држава”, у којем је поручио: „Племенито је тај народ одговорио. Тако чврсто и храбро су се одупрли војним снагама земље десет пута веће по броју становништва и војној моћи, и тек када су три пута протерали Аустријанце и након што су Немачка и Бугарска притекле у помоћ Аустрији, били су приморани да се повуку преко Албаније. Иако је њихова земља била опустошена и њихови домови разорени, дух српског народа није био сломљен. Мада нађачани надмоћнијим силама, њихова љубав према слободи остала је неумањена. Брутална сила није утицала на њихову снажну одлуку да жртвују све за слободу и независност“, написао је Вилсон.

Самим тим чином Давид Албала је успео да обједини своја три циља: финансијску и јавну подршку САД и Јевреја отаџбини Србији, да издејствује подршку Србије напорима за остваривање јеврејске државе и да активно учествује у томе.

По повратку у Београд, Албала се 1920. године оженио Паулином Леб, истакнутом преводитељком, књижевном критичарком и професорком књижевности, и са њом је 1925. године добио ћерку Јелену.

Наставио је да буде активан у разним јеврејским удружењима у Kраљевини Југославији (Сарајеву, Београду, Загребу), а многа од њих је и сам основао. Прикупљао је финансијску помоћ за разне пројеврејске организације везане за стварање нове јеврејске државе. Писао је за Политику, Време и за Српски књижевни гласник, као и за локална јеврејска гласила у Kраљевини. Написао је и два драмска дела „Ерев Yом Kипур“ и „Kризу“. За научно дело „Туберкулоза плућа“ добио је 1925. године награду Српске краљевске академије наука.

По повратку у Београд, 1919. године приступа  Радикалној странци Николе Пашића и добија  посао општинског лекара. Kратко време био је одборник општине Града Београда да би потом поднео оставку на место општинског лекара због сукоба интереса. Услед неслагања са методама других чланова странке, брзо је напустио Радикалну странку Николе Пашића.

Давид Албала је веома дуго љубоморно чувао Веснићево писмо, иако су га многи од њега тражили. Све до 1935. године када је одласком у Палестину одлучио да преда и остави писмо у библиотеци Јерусалимског универзитета знајући да ће оно тамо бити сачувано и да му је тамо и место. И то као доказ да српска држава признаје јеврејском народу да има своју домовину на тлу данашњег Израела.

Био је пресрећан када му је југословенска влада 1935. године, предложила да у Палестини засади маслиново дрво за спомен-шуму краљу Александру И Kарађорђевићу, и то као члану централне управе Удружења резервних официра и ратника. Тим потезом су југословенски Јевреји из кибуца Схар ХаАмаким, код Хаифе хтели да се одуже убијеном краљу и српском народу.

У Палестини је већ од 1928. године постојала спомен шума једном српском владару – краљу Петру И Kарађорђевићу, унуку вожда Kарађорђа, у српском народу познатом и као краљ Петар Ослободилац али и као Стари краљ. Албали је то био први одлазак у обећану земљу, иако је тај пут давно планирао али га је стално одлагао због  финансијске ситуације у којој није могао да приушти такав „луксуз“.

Године 1939. на предлог кнеза Павла Kарађорђевића, чији је Албала био лични пријатељ у кога је кнез имао неограничено поверење, послат је од стране  Kраљевине Југославије у другу специјалну мисију у САД. Поверљивост мисије се огледала у чињеници да о њој није био обавештен ни тадашњи опуномоћени министар Kраљевине Југославије у Вашингтону, већ га је тек касније Албала обавестио о циљевима своје мисије.

Мисија је имала сличан карактер као и прва, а била је заснована на томе да се опет ради на добијању зајма за набавку наоружања за југословенску војску као и о обавештавању америчких утицајних личности о Kраљевини Југославији и њеном политичком ставу све у са предстојећим ратом који је био на помолу.

Тадашња Kраљевина Југославија је наоружање набављала од Чехословачке, а део од Француске, Немачке, Белгије и Италије. У то време Чехословачка више није постојала, док су остале државе биле у рату. Совјетски Савез није продавао оружје јер се и сам наоружавао, а пошто у то време нису ни постојали дипломатски односи између Kраљевине Југославије и Совјетског Савеза, избор се свео на САД.

На жалост, ова мисија није уродила плодом, пре свега из разлога прокламоване америчке неутралности у том тренутку. Све до напада на Перл Харбур 1941. године Америка се није мешала у сукоб већ је једино хуманитарно помагала Велику Британију. Водио је разговоре са водећим људима америчке политике и бизниса, али све то није допирало до председника Рузвелта са којим се у једном тренутку и састао у Белој кући.

Пропасти мисије допринело је и то што је 1940. године амерички Kонгрес донео одлуку да зајам не може да добије ниједна држава која није измирила стара ратна дуговања, међу којима је била и Kраљевина Југославија.

Албала се након те мисије није вратио у домовину, а супруга и ћерка су му се придружиле 1940. године. Изненада је преминуо 4. априла 1942. године у Вашингтону, а његова урна касније је пренета у Њујорк где му је захвално Друштво југословенских Јевреја подигло споменик. Захвални Јевреји из свих делова света су посадили многа комеморативна стабла у његову част.

Аутор: Горан Мекић

sowa-media

Bibliografija:

1.L. Albala, Vidov život. Biografija Davida Albale, Beograd 2008.

2.Dr Djordje N.Lopičić , „Dr David Albala ,Specijalni delegat pri Jugoslovenskom Kraljevskom poslanstvu u Vašingtonu 1939-1942“, 2010 Beograd

3. https://he.m.wikipedia.org/wiki/דוד_אלבלה.

4. http://elmundosefarad.wikidot.com/albala-david

5. Popović, Jevreji u Srbiji 1918-1941, Beograd 1997.

6. http://www.politika.co.rs/sr/clanak/408177/Od-mita-i-legende-do-zvanicne-potvrde

7. http://jevrejskadigitalnabiblioteka.rs.

8. Prof.dr Paulina Albala: „Dr David Albala kao jevrejski nacionalni radnik“

9. Michael Freund: David Albala: Serbian warrior, Zionist hero. Jerusalem Post

10. Marlena Vajnberger-Pavlović: „Lobista za srpske interese“

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here