ДЕЦА СА КОЗАРЕ

Поделите:

Фотографија приказује неколико стотина српске дјеце у логору Стара Градишка обучене за преодгој у усташке униформе

„У овој земљи не може нитко да живи осим Хрвата, а ко неће да се покрсти ми знадемо куда ћемо с њим. Данас није грехота убити и мало дијете које смета усташком покрету. Сву српску гамад од 15. Година па навише ми ћемо без грижње савјести поубијати, а њихову дјецу смјестити у обитељи која ће их одгојити као добре католике. Узмимо стројнице у руке и таманимо их све до колијевке, све оно што је против усташке власти и државе.“

Тим говором Дионизије Јуричевић свећеник у вјерском одсјеку НДХ поздравио је дјецу с крваве Козаре која је након двадесет пет дана и ноћи још увијек ођекивала пуцњима и рафалима.

На Козару и мање од четири тисуће партизана, у обручу су кренуле елитне постројбе Wehrmachta и СС-а, њих око једанаест тисућа, око двадесет тисућа усташких здружених снага потпомогнутих домобранским дивизијама и двије тисуће четника Драже Михајловића. Све мушкарце затечене на Козари у борби стрељати на лицу мјеста, сво становништво похватати и спровести у сабирне центре, жене и дјецу отпремити у Јасеновац, гласила је изричита наредба Führera коју је особно потписао Анте Павелић уз пригодну бесједу: „ Из слободне и Независне Државе Хрватске биће искоријењен коров што га је туђинска рука посијала, и нема те методе коју ми као усташе нећемо употријебити да начинимо чистом ову земљу, да је очистимо од Срба.“

Тијеком свибња 1941. када су почеле прве депортације Рома и дјеце са подручја НДХ, па до свибња 1945. када је задња композиција са Србима, Жидовима и Ромима стигла у логоре смрти, сматра се да је погубљено око четрдесет тисућа дјеце у доби до седамнаест година. Деветнаест тисућа и двоје прецизно је евидентирано само у Црној књизи логора Јасеновац. Свако четврто дијете било је с Козаре.

Према документима с „Опатијског протокола“ , генерал – штаб њемачких оружаних снага, по наредби самог Führera одлучено је да се „устаничком покрету на Козари дефинитивно сломи кичма“, а за ту операцију задужен је од стране Анте Павелића био Макс Лубурић. Смјернице за ову операцију стигле су из Берлина, због порасти партизанске дјелатности на простору Бања Луке – Приједора и Босанског Новог. С тим циљем формирана је и посебна борбена скупина Kampfgruppe Westbosnien коју су чиниле елитне постројбе СС-а и усташких специјалних здругова. Циљ офанзиве био је јасан, као и њен финале, који је био помно разрађен јер се очекивало да ће с Козаре бити поприличан број заробљеника, од којих ће бити велики број дјеце у доби до пунољетности.

Међу дјецом у доби до осам година била је и Радославка Бановић која је након рата, као живи свједок догађаја записала: „ У сам залазак сунца дошле су усташе. Када су нас истјерали почели су с клањима. На гомиле лешева почели су бацати и дјецу, још живу. Вриску и крике те дјеце чујем и дан данас. Пала сам од ударца ножа, али нисам изгубила свијест. Најстрашније је било гледати како ми убијају мајку, па дјецу из села. Мог брата Бошка од двије године усташе су натакле на бајунету, а млађу сестру Дару запалили у креветићу. Усташе су мог брата набијеног на бајунет дале мојој мајци којој је срце препукло од ужаса. Дотукли су је на гомили кундацима. Нису примијетили да сам још жива, јер су били забављени мајкама које су присилили да гледају како им дјеца још жива горе у креветићима. Осталу дјецу угушили су кречем у јамама. Момира Галића, мог сусједа заклали су у дворишту пред кућом.”

Од тридесет фамилија, тридесет мајки са двадесет и једним дјететом из села Цикоте, у које је ушла злогласна Прва усташка бојна потпуковника Симића, преживјела је само дјевојчица Радославка са двадесет и девет убодних рана. Село Драгеље, у подкозарју, спаљено је као и остала села до темеља. Како није било одраслих мушкараца који су се борили, усташе су бијес искалиле на женама и дјеци. Пет стотина и педесеторо дјеце звјерски је побијено у неколико дана иза офанзиве, а засеоци Дракулићи, Мотика и Шарговци у потпуности су спаљени до темеља заједно са мјештанима.

50. Усташку Павелићеву тјелесну бојну предводио је особно фра. Мирослав Филиповић – Мајсторовић, капелан самостана у Петрићевцу познатији и као Фра Сотона. Преживјели тврде да је особно потицао усташе да убијају дјецу уз покличе како све њихове гријехе, као свећеник, особно узима на своју душу. Крвави пут дјеце с Козаре водио је у концентрацијске логоре Стару Градишку и Јасеновац. О тим догађајима из 1942, Скендер Куленовић као партизански пјесник ће записати у својој најпотреснијој поеми „Стојанка мајка Кнежопољка“ :

„Сватри сте ми на сиси ћапћала – јој, благодатно
сунце кнешпољско! –
светројици повијала ножице сам румене
у бијеле повоје ланене,
светројици сам прала јутрење топле пелене …
Јооој,
Срђане,
Мрђане,
Млађене,
јој, три года у мом вијеку,
три првине у мом млијеку,
три саћа тешка,
силовита,
што их утроба моја изврца,
јој, росни тролисни струче ђетелине кнешпољске,
што процва испод мога срца!“

У самом Јасеновцу читав простор логора тих је дана био испуњен женама и дјецом с Козаре. Усташе су раздвајале дјецу од мајки, уз јауке и запомагања. „Ужасни крици људског бола, крици које људско ухо не може чути од избезумљености. Мајке су се бацале на бајунете да скрате себи муке. дјецу су одводили и пописивали у великог логорској згради. У малим собама натискали би и до педесеторо дјеце у најранијој доби. Ужасни крици, јауци и плач одзвањали су цијелом зградом. дјеца су се превијала од болова, глади и хладноће, жеђи, дозивали су мајке. Како није било мјеста рушили би се једни преко других. Руке, ноге, главе, уста на живим ранама других. Дјеца су умирала у незамисливим мукама. Усташе би ујутро само ушли у собе с декама и купили мртву дјецу. Остале би тровали, или их пустили да умиру од заразних болести. Када су били пијани убијали би дјецу маљевима или их клали у дворишту. У љето 1942. Празнили су ужурбано логор због све веће појаве болести међу дјецом. На једној чистини логора вршили су разврставање и трпали преосталу дјецу у камионе. У просјеку би до двадесеторо од те дјеце умрло дневно. Анте Врбан, заповједник логора стајао је с пиштољем и вршио ликвидације над оном дјецом која се нису могла успети у камион. Исте вечери дјецу која су остала, угушили су плином у камиону који је остао у логору“, прича Мара Вејновић – Смиљанић која је као логорашица гледала агонију дјеце с Козаре.

У мјесецу српњу 1942. Анте Павелић и Андрија Артуковић доносе одлуку да се оснују три засебна логора за дјецу с Козаре. Један од њих смјештен је у Горњој Ријеци код Крижеваца у којој је у раздобљу од српња до рујна од тифуса умрло преко двјесто дјеце с Козаре. Дјечјим логором у Јастребарском руководиле су часне сестре конгрегације Св. Винко Паулски и сматра се да је кроз ту институцију прошло око три тисуће и тристо тридесеторо дјеце, а према кроници самостана, али и свједочењу чувара гробља у Јастребарском, у том раздобљу сахрањено је седамсто шездесет и осмеро дјеце с Козаре.

Најзлогласнији логор дјеце у НДХ ипак је био онај у Сиску. Сматра се да је Антон Најжер, равнатељ те институције особно вршио егзекуције дјеце с Козаре затрованим инекцијама. Усташе су тај логор звали „логор у пеленама“ јер су дјеца углавном била предшколске доби. Часна сестра Барта Пулхерија била је најзлогласнија особа тог времена, јер је кроз њену институцију прошло више од три тисуће дјевојчица и дјечака с Козаре, од којих је остало мање од тисућу за размјештај и покрштавање у хрватске породице које су исказале жељу за тим.

Сазнавши за помор те дјеце, грађани се организирају у љето 1942. и преко Црвеног крижа извлаче дјецу те их размјештају по породицама у Загребу. Само из Старе Градишке и Сиска извучено је више од шест тисућа малих козарчана. У три мјесеца те драматичне битке живот је изгубило преко три тисуће малишана с Козаре.

Козара и дан данас тражи преко тисућу и седамстотина изгубљене дјеце с Козаре, а на ову ме причу и ово истраживање понукао данашњи разговор на Хрватском радију 3 између „угледног“ повјесничара и још „угледнијег“ водитеља емисије који су за вријеме трајања приче у више наврата констатирали како примаран циљ усташа нису била православна дјеца, већ изричито жидовска и ромска, те како се велики дио дјеце с Козаре ипак успио спасити великодушношћу хрватског народа који их је удомио и збринуо.

Угасио сам радио и било ми је савршено свеједно што ће угледни двојац наставити. Од свих страхота које су прошли ти људи, та дјеца, најважније је да нису била примарни циљ. Наставио сам свој живот уз Cohena и мислио сам само о једном, што је тим несретним људима у главама и што им је у срцу? Што је доврага са свима нама и како смо успјели сви постати тако бешћутни, тако монструозни, да нас и овакве приче не могу више дирнути. Приче дјеце заувијек заборављене у времену.

Приче дјеце с Козаре.

Oh, the wind, the wind is blowing
Through the graves the wind is blowing
Freedom soon will come
Then we’ll come from the shadows
Leonard Cohen – Partisan

Аутор: Иво Анић

Извор: tacno.net

Поделите:

1 коментар

  1. “и двије тисуће четника Драже Михајловића” – ЕХ, ако је и од Ватикана, много је. А где су фотографије које то потврђују? На пример, где су деца са “ћетнићким” кокардама – или су и “ћетници” били усташе?…

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here