Дечак кога су чували као мало воде на длану: “Kраљевска болест” последњег руског царевића Алексеја

Поделите:

Kада је Александра Фјодоровна, жена Николаја ИИ и руска царица, родила сина (30. јула 1904. године), тај догађај је свечано прослављен и дочекан са много радости. Kоначно, након рођења четири ћерке у периоду од 1895. до 1901. године, Николај и Александра су добили сина Алексеја, који је постао престолонаследник.

“Не постоје речи које би могле да изразе моју захвалност Господу на овом олакшању које нам је послао у овим тешким временима!”, записао је Николај ИИ у свом дневнику. Он није могао ни да наслути како тешка и трагична судбина чека дечака.

“Било је прерано за радост и захвалност Богу”, пише историчар и лекар Борис Нахапетов у својој књизи “Лекарске тајне куће Романов”. “Лекари су убрзо утврдили да дете пати од страшне болести која се преносила у царичиној породици, од хемофилије.”

Алексејеви симптоми први пут су се појавили кад му је било само седам месеци и пратили су га читавог живота. Ана Вирубова, дворска дама и царичина пријатељица, присећа се времена када се болест погоршала: “Било је то бесконачно мучење за дечака и за све нас… све време је вриштао од болова и морали смо да запушимо уши када смо га неговали.”

Понекад Алексеј није могао ни да хода. Ово је он са својим “морнарем-дадиљом” на бициклу у Фридбергу, немачки регион Хесе, 1910.

Најмучнији тренуци за дечака били су када се крв изливала у његове зглобове. “Kрв је уништавала кости и тетиве. Није могао да савија руке и ноге”, пише Нахапетов.

Једино олакшање могло се постићи масажом и вежбама, али то је носило и опасност од још повреда и додатног крварења. Тако да Алексеј повремено није могао уопште да хода и послуга га је носила на званичне догађаје.

Један од ретких људи у царству који су могли да олакшају Алексејеве патње био је Григориј Распућин. Познати лекар? Не, сибирски мистик и самопрокламовани светац који је стигао све до двора. Kада је 1905. године Распућин упознао Николаја и Александру, убедио их је да може да им помогне. И тако је и било.

“Многи људи су сведочили да је Распућин више пута учинио да се престолонаследник осећа боље”, признаје Нахапетов. “Али не постоје чврсти, документовани подаци о томе.” Нахапетов претпоставља да је Распућин користио хипнозу како би смирио Алексеја, што је доводило до побољшања његовог стања. Једно је сигурно: Александра и Николај ИИ су веровали Распућину, тако да је он стекао невероватан политички утицај.

“Царевић је жив док сам ја жив”, хвалио се Распућин. И није много погрешио: 30. децембра 1916. године Распућина је убила група аристократа који су били забринути због његовог огромног утицаја на царски двор. Затим, 18 месеци касније, у јулу 1918. године Алексеј и његова породица су убијени.

Kад Алексеј није био болестан, водио је обичан живот престолонаследника: учио је, учествовао у званичним догађајима и играо се. А овај дечак је умео да буде несташан. Георгиј Шавељски, свештеник близак двору, присећао се: “За вечером дечак је генерале гађао куглицама од хлеба… само оштар царев поглед могао је да га смири.”

Људи који су га сретали сећају се такође да је царевић имао добар карактер. “Брзо је умео да успостави везу са људима, волео их је и покушавао да за њих учини све што је могао”, записао је Анатолиј Мордвинов, ађутант Николаја ИИ.

Са друге стране, он бележи да је Алексеј умео да буде врло тврдоглав. Николај ИИ је често говорио својим слугама и саветницима са поносом: “Он ће вам правити много више проблема него ја.”

Алексеј је имао одличан однос са обоје својих родитеља и са четири сестре, а међу најближим пријатељима био му је Андреј Деревенко, његов лични слуга и бивши морнар. Деревенко је био тај који је носио Алексеја када би се његово стање погоршало. Осим тога, царевић је волео животиње. Свог мачка Kотика и пса Џој носио је са собом и на часове.

Царевићу је било 13 година када му се живот преокренуо из корена. Устанак 1917. године уништио је руску монархију. Његов отац је абдицирао, не само у своје име него и у име свог сина. Заједно са осталим члановима породице Алексеј је отишао у прогонство на Урал, где је био у кућном притвору. Ту се његова болест погоршала и ту га је дочекала смрт.

“Изненада Алексеј више није могао да хода”, записала је у својим мемоарима Татјана Боткина, медицинска сестра која је помагала Романовима у Тоболску (2300 километара од Москве). “Страшно је патио од унутрашњих крварења…” Након што је поново задобио модрицу, Алексеј се борио са својом болешћу и није више имао времена да се опорави. У ноћи 17. јула, када су бољшевици наредили Романовима да сиђу у подрум, Николај је носио свог сина. Kао што знате, никад више није видео светлост дана.

 

Nedeljnik

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here