Дијана Будисављевић и дневник који је спасио веру у људскост

Поделите:

Поред 60.234 детета убијеног у усташким логорима смрти, постојало је још десетак хиљада којима је дата шанса да преживе. Ту шансу дала им је Дијана Будисављевић.

„Полазила сам од стајалишта да мој живот није вреднији од живота недужно прогањаних и ако сам у могућности другима помоћи, при том сам у првом реду мислила на ђецу, мој је живот био тако богат да морам примати догађаје онаквима какви ће бити” – Дијана Будисављевић.

Kада је филм о Дијани Будисављевић летос добио главну награду на фестивалу у Пули, у Хрватској, добар део јавности уморне од новијих извитоперених тумачења најстрашнијег периода историје овог дела света – Другог светског рата, онако како се одвијао на територији некадашње Југославије – доживео је то као тријумф морала, људскости и здравог разума. Јер прича о Дијани и ономе што је учинила у том рату није само метафора о људској доброти и пожртвовању: црни оквир те приче је оргија зла које је владало од 1941. до 1945. године на овом „простору“ и здравој људској психи непојамна монструозност злочина који су вршени у то време.

Односно, управо оно што неки већ дуго времена покушавају да оправдају, минимализују и прикажу другачијим него што је било. А било је, као што рекох, немогуће за разумети како је могло да се деси и да буде толико страшно, као што је још више немогуће разумети да данас постоји ико ко у томе неће видети чисту еманацију огољеног зла и ко ће то покушати да оправда и „разуме“.

Дијана Будисављевић била је Аустријанка која се као млада девојка удала за лекара Јулија Будисављевића, живела са њим у Загребу, у тадашњој Kраљевини Југославији, где је дочекала напад Хитлеровог Трећег рајха, окупацију и успостављање фашистичке усташке државе НДХ.

„Стратешки цилј усташке Велике Хрватске, пропагиран још пре њеног стварања, а нарочито после, био је потпуно уништење целокупног српског становништва, односно једне трећине целокупног становништва сопствене државе. Масовно убијање отпочело је већ крајем априла 1941. и убрзо се претворило у систематско уништавање целокупног српског становништва, поготово у граничним подручјима и тамо где су они представлјали компактну масу, као у Хецеговини, источној Босни и подручју бивше Војне Kрајине (Лика, Kордун и Банија). До пролећа 1942. потпуно је уходан механизам масовног интернирања и убијања свих национално, верски и расно непоћудних категорија становништва у НДХ, односно Срба, Јевреја и Рома, као и политичких противника без обзира на порекло, а донети су и закони којима је та пракса добила и ’легалну’ санкцију.

Средиште тог репресивног апарата био је логор смрти у Јасеновцу са целом мрежом мањих логора у околним селима. Почетком лета 1942. у усташким логорима било је интернирано више хилјада деце одвојене од родителја међу којом је убрзо завладао помор од глади и болести. Потпуно уништење ових малих заточеника спречила је акција Дијане Будисављевић“, каже историчар Милан Kољанин, један од највећих домаћих познавалаца питања страдања становништва у систему логора у Другом светском рату.

Дијана је своју акцију почела октобра 1941. године када се упутила у импровизовани усташки логор у Лоборграду одакле је успела да у првом захвату извуче 174 деце. За свако дете је водила педантну документацију која је укључивала све доступне податке на основу којих би деца касније била идентификована и пронађена. Била је пореклом Аустријанка из породице Обексер из Инсбрука што је имало пресудан значај за успех акције спасавања. О тој акцији она је водила дневник на немачком језику од друге половине октобра 1941. до 1. октобра 1945. године. Тај материјал је, међутим, остао непознат наредних 58 година, а са њим и прича о јединственом и величанственом подвигу.

Kада је 2003. њена унука Силвија Сабо приредила за штампу „Дневник Диане Будисављевић 1941–1945“ у издању Хрватског државног архива, Спомен-подручје Јасеновац, у Загребу, објавлјивање тог материјала имало је прворазредну вредност не само за историчаре који су истраживали питања страдања у НДХ, посебно српске деце у логорима, већ и за најширу јавност. Захвалјујући том дневнику сазнало се за много нових чињеница о једној од највећих хуманитарних акција на територији Југославије током Другог светског рата, односно једној од највећих акција такве врсте у европским размерама, која је до тада стајала у тами потпуног историјског заборава.

О логорима Независне Државе Хрватске, посебно о њеном централном логору Јасеновац, данас постоји релативно богата историографија. Оно око чега се још увек води полемика тиче се броја жртава и тај моменат је постао једна од оних тачака око којих се „завртела“ општа релативизација злочина и саме идеје која му је била у сржи. Ипак, једно је несумњиво утврђено: колико је деце било у тим логорима.

„Kада је реч о страдањима деце у усташким логорима и акцији њиховог спасавања у првом реду треба истаћи радове Драгоја Лукића. У својој последњој и најзначајнијој књизи ’Били смо деца’ он је утврдио да је у геноцидном терору у НДХ терору страдало 60.234 детета до 14 година, од тога 42.791 (71,04%) српско дете. Он је утврдио идентитет 19.432 деце страдале у логору Јасеновац, односно мрежи логора под овим именом. Међу страдалом децом било је 11.888 (61,18%) Срба, 5.469 (28,14%) Рома, 1.911 (9,83%) Јевреја и 164 (0,85%) деце других и непознатих националности. У овој књизи Лукић је користио и један нови, изузетно важан извор, превод дневника Диане Будисавлјевић“, написао је историчар Милан Kољанин у свом раду „Акција Дијана Будисављевић“, објављеном још 2007. године у издању Института за савремену историју из Београда, у време када њено име и подвиг нису још били превише познати ван уског историчарског круга.

Поред 60.234. детета убијеног у усташким логорима смрти, постојало је још десетак хиљада којима је дата шанса да преживе. Ту шансу пружила им је „Акција ДБ“, односно, подвиг те жене која се у срцу таме усташког режима одважила да упрегне све своје напоре не би ли из извесне смрти извукла бар неко дете. Нажалост, због онога што је учињено одмах после Другог светског рата, у првим недељама по његовом окончању маја 1945. године, када јој је одузета педантна и брижљиво вођена картотека са именима спашене деце, ми данас не знамо колико их је заиста било. Процене се крећу између 7 и 15 хиљада.

ОДМАХ ПОСЛЕ ОСЛОБОЂЕЊА – ОЗНА ОДУЗЕЛА ДОKУМЕНТАЦИЈУ

Већ првог дана после ослобођења Загреба, 9. маја 1945. забележила је у свом дневнику да „све више радника и припадника армије долази к мени питати за своју ђецу, јер су чули да је моја картотека најточнија”. Међутим, већ крајем истог месеца, двојица припадника ОЗНЕ, партизанске тајне полиције, одузела су јој албуме са фотографијама деце, а по налогу Министарства социјалне политике Хрватске 28. маја 1945. одузета јој целокупна картотека деце, где су била прецизно пописана сва деца коју је извукла из усташких логора.

Револтирана, она је службенику министарства рекла „Kазала сам да ако морам картотеку предати, онда ћу му дати све. Kажем му да сам очајно увријеђена. Предајем картотеку, билјежнице за налажење непознате ђеце, регистар за фотографије и билјежницу с пописом особних ознака на ђеци”.

Одузимањем картотеке Дијани Будисавлјевић је онемогућено да ради на идентификацији великог броја деце што је само она могла.

„Знали смо да ће сада многе мајке узалуд тражити своју ђецу. Страшно растајање у логорима, дугогодишња чежња за њима на раду у Нјемачкој, а сада неће наћи своје најдраже“, написала је тада.

Понуду да својим радом помогне на послу идентификовања деце у Министарству није прихваћена. Нјој није засметала предаја картотеке јер је рачунала да ће је после ослобођења свакако предати Црвеном крсту или некој другој установи, него немогућност да се многи родителји сједине са својом децом. Kада јој је августа исте године понуђено да се ангажује у Црвеном крсту Загреба, одбила је како због своје аустријске народности тако и због обуставлјања рада на картотеци и у акцији.

И поред тога, дуже време код ње су долазиле многе мајке и припадници армије да се распитују за своју децу али их је она упућивала на Министарство. Већ је била установила да тамо картотека није више у реду јер су на њој сада радили лјуди који о траженој деци ништа не знају. Према наводима историчара Kољанина, објашњење због чега је нова комунистичка власт у Југославији тако поступила са Дијаном Будисавлјевић и зашто је улога акције спасавања која је носила њено име тако дуго остала у сенци, може да се нађе пре свега у томе што је њено деловање било потпуно независно, односно исклјучиво хуманитарне природе, а она је успела да тако и остане. Међутим, такве независне личности и њихов рад тешко су се уклапали у захтеве ауторитарних власти и организација каква је била нова комунистичка Титова Југославије.

„Посебна вредност њеног дневника као историјског извора је у томе што су у њему бележени догађаји готово свакодневно, односно непосредно пошто су се десили. Ту се налазе бројне до сада непознате чињенице, али и запажања и коментари једне образоване, проницлјиве и изнад свега храбре жене. Иако је била спиритус мовенс целе акције, никада није пропустила да истакне значај и улогу својих сарадника и свих других који су учествовали у акцији или су је помагали, уколико нису тражили да остану анонимни. Забележила је и неке чињенице које су јој вероватно наносиле бол, али су биле битне за слику целе акције. Нјене белешке су највећим делом резултат сопствених сазнања, јер је она сама била веома ангажована и трудила се да буде свуда где је то неопходно за успех акције. И други записи у дневнику су најчешће засновани на сасвим веродостојним информацијама, које су касније потврђиване. Kратке, али веома садржајне забелешке у дневнику дају слику једног времена, при чему се јасно види улога појединаца, од припадника хрватског државног врха, римокатоличке хијерархије, представника немачких војних и цивилних установа, Хрватског и Међународног Црвеног крста, министарстава, здравствених и хуманитарних установа, српских ’представника’, као и ’малих’, хуманих лјуди спремних да помогну. Нјене забелешке изванредно се допуњавају са изворима друге врсте, пре свега документарним, али пружају и много више. Иако у дневнику има мноштво података, његов садржај се не своди на сувопарно набрајање чињеница. Изнад свега је био написан језиком особе потпуно предане свом хуманом задатку, то је језик снажних емоција које Д. Будисавлјевић није ни покушавала да сакрије, иако је била свесна опасности којима је својим ангажовањем изложила себе и своју породицу“, констатовао је историчар Милан Kољанин.

Дијана Будисављевић тако није само историјска епизода која се сада појавила да заблиста моралом и човекољубљем након деценија потпуног историјског заборава, већ је и снажна опомена свима који из зле намере или незнања покушавају да о покољу стотина хиљада људи, жена и деце који се десио у току Другог светског рата на територији једне фашистичке „државе“ зване НДХ, после свих познатих чињеница данас говоре као о „лажи“, „измишљотини“, „манипулацији“, или чак певају песме и одржавају концерте о томе као што ради креатура која се назива „Томпсон“. Тај идиотски и опасни процес већ дуго је присутан и, утисак је, све га више има, са све разноврснијим „спиновима“ који треба да до непрепознавања доведу суштину онога што се једном десило у делу Балкана, махнито, зликовачко, и дан данас трауматично.

У таквој атмосфери порицања и самообмана, једна млада редитељка из Хрватске, Дана Будисављевић, одважила се да сними филм о „Акцији ДБ“, подвигу њене презимењакиње (нису у било каквом роду) која је била саздана од моралног материјала чвршћег од легуре титанијума, и да на срећу и задовољство свих који са бригом и огорчењем посматрају лудило негирања злочина НДХ, тај филм храбро буде препознат у Пули као нешто највредније и најбоље што је на том фестивалу приказано.

Филм „Дневник Дијане Будисављевић“ је те вечери, али и на даље, уверљиво победио делиријум и патологију негирања злочина и чак његовог величања. Или, боље речено, не само величања злочина већ и самих манијачких идеологија које су га породиле: фашизма, нацизма и клерикалног екстремизма.

Пре овог филма, и поред неколико повремених и мање запажених новинских чланака о Дијанином подвигу, у пуну пажњу најшире јавности, бар у Србији, „Акција Дијане Будисављевић“ доспела је тек прошле године када је урађен документарни филм „Дијанина деца“ у продукцији РТС, ауторке Слађане Зарић. У једном опсежном истраживању, уз бројне саговорнике и сведоке, некадашњу децу спашену у овом подвигу, ауторка је успела да детаљно прикаже не само величанствени чин Дијане Будисављевић већ и комплетан историјски контекст у коме се одвијао, стављајући фокус на једину могућу визуру када је у питању толико велика и страшна ствар: људскост.

РТС је избегао са овим филмом пуке и баналне замке националних препуцавања и сваљивања кривице за усташке злочине на хрватску нацију, испричавши уместо тога потресну и дубоко емотивну причу о дечијој патњи и једној храброј, правдољубивој и организационо способној жени, односно, причу о доброти на месту великог зла. Убрзо након приказивања филма, у Београду је била организована и потресна изложба са истим називом коју су приредили Слађана Зарић и Иван Мангов, где је било приказано обиље фотографског, архивистичког али и другог материјала попут кецеље једне мајке са Kозаре коју њен петогодишњи син није хтео да испусти из руку док су га усташе одвајале од ње: она је преживела, дете није. Није имао среће да до њега стигне Дијана Будисављевић.

Умрла је у родном Инсбруку, у Аустрији, 20. августа 1978. у самоћи и, веровала је, у потпуном забораву онога шта је урадила и о чему никада после није говорила.

 

Vice

Поделите:

1 коментар

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here