ЂОРЂЕ БОЈАНИЋ: Дан примирја или Дан победе или још боље Дан капитулације Аустро-угарске монархије и Немачке царевине

Поделите:

Не могу а да се не сетим срамног чина који се десио пре две године на стогодишњицу од примирја у Великом рату, у ствари, тачније и прецизније капитулације Аустро-угарске монархије и Немачке царевине!!! Тако морам да почнем ово моје излагање

Прво да се присетимо шта се то десило пре две године…

Прође и тај јубилеј стогодишњице 2018. али, тај сраман чин мора да се забележи и не сме да се заборави… када је тзв. Косово* било међу земљама победницама у Првом светском рату… е, стварно велика срамота за ту и такву Европу.

Али то и није много чудно, баш ти исти наши савезници Французи и Енглези су захтевали да им се сва помоћ плати. Чак и пертле за цокуле које су биле испоручене српској војсци пред пробој Солунског фронта, а да не говоримо о топовској муницији већег калибра. Чак и пертле! Опанци на ногама тих јунака више нису били употребљиви.

И плаћене су савезницима њихове пертле! И то морамо да знамо.

Али, зато и као захвалност што смо бранили Европу и своју отаџбину ми данас као захвалност имамо заставу тзв. Косова* међу земљама победницама у Цркви Нотр Дам у Паризу, тамо где су 1389 године звонила црквена звона у част победе Српске војске на баш том Косову*. Верујем да је ово била само провокација а не незнање и непознавање историје. Косово не само да није било учесник Великог рата, већ тада није ни постојало чак ни као јужна српска покрајина. У то време један део је припадао Краљевини Србији, а Метохија Црној Гори.

ДА СЕ СЕТИМО КАКО ЈЕ ОКОНЧАН СУКОБ, ВЕЛИКИ РАТ и да се вратим на тему…

Први светски рат је један од највећих сукоба у историји, трајaо је од лета 1914 до јесени 1918 године. То је био освајачки рат а водио  се између два савеза  Централних сила (Немачка, Аустро-угарска) и Антанте (Русије, Француске и Енглеске).

ИСПРАВНИЈЕ ЈЕ РЕЋИ ДАН ПОБЕДЕ, А НЕ ДАН ПРИМИРЈА… ми смо победили, нисмо изгубили рат.

Рат је завршен победом Антанте а човечанство је претрпело огромне људске и материjалне жртве. Србија и Црна Гора учествовале су у рату  на страни Антанте против Централних сила. Основни узрок рата била је жеља за поновном поделом света за колоније и за превласт између Централних сила и Антанте. Само за неке земље као што су Србија и Црна Гора то је био одбрамбени рат.

Капитулацијом Немачке, после четири године крвавог рата, завршен је Први светски  рат  у којем је учествовало 36  држава. Први светски рат се водио у Европи, Азији и Африци.  Од око 70 милиона мобилисаних, погинуло је и умрло од рана и глади око 20 милиона; највећи губитак је имала Србија (26% од укупног броја становништва).

Безусловна капитулација, према којој је Немачка морала да напусти све окупиране земље на западу и истоку, Алзас и Лорену и леву обалу Рајне, потписана је у железничком вагону у француском месту Компијењ, 11. новембра 1918. године, у 11 часова  пре подне. Касније, у знак ситне освете,  Хитлер  је  наредио да  Француска  потпише капитулацију у  јуну 1940. године у истом том вагону  који се чува  као  споменик-музеј у Компијењу.  У  Музеју  вагону данас се налазе заставе свих савезника, међу којима је и наша.

Српска застава враћена је међу победничке у железнички вагон у Компијењу тек 2009. јер државе Антанте нису дозвољавале да се ту истакне југословенска, а нарочито не комунистичка застава с петокраком, пошто су победници у Великом рату били Срби.

Дан примирја обележава се од 1919. године у знак сећања на потписивање примирја и престанак непријатељстава 11. новембра 1918. године. Сваког 11. новембра у 11 часова Канађани, Аустралијанци, Британци и остали чланови земаља Комонвелта обележавају Дан сећања, одајући тако почаст онима који су се борили и дали животе за своју земљу.

У Београду се на Француском војном гробљу сваке године на овај дан одржава церемонија у организацији Француске амбасаде у Србији.

Последице рата су биле бројне. Прво, битно је измењена карта Европе. Аустро-Угарска је престала да постоји; створене су нове државе: Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, Пољска, Чехословачка, Финска, Естонија, Летонија и Литванија; Русија постаје прва социјалистичка држава; у Немачкој је срушен царизам. Долази до општег осиромашења и по први пут се клице незадовољства јављају и код средњих слојева.

Ниш је јуначка српска војска, под командом војводе Петра Бојовића, ослободила 12. октобра 1918. године.

Престоница Србије-Београд  ослобођена је 1. новембра 1918. године после трогодишње окупације у Првом светском рату, а последњи окупаторски војници повукли су се преко понтонских мостова на Сави у Земун у рану зору.

За само 46 дана од јуначког пробоја Солунског фронта, Прва армија војводе Петра Бојовића је, у једном даху јуначки, гонећи непријатеља из јуриша у јуриш, превалила око 500 километара и стигла надомак Београда.

Прве комите, претходнице Прве армије, ушле су у град у рану зору, а око 10.30 часова тог дана Коњички ескадрон Дунавске дивизије избио је на Калемегдан.

На челу колоне, дуго очекиваних ослободилаца, која је око 15 часова преко тепиха од цвећа дефиловала од Славије ка Калемегдану, био је пуковник Милојевић.

Да не би изазивали непријатељску артиљерију из Земуна, главнина снага ослободилаца, Моравска и Дунавска дивизија, задржале су се на прилазу града.

Последње дане боравка у Београду, злочиначки окупатор је провео безобзирно пљачкајући све што је преостало у продавницама и код грађана.

Завршавали су прљави посао који су по наређењу аустроугарске врховне команде започели још у септембру, када је пораз већ био изгледан.

Све што нису могли да понесу, уништавали су. Горели су магацини и штале. Прекинули су снабдевање града струјом и водом, а на крају су, у бесу, порушили и железничку станицу.

Повукли су се преко понтонских мостова на Сави, које су затим дигли у ваздух, да би избегли заслужену казну.

Одушевљени грађани припремили су за врховног команданата своје војске, престолонаследника Александра Карађорђевића, огроман ловоров венац, док је команданту француске војске генералу Д’Епереу био намењен уметнички израђен јатаган.

Цела Србија била је слободна 3. новембра 1918. године.

Немачка је потписала капитулацију 11. новембра 1918 године, а претходно су оружје положиле њене савезнице Бугарска, Турска и Аустроугарска.

Наталијина рамонда је цвет-симбол који грађани носе поводом Дана примирја у Првом светском рату. На реверима je биљка са Кајмакчалана. Цвет назван по краљици Наталији Обреновић у ботаници познат је и као цвет феникс.

У суровим биткама вођеним у Првом светском рату против Аустро-Угарске, Немачке и Бугарске, Србија је изгубила више од 379 000 војника.

Њене жртве у земљи су биле још веће и износиле су око 630 000. Практично, погинуо је сваки четврти становник Србије.

Србија је завршетак рата дочекала је са 114 000 војних инвалида и са више од 500 000 деце без хранитеља. И територија Црне Горе је поднела у рату велике жртве и материјална разарања.

Србија је у првом светском рату изгубила 1.247.435 становника  или 28 посто целокупног становништва

Србија је крај рата дочекала осакаћена. Поднела је највеће жртве од свих зараћених страна. Од око пет милиона  становника колико ј е имала пред рат,  у  борбама и  геноциду, а и од тифуса, зиме и током повлачења преко залеђених албанских планина, изгубила је више од милион и 200.000 становника.

Од око 737.000 војника, живот је на олтар отаџбине положило 379. 000 војника и старешина.

Материјална штета процењена је на тадашњих шест милијарди златних франака.

Oвај рат  наш народ је звао Велики рат, а тек после Другог светског назвао га Први светски рат.

Mи Срби смо се баш својом победом одрекли права да будемо слободни и поразили сами себе. Уместо да створимо своју српску државу, створили смо Југославију и постали окупатори и робови у рођеној земљи.

Србија је „жртвујући све за љубав јединствене државе помогла само Хрватима и Словенцима, који би, да се нису нашли у Југославији, морали да плаћају Србији ратну одштету а не да је обилато искоришћавају“.

После сто година од ослобођења не смемо заборавити и оно што највише боли

Трагично је што се домовина никада није одужила ратницима из Великог рата, који су је створили. Довољна чињеница је да је Савез ратних добровољаца 1912-1918. Краљевине Југославије забрањен без суда 1947. године (Александар Ранковић).

Са тешким инвалидима, неспособним за самосталан живот  износили су  1.511.415 људи.

Инвалида је било толико у Србији после 1918. године да су се од њих могле формирати читаве дивизије.

Они су представљали велики проблем за опустошену Србију. Исто тако велики проблем су била и ратна сирочад, недорасла деца, која су остала без храниоца, често и без оца и без мајке. Њих је било око 500.000.

Тргови су били пуни сиротиње, о коме је слабо ко водио рачуна, а та сиротиња био је СРПСКИ ХЕРОЈ, ЈУНАК СА ЦЕРА, КОЛУБАРЕ… онај који је газио снег по албанским гудурама и јуришом се вратио и ослободио Србију.

Добровољци из Великог рата, делом су и жигосани  као издајници, повлачили су се у себе и ћутали да не би породици навукли још већу беду на врат. Карађорђеве звезде и бели орлови су бачени у прашину и покрио их је заборав… зарад ,,братства и јединства“.

Данас по први пут имамо споменике и сећања на наше јунаке ГВОЗДЕНОГ ПУКА. По први пут имамо споменик Момчилу Гаврићу. Зар је оволико времена било потребно да им се одужимо?

Нажалост, оно што је добијено у рату, српски народ је губио у миру. Када судбину у руке узму људи који из личних или политичких интереса одређују судбину других људи, па и целог народа, постоји дилема – да ли је могло бити све другачије?

11.новембар, Дан примирја у Првом светском рату, обележава се у Србији као државни празник.

Ђорђе Бојанић, проф. историје и главни уредник сајта Српска историја

 

Поделите:

1 коментар

  1. Не улазећи ни у какве коментаре, у овом контексту цитирали бисмо чланак др Часлава М. Никитовића, који у целости гласи…

    Др Часлав М. Никитовић:

    ЈЕДАН ПАШИЋЕВ ЗАХТЕВ ЛОЈД ЏОРЏУ

    Непрестано после Првог светског рата, Пашићеви противници су критиковали овога великог српског државника као претставника т. зв. „велико – српске“ политике. Он је у њиховим очима сматран за човека, који није био за Југославију и који је, како су говорили, спречавао да се она оснује. Треба се само сетити познате Женевске конференције, из почетка новембра 1918, на којој је он сам учествовао у име владе Краљевине Србије, док су с друге стране присуствовали претставници Југословенског одбора, Народног вијећа из Загреба, као и претставници српске скупштинске опозиције – сви противни Пашићевом мишљењу. Та је конференција показала врло добро да ће будућа заједничка држава имати тешке муке при својој организацији, не само са Хрватима и Словенцима већ и са извесним Србима, који су се за њима поводили.

    Недавно сам имао прилике да прочитам у рукопису још необјављене успомене пок. др Војислава Јанића, бившег народног посланика и министра у Пашићрвој влади, који је био један од омиљених Пашићевих фаворита. Др Јанић је, по Пашићевој жељи, за време Првог светског рата био у Лондону у српском пропагандном отсеку, чији је шеф био тада млади теолошки беседник, а доцније славни српски епископ Николај. Ова два прелата (и др Јанић је био свештеник) били су и врло блиски лични пријатељи, што су остали до краја Јанићева живота ( Др Јанић је умро под окупацијом 1944). Обадвојица су уживали велико Пашићево пријатељство , а нарочито поверење, и ако Николај није био падикал; он је био либералски син и велики пријатељ са пуковником Аписом, вођом „црнорукаца“. У датањем посланику Краљевине Србије у Лондону, Јовану М. Јовановићу – Пижону, и ако је тада био радикал, Пашић није имао пријатеља ни сарадника за своју националну политику. Пижон је био пријатељ са Викхемом Стидом и Ситоном Вотсоном, људима који су дириговали безмало британским јавним мишљењем, а много више били наклоњени Хрватима и Трумбићу него Пашићу, за кога је Стид једном рекао да се понаша као неки турски султан. Уз то, ова два британска интелектуалца су имали велики утицај у Форин офису. Отуда су код њих Срби као православни, мислили су, били експоненти Русије. Таквом посланику, као што је био Пижон, који је Пашићу опонирао и кад је мислио да је Пашић био у праву, Пашић није могао веровати.

    У успоменама др Јанића има више веома интересантних места, из којих се види велико Пашићево поверење у владику Николаја и др Јанића. Велики државник је употребљавао њих двојицу кад су му требали као тумачи приликом његових посета Лојд Џорџу, Сер Едварду Греју, Лорду Керзону и Лорду Балфору. Места у Успоменама, у којима су те Пашићеве посете описане, заслужују пуну пажњу, јер могу послужити као извор за пашићево тадање мишљење и рад у погледу нове организациује нове државе Срба, Хрвата и Словенаца, а нарочито у погледу заштите српскиј интереса у новој држави,
    који су се доцније показали веома угрожени.

    Др Јанић живо описује једну Пашићеву посету Лојд Џорџу, тадашњем британском првом министру, на којој су му владика Николај и др Јанић били тумачи. Циљ посете, која је била половином 1918, био је да Пашић придобије знаменитог британског државника за своју идеју, коју жели да изнесе на Конференцију мира, кад за то буде време, и покуша да је оствари. Пашић је изашао пред Лојда Џорџа са следећим својим планом. Тражио је од њега да Велика четворица ( Вилсон, Лојд Џорџ, Клемансо и Орландо ) прихвате да се утврде границе Краљевине Србије, које су, према Пашићевом предлогу, биле мање него оно што је Лојд Џорџ нудио Пашићу. Лојд Џорџ се изненадио и рекао Пашићу да се чуди да он тражи мање него што му он нуди и даје. Пашић је мирно рекао да мисли да га први министар није добро разумео. Онда му је рекао да он жели да зна: шта добија Краљевина Србија за своје огромне жртве поднешене у овом рарту; да ли се Срби могу ујединити на целом свом етнографском подручју и да ли будућа Конференција мира може признати границе Србије? Отприлике, такво је било Пашићево питање.

    Лојд Џорџ је мислио и, најзад, показавши карту, понова рекао Пашићу: „Па ми вам дајемо све ове земље, које, видим, ви не тражите“. Пашић је тада полако објаснио свој став: „Ми их тражимо, али их не тражимо за Србију. Те ће земље ући у нашу нову заједничку државу, а онда ће се Србија с њима споразумети и ујединити. Међутим, по моме предлогу, за који вас молим да подржите, тачно ће се знати шта је њихово, а шта је Србијино; нико се не ће моћи препирати и свађати, сваки ће бити на своме прагу господар према томе како се буду споразумели“.

    Др Јанић пише да су се он и владика Николај чудили оваквоме Пашићевом захтеву и нису га одмах правилно схватили. Лојд Џорџ је видео у чему је била Пашићева идеја: Пашић је хтео међународно признање граница Краљевине Србије од једног тако високог међународног форума као што је Конференција мира.

    Пашићев примарни циљ, као носиоца спољне политике Краљевине Србије, био је несумњиво да заштити њене интересе и интересе Српског народа. Он је као што се види, у томе правцу деловао и тврдо веровао да ће то бити најбољи начин да се новокј заједничкој држави обезбеди унутрашњи мир. Он није био тада, као што су га
    оптуживали и тада и доцније, против Југославије: он је био за Југославију, али такву где ће се тачно знати шта је чије и где, у случају неспоразума са осталим партнерима у њој и евентуалног разиласка – Србија не може бити окљаштрена.

    Лојд Џорџ је обећао подршку за Пашићев предлог, али није био био сигуран да ће и остали фактори на Конференцији мира усвојити његово гледиште. Конференција мира у Версаљу посветила је много више времена борби око поделе немачких колонија него разумном решавању европских проблема. Ови последњи су, како смо видели, после двадест година од закљученог мира, довели до новог рата, много крвавијег и по последицама страховитијег.

    Пашић је био шеф југословенске делегације на Конференцији мира, али је Трумбић био министар иностраних послова. Отуда су, у погледу наших међународних проблема на Конференцији мира деловале две опречне силе: Пашић и Трумбић, Трумбић је, као што се и тада, а нарочито доцније, могло јасно видети, био дубоко надојен франковштином, ма да се правио Југословен. Као такав, он је употребио сав свој утицај да се Пашићева идеја не оствари. Он је, као и сви хрватски политичари – са малим изузетком – био оптерећен т. зв. „хрватским државним правом“, па је у Пашићевој идеји видео да ће Босна и Херцеговина бити за Хрватску изгубљене. Хрвати су на њих полагали право, и ако у овим двема покрајинама није било Хрвата, већ само католика (око 22%), које је, тек у новој држави, Стјепан Радић, својом бесомучном агитацијом, уз помоћ надбискупа Штадлера и Шарића, које је, иначе, мрзео, створио Хрватима. То твдри и један од Радићевих поклоника у Србији, Драгољуб Јовановић, у својој најновијој књизи.

    Пашић није успео да Конференција мира потврди посебно границе Cрбије, али је покушао све да ту потврду добије. О овоме Видовдану навршава се 56 година од потписивања Версајског мира, па мислим да је било потребно изложити постојања, на основу успомена једног сведока, да спречи унутрашње борбе у будућој заједничкој држави, које је Пашић предосећао и предвиђао.

    Успомене пок. др Воје Јанића имају важност као извор за приоучавање Пашићевог рада при оснивању и организовању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. (Види: др Часлав М. Никитовић, Један Пашићев захтев Лојд Џорџу, “Братство – Fraternity“, број
    241-242, јуни – јули 1975, стр. 12/13, Toronto, Ontario, Canada).

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here