ДОК ЈЕ СРБА, БИЋЕ И ЈУНАКА! Знате ли како је капетан Бранко Мишић преузео команду батаљона и постао херој битке на Мачковом камену?

Foto: Printskrin Nacionalist
Поделите:

Усред битке на Мачковом камену, трећег дана у сутон, дотрча ордонанс команданта дивизије генерала Васића и рече ми да хитно дођем у штаб. Потрчао сам у правцу штаба, док су меци фијукали око нас. Генерал Васић, узбуђен, сломљен умором и неспокојством о исходу битке, рече ми: „Капетане Мишићу, преузмите команду Четвртог батаљона, јер је мајор Топаловић погинуо пре неколико минута…”

Дубоко ме је потресла та вест. Мајор Топаловић је био јуначина од пете до главе, људина. Војници су га обожавали. Нисам имао времена да питам ни како се то десило, нити да ли ћу моћи да одговорим задатку, јер ми генерал Васић рече: „Решења доносите према ситуацији, јер немам телефонску везу”.

То је било све. Ја, капетан прве класе, Бранко Мишић, у овом судбоносном тренутку преузимам команду батаљона. Од мене се очекује или да зауставнм непријатеља или да погинем, као толики други. То су били само тренуци размишљања, јер оно што сам тог момента угледао – запрепастило ме је: непријатељ је опкољавао један батаљон Деветог пука! Нити сам то могао да јавим штабу дивизије, нити сам знао шта да учиним. Боже, помислио сам, за који минут, наши војници ће бити заробљени и можда поубијани. Коса на Мачковом камену претвориће се у кланицу…

Нисам видео други излаз, осим да се ставим на чело бомбаша и спречим то опкољавање. Тако сам и учинио. Сакупио сам око 200 бомбаша, па смо се у скоковима, погнути, упутили према главнини Шваба. Батаљон је ишао иза нас. Кад смо се приближили на око двадесет метара- засули смо их бомбама! Онда је, на широком фронту, наишао други талас, па смо га опет засули бомбама. У том часу је пристигао мој батаљон и командовао сам – јуриш. Одсечени од главнине, они делови који су кренули у опкољавање, повукли су се. У том јуришу, претрчали смо двадесетак метара. Швабе су нас дочекале клечећи и – нишанећи. Неколико мојих бомбаша паде, али пристигоше други и поче борба прса у прса. Није дуго трајало, највише пола сата, а поље се плавило од швапских униформи… Ту смо их потукли. Онај батаљон Деветог пука, лево од мене, такође – је био у јуришу. Мрак нас је зауставио. У току ноћи стигло је наређење да ујутро, у три часа, наставимо офанзиву…

Само што смо предахнули, кренули смо. Око десет часова пробили смо фронт. Туче нас аустријска хаубица, коси ми људе. Чујем јауке рањених. Болничари једва стижу да их покупе. Следећих неколико часова нисмо се зауставили, све док Швабе нису биле преко Дрине. Ту сам био рањен…

Месец дана касније, у болници, уручена ми је Карађорђева звезда са мачевима. То што сам учинио са својим бомбашима на Мачковом камену, посебно тренутак одлуке да спречим опкољавање батаљона Деветог пука – заслужило је, по оцени команде, ово високо одликовање. Тако сам Карађорђеву звезду придружио двема Златним Обилићевим медаљама за храброст, које сам стекао у бојевима са Турцима и Бугарима. Али, стекао сам и четири ране: на Куманову, Говедарнику, код Шапца и на Мачковом камену. Пету, најљућу рану, кад ми је разнето плућно крило, доживео сам на Соколцу. Тада сам стекао и другу Карађорђеву звезду са мачевима. У отаџбину сам се вратио као тешки војни инвалид, потпуно неспособан за рад и службу…

Капетан Бранко Д. Мишић

Извор података: „Солунци говоре“ Антоније Ђурић, “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.

ИЗВОРСрбадија

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here