Духовно јединство под Пећком патријаршијом на врхунцу

Поделите:

Владимир Димитријевић, православни публициста, о Србима у 16. веку. Са Пећком патријаршијом одолели смо исламизацији и католичењу

ЗНАЧАЈ аутокефалије за наш народ не може се превидети: Жарко Видовић је сасвим у праву кад каже да српска нација није настала као западне, на метафизичким начелима воље за моћи, него као плод благодатног деловања Цркве, због чега, иако су Срби били крајишници, бранитељи војних граница разних царстава, дакле ратници, код њих никад није било милитаризма, јер је епска свест била облагорођена хришћанским духом и светосавско-косовским заветом, који остварује, борећи се за земну отаџбину, победу у небеском поретку ствари.

Одмах после пада деспотовине којом је владала династија Бранковића, већ крајем 15. века, грчка Охридска архиепископија, уз помоћ турске власти, ради на одузимању аутокефалности Српској цркви. Српски митрополит смедеревски Павле се, двадесетих година 16. века, са епископима Србима супротставља овом разарању националне Цркве, због чега га охридски архиепископ Прохор, на помесном сабору своје архиепископије, 1532, изопштава као “непослушног”.

МИТРОПОЛИТ Павле је поткупио Турке да ухапсе Прохора, и привремено је обновио србску аутокефалију, да би јула 1541. охридски архиепископ, удружен са цариградским патријархом, успео да од султана издејствује укидање наше црквене независности и припајање свих српских епархија Охриду. На митрополита Павла је бачена анатема, тако да је он морао да бежи у Русију и Влашку, чији га војвода Јован Радул назива “човеком исправним и верним”, дајући му право да скупља милостињу за србске манастире.

ећку патријаршију је 1557. године обновио велики везир султана Сулејмана Величанственог, Мехмед-паша Соколовић, бивши послушник манастира Милешеве, који је то учинио не само као Србин свестан свог порекла, него и као генијалан геополитичар Турске царевине.

Срби су, по броју и распрострањености, били највећи православни народ на Балкану, који не само да је имао државотворну свест о слави немањићке државе, него је, ако је био незадовољан, представљао и веома озбиљан фактор нестабилности по турску државу, поготову у њеним граничним областима према Млецима и Хабзбуршкој монархији, оданим римском папи.

Зато је Мехмед-паша Соколовић сународнике ослободио власти Охридске архиепископије и довео на престо црквене власти свог брата, хиландарског архимандрита Макарија, који је на архијерејском сабору у Пећи васпоставио канонски поредак у пуном обиму.

ОБНОВЉЕНА Патријаршија је обухватала Штип, Радовиште, Самоково и Рилу, област Косова и Метохије на југу, а затим Црну Гору, Далмацију (па и делове данашње Словеније), као и Славонију и Будим на северу. Турске власти су допустиле обнову опустелих цркава и манастира (осим оних који су више од педесет година стајали у рушевинама). Развија се снажна зографска и преписивачка делатност, израда црквених сасуда и штампање књига. Истовремено, српски патријарх постаје “милет-баша”, добијајући право управљања унутрашњим животом своје заједнице на Балкану.

После смрти патријарха Макарија наслеђује га његов синовац Антоније Соколовић, а 1575. престо заузима Герасим Соколовић, који се потписује као патријарх не само Срба, него и Бугара. Династија патријараха Соколовића окончава се Саватијем Соколовићем, који је 1586. довршио изградњу манастира Пиве.

После смрти Мехмед-паше и гашења династије Соколовића као поглавара Српске цркве, наступају тешки дани: Срби, које су Рим и Беч позвали на устанак против Турака, и који се одазивају устанцима у Банату, Херцеговини, Пећи, Скадру и Кучима, бивају остављени од “Латина, старих варалица”, а Турци устанке гуше у крви и спаљују мошти Светог Саве 1595. године. Ипак, иако са тешкоћама, Пећка патријаршија наставља да постоји све до средине 18. века, када је турске власти, у договору с Цариградском патријаршијом, укидају, због “непоузданости” српског елемента.

Како је у својим историософским студијама показао др Жарко Видовић, Срби никад у својој историји нису били тако духовно јединствени (а без самосталне државе) као у доба обновљене Пећке патријаршије. Само с њом на челу могли су да одоле онолико колико су одолели и исламизацији и католичењу.

ВИДОВИЋ, у својој књизи “Историја и вера” (Београд, 2009, стр 365), нарочито истиче улогу српских манастира као средишта српских завичаја који су се уливали у свест о свенародном заједништву: “Пећка патријаршија је икона-жижа заједнице српских манастира. У то време манастири су играли одлучујућу духовно-историјску улогу у црквено-народном животу, јер су били светиње сваког ужег завичаја. Народ је ишао у манастире, окупљао се око манастира, а монаси су имали водећу улогу у животу српског народа, јер су били наша истинска народна елита. То су били хришћани спремни на сведочење и жртву.”

Од најбољих калуђера бирани су епископи, који су чували како веру, тако и нацију, утемељену на Косовском завету. Један римокатолик је о улози пећког патријарха са жаљењем писао: “Тај шизматички народ има за свога поглавара као некога краља свога патријарха, кога ми називамо српским архиепископом, а његови га зову патријархом, па за њим они у свему пристају као пчеле за својом матицом.”

Владимир Димитријевић

Новости

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here