Душан Буковић: БРОЗ ЈЕ БИО НА ПАВЕЛИЋЕВОМ ЗАДАТКУ ДА ПОКРЕНЕ ГРАЂАНСКИ РАТ МЕЂУ СРБИМА

Поделите:

Када је реч о великохрватском фиреру, буржоаском најамнику Јосипу Брозу тзв. „Титу“, вођи устанка у Србији 1941. године, онда треба рећи истину, да је био на Павелићевом задатку. Дошао је у Србију на позив извесних србофобичних „великих кадрова“, великохрватских најамника, чланова реакционарног, подземног и подривачког Покрајинског Комитета КПЈ за Србију, да међу Србима покрене грађански рат и тзв. „буржоаско-демократску“ револуцију, која је била само нагли прелаз у перманентну пролетерску револуцију (Види: Stephen Clissold, Whirlwind…, London, Great Britain, 1949, стр. 99).

У овом контексту поменули бисмо један чланак Димитрија Љотића који је објављен под насловом „Дража Михаиловић и комунисти“, где између осталог, стоји:

„Кад је наш војнички слом одзвонио нашој држави пропаст, генералштабни пуковник Дража Михаиловић није хтео да оде ни својој кући, ни у заробљенички логор. Он се повукао на равну гору, обронак Сувобора и ту са неколико официра и војника образовао језгро једне официрске организације, која је себе претстављала као језгро остатка некапитулиране војске…

Међутим од 22 јуна, до објаве рата Немачке Совјетији, та организација отпочиње да игра своју негативну улогу. Тада им прилазе комунисти…

Генерал Љуба Новаковић је чак примио и сарадњу са комунистима, називао је своје сараднике умереним комунистима…

Пуковник Михаиловић је радио другачије. Он није хтео отворено комунисте примити у своје редове, и тако су они образовали засебне одреде, али је примио тезу њихову да се не туче против комуниста. И зато смо присуствовали одиста чуду: да се одреди пуковника Михаиловића и одреди комуниста не туку међу собом…

Први разлог је у чињеници да комунисти покрећу револуцију. Њен точак је сувише тежак да би комунисти могли да га покрену, ако би се други одупрли, јер је комуниста сасвим мало, а других огроман број. Зато је потребно и довољно да последњи седе неутрални, да не сметају ничим комунистима. Кад се точак револуције пак покрене, кад добије довољну замајну снагу, онда ће и сви остали, који седе скрштених руку сад, имати или да играју како им се свира, или ако покушају точак револуције зауставити, онда ће их револуција смртвити.

Други разлог је у чињеници, да се код народних маса комунисти нису ни могли ни смели показати у почетку у правој светлости и с правим својим лицем. Они су зато себе назвали ‘партизанима’ и објаснили народу да су то све српске партије уједињене. Њима је било потребно да се у својој акцији могу да огрну националним плаштом. Без тога им неби било успеха. Није било потребно да их пуковник Михаиловић огрће тим плаштом. Било је довољно да им тај огртач не скине. И он је на то пристао.

Комунистима је било довољно. Негде с тробојком и Краљевом сликом, негде с
петокраком звездом, они су успевали да се народним масама представе као
ослободиоци, јер су грдили оне које је грдио пуковник Михаиловић. И људи
пуковника Михаиловића и комунисти су били за народ ‘шумски људи’, и народ није видео неку страшну разлику међу њима. Разлика је била између генерала Недића и пуковника Михаиловића, – али није било за народ у почетку између партизана комунистичких у ‘Дражиних људи’ …

Кад комунисти благодарећи вама и вашем ставу буду довољно револуционирали масе, кад буду довољну брзину дали точку револуције, ви, последњи, са својим друговима, имаћете да бирате: хоћете ли с њима или против њих. Управо нећете моћи да бирате. Бићете далеко слабији, јер вам ваш став нерада неможе снаге дати. И ви ћете против своје воље бити увучени у револуцију од стране комуниста.

Сутрашњица је пшоказала. Заједничке акције комуниста и ‘Дражиних људи’ почела је код Крупња, Лознице, и Богатића да пређе одатле на целу земљу.

Акцију код Крупња повео је пуковник Мисита…

Показало се, дакле, да су пуковника Михаиловића људи, из таштине пусте заостали по шумама, сад нису више неутрални, већ заједно с комунистима дижу устанак у Јадру, Поцерини и Мачви – просто зато што је точак револуције довољну замајну брзину добио, точак револуције који су националисте лудо дозволиле својим „неутралним“ ставом да комунисти покрену…“ (Види: Димитрије Љотић, Дража Михаиловић и комунисти, „Наша Борба”, 23. Новембар 1941).

Постоје, по Лењину, буржоаском најамнику две револуције: демократскo – буржоаска и социјалистичка. “Од демократске револуције, писао је он у “Искри” 1905, ми ћемо одмах почети прелазити, и то баш онолико колико нам дозвољавају наше снаге, снаге свесног и организованог пролететријата, почећемо прелазити у социјалистичку револуцију. Ми смо за непрекидну револуцију. Ми нећемо застати на пола пута… Ми ћемо свим снагама помоћи целокупном сељаштву, да изврши демократску револуцију, да би тим лакше било нама, партији пролетаријата, што брже прећи новом вишем задатку-социјалистичкој
револуцији.”

Лењин је у “Правди” 1921. године писао: “Прва, буржоаска демократска револуција прераста у другу. Друга решаве узгред питања прве. Друга учвршћује дело прве. Борба и само борба одлучује, колико ће успети другој да прерасте у прву.”

Истини за вољу Броз се са својом најамничком пратњом у Србији два пута састао са Дражом Михаиловићем, са намером да заједничким снагама по Лењиновом тумачењу покрену тзв. „буржоаску демократску“ револуцију. Први пут су се срели у Стругаонику код Ваљева а, други пут у Брајићима на Равној Гори. Међутим, једна група официра и војника из Дражиног штаба хтели су да направе заседу Брозовим великохрватским најамницима у Србији и да их ликвидирају. Дража је сазнао за њихове намере и то им није дозволио. О том случају пише један од тадашњих савременика:

“Дража није дозволио Вучку Игњатовићу да постави заседу и побије цео Титов караван од два – три аутомобила на путу између Пожеге и Равне Горе.” (Види: Бранко Лазић, Из историје Равне Горе, књига о Дражи, Windsor, Ontario, Canada, св. I, 1956, стр.169).

Исту намеру су имале и друге групе Дражиних официра и војника да ликвидирају великохрватског фирера, буржоаског најамника Јосипа Броза тзв. “Тита” , Павелићевог емисара у Србији. О томе пише и Павле Мешковић у “Летопису српске мисли” св. 2, где стоји: “Чича дознаје за нашсу заверу о ликвидирању Тита и наређује нам под претњом преког суда, да Титу не сме ништа да се деси. Тито се враћа жив у Ужице са личном Чичином пратњом.” (Види: Павле Мешковић, Заборављени хероји, Летопис српске мисли, Мелбурн, Аустралија, књига 2, 1974/1975, стр. 243).

Такође и Драгиша Васић је био за ликвидацију Броза и његове пратње у Србији, према сведочењу др. Радоја Вукчевића:

“Састанци с Титом, у селу Прањанима, јасно су наговестили да је код те мистериозне личности све сумњиво: и име, и језик, и порекло, и пут, и циљ, и искртеност и добра воља. Са тих разлога Драгиша Васић, после првог, а Узелац и Орељ после другог састанка, хтели су да ликвидирају Тита, заједно с пратњим. Михаиловић их је спасао такве судбуне.” (Види: Др. Радоје Вукчевић, На страшном суду, Chicago, Illinois, стр. 146).

Дража је у једном разговору са газда Живком Топаловићем, интернационалистом, који се налазио у Београду у току Другог св. рата под заштитом немачког Гестапоа и Недићеве специјалне полиције до краја 1943. године, када је у друштву специјалне полиције напустио Београд и отишао на Равну Гору, између осталог, рекао:

“Два пута сам датом речју спасао Тита од погибије, коју су хтели извести моји официри.” (Види: Др. Живко Топаловић, Србија под Дражом, Лондон, 1968, стр. 89).

Према писању загребачког хрватског “Вјесника” од 30. октобра 1981, Јосип Броз тзв. “Тито” , буржоаски НАТО најамник, рекао је једном приликом пред неколицином великохрватских кадрова у Загребу за Дражу Михаиловића:

“Ипак, имао је он неко зрно онога што се звало официрска част. Кад сам 1941. године дошао на Равну Гору у његов штаб на преговоре, био је припреман атентат на мене. Његов командант Божа Јаворски био је припремио да ме убије при повратку с Равне Горе. Међутим, о томе је чо Дража Михаиловић, па га је спречио да то учини, јер је мени био дао часну реч да ћу безбједно доћи и отићи с Равне Горе…” (Види: Вјесник, Загреб, 30.X. 1981).

Ради историјске истине, Дража је касно прозрео Брозове великохрватске планове и намере у Србији, он је у једном писму мајору Ђорђију Лашићу и капетану Павлу Ђуришићу 20. децембра 1941, године, наводно рекао:

“Треба да знате да се на челу партизана налазе Хрватске Усташе, којима је за циљ да гурну наш народ у братоубилачки рат… Са комунистима партизанима не може бити никакве сарадње, јер се они боре против династије, а за остварење социјалне револуције, што никада не сме бити наш циљ, јер смо ми једино и искључиво само војници и борци за краља иотаџбину и слободу народа…” (Види: Јован Марјановић, Прилози историји сукоба народноослободилацког покрета и четника Драже Михаиловића, Институт друшвених наука – Одељење за историске науке, Историја XX века – Зборник радова, књ. I, Београд, 1959, стр. 217 и 223).

Душан Буковић

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here