Душан Буковић: БРОЗ ЈЕ ПРИПРЕМИО ЈУГОСЛАВИЈУ ЗА РАСПАД И КРВАВИ ГРАЂАНСКИ РАТ

Поделите:

Имајући у виду да је Јосип Броз тзв. „Тито“ припремио Југославију   за распад и крвави грађански рат. У погледу националном поступио је   као крвави дуктатор и великохрватски хегемониста служећи  се заглупљеним и опсењеним тзв. „српским“ комунистима-интернационалистима, као помоћним „великим кадровима“ за остварење извесних Павелићевих планова и намера за прелаз србофобичних непријатељских хрватско-усташких и ханџарско- потурчењачких антијугословенских елемената у партизанске формације у току Другог светског рата. У погледу организације КПЈ створио је себи тзв. „партиски одбор“ без икакве власти и тако „обезбедио себи већу и што трајнију власт,   по могућству до краја живота“, како то рече Коста Чавошки.

Сахрањен је 1980. године у Београду-Јосипграду уз велике почасти извесних западно-европских и америчких тзв. „антикомуниста“ и данас труне у фараонској могили у извиканој „кући цвећа“, где му се клањају   извесни „српски“ полтрони и идолатристи на срамоту нашег обесправљеног, обезглављеног, осакаћеног, окупираног и пониженог несрећног српског народа.

У овом контексту цитирали бисмо извесне одломке  из студентске брошуре која
је објављена у току 1971. године под насловом „Покрет студената, професора и књижевника – против једнопартијске диктатуре,
где измеђ осталог, стоји (Страна 6-8):

„Др Михаило Ђурић у дискусији Удружења универзитетских наставника, секција Правног факултета Београда, 18, 19, и 20 марта.

Треба бити  начисто  с тим да је Југославија већ данас готово само географски појам, будући да се на њеном тлу, или, тачније, на њеним развалинама, и то под  маском доследног развијања равноправности између народа који у њој живе, успоставља неколико самосталних, независних, чак међусобно супростављених, националних држава. То је чињеница којој треба смело погледати у очи…

Али, ако већ не можемо да се отресемо онога што су нам други натоварили на плећа, ако већ морамо да мислимо и говоримо о националним и државним стварима, ако већ морамо да се национално и државно  одређујемо и разграничавамо, онда морамо бити свесни да је српски народ у овом часу од највеће важности питање његовог идентитета и интегритета, дакле питање његовог политичког, његовог државно-правног обједињавања.

Далеко од тога да можемо бити задовољни тиме како ствари стоје у земљи која се налази на последњој раскрсници. Ни садашњи положај српског народа у Југославији није никако добар, а не само овај у коме би се нашао у случају спровођења предложених промена. И то не само због тога што је српски народ данас тако немилосрдно и неправедно оптужен за централизам и унитаризам претходног периода. Као да је централизам у ком погледу
погодовао српском народу, као да тај централизам није био заведен, између  осталог, и зато да би се спречило постављање питања за геноцид који је за време Другог светског рата извршен над српским народом…

Очигледно је да границе садашње СР Србије нису никакве ни националне ни историјске границе српског народа. Уопште узев, границе свих садашњих република у Југославији имају условно значење: оне су више административног него политичког карактера…

Ни за једну републику у Југославији, изузев можда Словенију, постојеће границе нису адекватне, а поготову не за Србију. Треба ли уопште да вас
подсећам на то да изван уже Србије живи око 40% Срба, или готово толико колико Хрвата у Ср Хрватској, односно колико има Слевенаца, Македонаца и Муслимана заједно?…

Као што је познато, изван граница Србије српски народ живи још у четири од пет преосталих република. Али, ни у једној од тих република он не може да живи својски. У СР Хрватској и СР Македонији српски народ нема никаквих посебних уставом загарантованих права на национални живот…

Та права нису дата са, на изглед умесним и безазленим, образложењем да му нису ни потребна, будући да су Срби у Југославији народ, а не  национално мањина, односно народност у смислу терминологије. У СР Босни и Херцеговини, иако чини већину становништва, српски народ фактички нема могућности ни да се служи својим ћириличким  писмом, што је само један од спољних знакова његове издвојености из целине националне културе којој припада. А у СР Црној Гори српски народ нема право ни на властито национално име, или се бар то право оспорава онима, никако малобројним Црногорцима који се осећају Србима…

У СР Србији живи процентуално мање Албанаца него у СР Македонији, па ипак су Албанци само у СР Србији добили аутономну покрајину у којо су се Срби нашли у подређеном положају према њима…

Још за време Првог светског рата српски народ је недвосмислено показао да му је пре свега стало до заједничког живота с другим јужнословенским народима на које је историјски упућен. Великодушно је одбацио Лондонски пакт који му је нудио могућност стварања Велике Србије, баш као што је после Другог светског рата достојанствено прешао преко страховитог злочина кој је над њим почињен…“

Страна 11-14: „Професор др Стеван Врачар

Немамо срећу да водимо уобичајене, стручне и рутинске разговоре о истинским уставним амандманима, јер смо доведени у ситуацију да овом приликом будемо заокупњени питањима о судбоносној прекретници на којој се југословенска заједница налази, па самим тим и сви њихови делови…

Не треба много политичке мудрости да би се видело да све (ово) води не само слабљењу већ и разбијању југословенске заједнице, а са  тим стављању у питање интегритета и опстанка и целине и њених делова – република, у најбуквалнијем смислу. Отворено заговорништво конфедерализма означава, у ствари, можда први пример у историји једног
очигледно ретроградног кретања са извесношћу да данас-сутра добије уставоправно уобличење, а самим тим припреми касније, можда, најтрагичније облике разрешавања неизбежних конфликата. Зар није јасно да шест посебних ‘националних држава’ на тлу Југославије, ‘повезаних’   првенствено латентним и отвореним супротностима и сукобима, може створити само несносну нову ‘заједницу’, гору од сваке друге?…(„Студент“ од 13. априла 1971)…“

Страна 16: „Коста Чавошки

А како се политички компромиси склапају не само јавно, на отвореној политичкој сцени, већ и тајно, далеко од будног ока јавности, у оквиру татворених формалних и неформалних центара друштвене моћи, прави разлози за одређена уставоправна решења исто тако нису познати широј јавности. Било је потребно да се водећи људи из појединих република међусобно оптуже и увреде, па да јавност понешто сазна о тајновитом договарању на Брионима на којем су највиђенији руководиоци одлучивали о судбини наших народа…“

Страна 19-22: „Др Живомир Ђорђевић

У погледу ствари, које се налазе у надлежности савезних органа, ови органи
треба да имају средства и моћ да их ефикасно и остваре, а не да зависе од моћи и средстава република и покрајина. На жалост, у предложеним амандманима централни органи немају никаква средства нити моћи да створе надлежност која им је предодређена…

За мене се питање аутономних покрајина не поставља као ствар везана само за Србију и преко Србије за Југославију. Ако се одржи то стање, онда је јасно сваком ко хоће јасно да гледа, да Србија као република није  равноправна са осталим републикама у Југославији, нити је питање аутономних покрајина принципијелно решено…

Неравноправност републике Србије у вези са аутономним покрајинама у односу на друге републике у Југославији не састоји се у томе што Србија има утономније, а оне немају, него у томе што питање постојања аутономних покрајина није принципијелно решено, што не постоји уставноправна  могућност дата Савезним уставом да све републике, тј. републике уопште, могу имати аутономне покрајине…

У вези са покрајинама у Србији могло би се и другачије резоновати. Могло би се, на пример, са истих разлога са којих се тврди да Војводина треба да буде аутономна покрајина, да јој не треба признати тај статус. Наиме, у прилог томе да Војводина треба да буде покрајина наводи се тзв. Историјски разлог, то јест наводи се да је она имала аутономију у време Аустрије и Угарске. Међутим, Војводина се за ту аутономију изборила у оквиру туђе и непријатељске државе. Аутономија је била форма очувања српског
идентитета и форма борбе за уједињење са Србијом. Моментом уједињења са Србијом, Војводина, у којој преовлађује српски живаљ, нема више потребе за аутономијом. Јер није Србија непријатељска држава у чијем се саставу налази Војводина, да би она имала оправдање да се данас бори за аутономију. Дакле. Историјски разлог који се наводи за аутономију Војводине  говори управо против њене аутономије. Међутим ја не предлажем укидање  аутономности Војводине…

У борби за измену уставних амандмана о статусу републике Србије и аутономних покрајина, треба, по моме мишљењу, делегати, представници и функционери Србије да буду јединствени. То због будућности Србије. Јер не може се предвидети данас како ће се ствари развијати…“ (Види: Покрет студената, професора и књижевника – против једнопартијске диктатуре, ХIV,   „Наша реч“, London, England, 1971).

Душан Буковић

Поделите:

8 Коментари

  1. Нема никакве сумње да је великохрватски хегемониста, робовласник , диктатор и НАТО најамник Јосип Броз тзв. „Тито“ припремио Југославију за експериментални полигон НАТО пакта, за распад и крвави грађански рат. У једној ноти из резолуције Информбироа која је објављена под насловом „Југословенска компартија под влашћу убица и шпијуна“, између осталог, стоји:

    „Прелаз Титове клике ка фашизму није случајан. Он је извршен по заповести њених господара – аглоамеричких империјалиста, чији је најамник та клика већ одавно, како се то сада показало…“ (Види: Југословенска компартија под влашћу убица и шпијуна, „НАПРЕД“ – Орган југословенских комуниста полит-емиграната у НР Бугарској, број 12 (28) од 15. Јула 1950).

    Од особите је важности закључак др Радослава Стојановића, који је учествовао у дискусији Удружења универзитетских наставника, секција Правног факултета Београда, 18, 19, и 20 марта и 21. априла 1971:

    „Цепањем, дезинтреграцијом народа, који су измешани на овом југословенском подручју, фактички ћемо поставити национално питање, хтели ми или не. Из објективне чињенице да нације теже свом јединству ‘ако их ви деѕинтрегишете, имаћете супротни ефект, тј. Тенденцију ка јединству тих нација… Од елемената федерације има низ ствари у овим уставним амандманима, али с обзиром да се амандманом ХХХII фактички битна питања постојања једне државе своде на одлучивање права вета, мој закључак је да Југославија после усвајања ових амандмана више неће моћи постојати као држава. Беће неки облик удруживања држава, што сада не могу сасвим да обрзложим. Али кроз неколико чињеница ћу јасно показати зашто је то тако…

    Да видимо сада како се јача равноправност народа и народности овим уставним амандманима. Пре свега, сасвим је јасно да се овим уставним амандманима јача независност република. Ако неко мисли да јачањем независности истовремено јача и равноправност, онда се грдно вара. Јер државе у међународним односима су потпуно независне, суверене, али далеко су од тога да су равноправне, почевши од деловања закона вредности па до политике у међународним односима…

    Ми смо уСрбији, по овим амандманима, фактички сведени или прализовани у нашим међународним односима. За закњучење једног међународног уговора по овим амандманима потребна је сагласност свих република и покрајина. Ако нема те сагласности, нема закључења међународног уговора. Другови, ако је Републици Србији потребно да закључи један међународни уговор о кредиту, и, рецимо, њена аутономна покрајина Косово гласа против једног таквог уговора, такав уговор се не може да закључи…

    Ако Србију поново сведемо на Београдски пашалук, настаће самим објективним деловањем закона који делују у овом тренутку у друштвеном развоју – српски национализам.

    Према томе, позивамо још једанпут руководство у Србији да у овом погледу не прави компромис, јер он овде није могућ; био би катастрофалан. Ако хоћемо да избегнемо поново рађање национализма у Србији, онда избегнимо овакве амандмане, који фактички своде Србију на ису разину на којој се налази Југославија, а пошто по амандманима Југославија неће бити држава, значи – да ни Србија неће бити држава („Студент“ од 6. Априла 1971)…“ (Види: Покрет студената, професора и књижевника – против једнопартијске диктатуре, ХIV, „Наша реч“, стр. 25, 28 и 30, London, England, 1971).

  2. list “Student” je vodila grupa drogirani šalabajzera u to vreme a Tila je te godine kad su studenti duvali lepak posetio američki predsednik Richard Nixon i nedvosmisleno stavio do znanja da Amerika i ceo zapadni svet stoji uz njega.
    Ubrzo posle njega i Brežnjev je učinio isti takav gest.
    Dakle Tile je bio poštovan lider od celog sveta sem od sopstveni studenata ,drkadžija koji su koristili državne stipendije da nagrizaju državu od koje su se školovali.

    • Ех, а шта би рекао Чико – можда мало више соли (макар и Атичке)? ТитУ су поштовали СВИ НЕПРИЈАТЕЉИ Србије и Русије. И Совјети, и Запад. У Русију је Ленин ушао са комитетом од 4-5 Јевреја – СВИ су говорили НЕМАЧКИМ ЈЕЗИКОМ. Стаљин је побио више Руса него Хитлер. А Совјети су у Југославију у труљењу увели више стотина Пицека – кад су Пицеки (“усташе”) пукли код Стаљинграда и другде, Совјети су их ПРЕОБУКЛИ – и довели да “ослобађају” Србију итд. У Шумадију, данима пошто су Совјети отишли гањајући своје сестре нацисте, ушле су ХАНЏАР ДИВИЗИЈЕ – преодевене усташке легије које су српски муслимани пребацили у кола српских католика и њихових господара… То је било у складу са договорима партизана и Пицека – о чему је писао и “велики генерал” Константин Поповић…

  3. Браћо и сестре,

    сада нас спремају за још горе стање!

    Сваке године, при крају зиме, у Немачкој умире 2200 старијих ДНЕВНО! Ови бројеви из Италије, Француске, Шпаније… су ништа!

    Ради се наравно о убијању економије НАМЕРНО ПОД ПЛАНОМ ДА НАРОД почне да се међусобно убија!

    Зато, памет у главу :

    -СОЛИДАРНОСТ ЈЕ РЕЦЕПТ ЗА ОПСТАНАК

    -стварајте бесплатне услуге

    -ДЕЛИТЕ И ДАРУЈТЕ све што можете

    -стварајте систем изван система који гарантује изобиље народу а не елити

    … то је ДАРОВНА ЕКОНОМИЈА или МАЈЧИНСКА ЕКОНОМИЈА која све даје свима бесплатно (јер је Никола Тесла да је енергија толико обилна око нас да може бити БЕСПЛАТН

  4. Oko zemlje se nalaze 2 Van Alenova pojasa u kojim vlada ekstremna radijacija i temperatura.
    Na nekim mestima i više od 2000 stepeni celzijusa.
    Praktično ništa živo ne može da prođe kroz tu barijeru.
    Ljudi izađu do neke visine od 500km i više od toga ne smeju jer gore je čista radioaktivna jonizovana plazma.
    Tesla je verovatno mislio na taj vid energije a neki smatraju da ti pojasevi nisu nastali kao prirodna pojava već su veštački postavljeni od neke druge civilizacije kao neka vrsta katanca da ništa živo ne sme da prodre u kosmos sa zemaljskog rasadnika.
    Kroz Van Alenov pojas samo roboti čiji oklop je napravljen od titanijuma i wolframa mogu da prođu,dakle samo specijalno opremljene rakete ali ljudi zbog velikog zagrevanja jednostavno sagore u unutrašnjosti.

  5. Душан Буковић:

    „ОСОВИНА“ НАТО ПАКТА И НАТО НАЈАМНИКА ЈОСИПА БРОЗА ТЗВ. „ТИТА“

    Констатоваћемо да је великохрватски хегемониста, агент извесних европских и америчких империјалистичких обавештајних сервиса, крвави диктатор, масовни убица, најамник НАТО пакта Јосип Броз тзв. „Тито“ – алијас Јаромир Хавичек (Jaromir Havlicek), папин хаџија, који је у највећој тајности посетио злогласног папу Пија XII у Риму у току 1944.године (Види: Др Веселин Ћуретић, “Савезници и југословенска ратна драма” – Тријумф тактике и заваравања, “Политика” 16. Фебруар, Београд, 1992) припремио Југославију за распад и за експериментални полигон НАТО пакта и крвави грађански рат, када је цео цех платио ни крив ни дужан наш несрећни, обезглављени, обесправљени, окупирани и понижени српски народ.

    Имајући у виду да је у току 1950. године успостављена у Југославији војна мисија НАТО пакта по плану и намерама НАТО најамника Јосипа Броза тзв. „Тита“, који је у потпуности уживао заштиту и подршку завојевачког НАТО пакта, што сведочи између осталих и бивши амерички амбасадор у Југославији, Лорен Силберман у једној студији коју је објавио под насловом “Yugoslavia’s ‘old’ communism: Europe’s fiddler the roof “ – “Стари” комунизам Јyгославије, виолиниста Европе на крову“, где између осталог, стоји :

    “Током педесетих година, као и у следећој деценији, ми смо Титов режим снабдели огромним количинама војничке и економске помоћи и давали му несхватљиву али важну политичку подршку – (“Throughot the 1950s, and into the next decade, we supplied Tito’s regime with enormous amounts of military and economic aid, as well as intagible but significant political support…”).

    Иако је та помоћ, током развоја југословенске привреде, постепено била укидана, наша политика се ипак још увек заснива на застарелој психологији, с обзиром на негативне последице које Југославија има на разне америчке интересе. Шта више, нема разлога да се верује, како би инсистирање на реципрочности у односима између Америке и Југославије одвело ову другу у совјетски блок. Напротив, настављање једне неодлучне политике према Југославији вероватно ће имати далеко опасније последице за совјетско-југословенске односе.

    Године 1948. светски комунизам и совјетска империја били су на истој таласној дужини, па је отпор совјетској империјалистичкој експанзији био стварно једини спољнополитички циљ. Зато је наша бланко потпора Југославији, земљи која је тежила да се ослободи испод руског јарма, била нешто неизбежно. Међутим, непрестани успон западноевропских комунистичких партија – које, као и Југославија – бране структуралну и бар делимичну идеолошку независност од Москве – представља нову и суптилнију претњу индустријским демократијама. У независном комунизму Југославије ми смо на почетку видели начин, да се ослаби совјетска контрола у Источној Европи, а при томе нисмо могли да схватимо да подстоји и једна друга димензија, наиме она у Западној Европи…

    Тако смо ми у исто време и прећутни савезници и активни противници Југославије: савезници зато што имамо заједнички циљ да смањимо совјетску доминацију у Источној Европи…

    Постала је проста истина – али истина која води рачуна о сталним геостратегијским стваронстима – да се каже, како је Југославија, без совјетског утицаја, од критичне важности за садашњу равнотежу снага у Европи. Без обзира но то да ли се ради о изолацији јужних савезника НАТО-а – Грчке и Турске – због чега влада страх да ће их совјетска сила одвојити од њихових северних савезника, или влада забринутост што се тиче равнотеже средоземних поморских снага, опет у страху да ће совјетске базе на Јадрану бити у стању да дадну подршку совјетској флоти, или било да се удара акценат на психолошку претњу Западној Европи која може да доведе да и у њој почну да “падају домине” – јасно је, да би положај НАТО-а био тешко погођен уколико би Југославија постала део источноевропске совјетске империје…

    Да ли то значи да би сваки совјетски покушај да насилним путем из основа промени статус Југославије приморао Америку, да такође одговори војном снагом? То је важно питање. У своме спорном и непријатном предавању у Лондону прошле године о америчкој политици према Источној Европи, Хелмут Соненфелдт је био створио конфузију у председничкој кампањи, када је садашњи статус Југославије описао, као статус земље “која се граничи са нашим виталним интересима” – ( “…bordering on our vital interest…” (Види: Laurence Silberman, Yugoslavia’s ‘old’ communism: Europe’s fiddler the roof, Foreign Policy, New York, Spring 1977, стр. 3-6).

    Не улазећи ни у какве друге коментаре, како бисмо одбили сваки приговор пристрасности, на крају да видимо што комунисти-интернационалисти сами кажу о себи. У априлском издању „Нове Борбе“, органу југословенских комуниста- политемиграната у Чехословачкој , објављен је чланак под насловом „ОСОВИНА“ ТИТОФАШИСТА И МОНАРХОФАШИСТА“, где између осталог, стоји:

    „У америчком систему организовања агресије против СССР и земаља народне демократије, чије је језгро Атлански пакт, недостајала је нападачка
    комбинација, која би обухватала читаво подручје Средоземног мора са Балканом, Блиским и Средњим Истоком. Постојање народно-демократског режима у Југославији и огромни размах народно-ослободилачке борбе грчког народа онемогућивали су остварење таквих планова на Балкану.

    Контрареволуционарни удар Титове банде империјалистичких шпијуна и убица, продаја наше земље америчким потпаљивачима рата, забијање ножа у леђа грчкој демократској армији, дало је империјалистима могућности да приступе ковању планова за стварање система организоване агресије на подручју Балкана, а тиме и Средоземног мора.
    Непуних десет дана пре заседања министара војних ресора и начелника генералштабова земаља Атланског пакта у Хагу, у Атини су се састали амерички амбасадор у Москви Кирк и амбасадор САД у Београду Ален. Дипломати су стигли у Атину у пратњи војних и политичких „саветника“ и „експерата“, а конференцијама је присуствовао и претставник америчког министарства иностраних послова, Мајрон Блек.

    Ова конференција америчких дипломата изазвала је нарочиту пажњу империјалистичке штампе, која отворено пише, да су Ален, Кирк, Блек и њихови „експерти“ расматрали питање стварања „осовине“ Београд-Атина, тј. закључења војно-политичког савеза титофашиста са грчким монархофашистима.

    У вези са тим питањем грчки лист „Елефтерија“ каже, да је Ален имао у Београду вишечасовни разговор са Титом, од кога је добио поруку за грчку владу. Чим је стигао у Атину, Ален се састао са грчким министром иностраних послова. Грчки лист „Махи“ примећује, да је „Југославија данас постала центар интереса САД на Балкану.“
    Припремање војно-политичког савеза Београд-Атина, пише западна штампа, значи у ствари приступањња формирању основног дела толико ишчекиваног Средоземног пакта, логичног наставка и допуне Атланског пакта.

    Службена саопштења о атинским разговорима „доларских“ дипломата јасно указују на чињеницу, да потпаљивачи новога рата користе своје агенте титофашисте и грчке монархофашисте за стварање нових центара империјалистичке агресије на Балкану и у Средоземљу.

    „Осовина“ Београд-Атина значи увлачење Југославије у злогласни Атлански пакт, значи претварање наше земље у плацдарм империјалистичке агресије, значи продају наших радних људи империјалистима као „топовско месо“ за амерички напад на најбољег пријатеља југословенских народа, на моћни Совјетаки савез…“ (Види: „Нова Борба“, бр. 6. (35), 8 април 1950, Орган југословенских комуниста-политемиграната у НР Чехословачкој; Никос Захаријадис, Стварање осовине „Атина-Београд“ опасност по мир, „Напред“, Орган југословенских комуниста-политемиграната у НР Бугарској, бр. 12 (29), 15. јул 195; Титова клика даје нове и нове концесије америчким монополистима, „За социјалистичку Југославију“, Орган југословенских комуниста-политемиграната у СССР, број 13, 5. октобар 1949; Амерички официри као „инстуктори“ Југословенске армије, „За социјалистичку Југославију, Орган југословенских комуниста-политемиграната у СССР, бр. 13.Х.1949; Титова фашистичка влада приступа Средоземном пакту, „Под заставом интернационализма, Орган југословенских комуниста-политемиграната у НР Румунији, бр. 11, 15.Х1949; Шпијунске везе титоваца и англо-американаца, „Под заставом интернационализма, Орган југословенских комуниста-политемиграната у НР Румунији, бр. 10, 1.Х.1949. Титова клика је одавно издала интересе народа Југославије, „Под заставом интернационализма, Орган југословенских комуниста-полтемиграната у НР Румунији, бр. 10, 1.Х.1949, Управљачи Југославије – агенти обавештајне службе САД, „Под заставом интернационализма, Орган југословенских комуниста-политемиграната у НР Румунији, бр. 10, 1.Х.1949…).

    Такође, не улазећи даље ни у какве друге коментаре, цитирали бисмо чланак Н. Лорана, који је објављен под насловом „Подјармљивање Југославије од стране англо-америчких империјалиста“, који у скраћеном обиму гласи…

    Н. Лоран:

    ПОДЈАРМЉИВАЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ ОД СТРАНЕ АНГЛО-АМЕРИЧКИХ ИМПЕРИЈАЛИСТА

    За 26 март ове године у Југославији су одређени „избори“ за Народну скупштину. Основни циљ тих избора јесте да се замаскира фашистичка суштина режима клике Тита-Ранковића. Припрема за „изборе“ спроводила су у условима гестаповског терора и разуларене демагогије. За обезбеђење „поретка“ за време избора мобилисано је 700 хиљада полицајаца и десетине хиљада жбира државне безбедности. У току припреме за изборе олош Волстрита- поглавник фашистичке банде Тито и његови доклавници – држали су говоре у којима су под плаштом фразирања о „домократији, слободи и социјализму“, покушали да сакрију крајње тешко, управо катастрофално стање економике Југославије и њену потпуну зависност од англо-америчких империјалиста. Овим „изборима“ титовци још једанпут раскринкавају себе као експоненте буржоазије, као англо-америчке шпијуне и фашисте.

    Политика фашистичке клике Тита-Ранковића у потпуности је усмерена на подржавање планова америчких потпаљивача рата. Београдски управљачи, испуњавајући наређења својих господара, чине све могуће да претворе Југославију у војни плацдар, а југословенске народе у топовско месо. Али то за титовце није нова ствар, јер се они већ одавно налазе у служби енглеске и америчке шпијунаже. Као што је познато, за време другог светског рата Титова банда била је повезана са англо-америчким империјалистима, добијала од њих одређене задатке и одговарајућу помоћ. Сада пак, титовци не скривају то. Иступајући 18-ог фебруара ове године у Ужицу Тито је цинички изјавио, да „смо ми за време рата од Запада добијали велику помоћ“.

    Англо амерички империјалисти сада отворено подржавају клику Тита-Ранковића. За кратко време титовци су већ добили два америчка зајма у износу од око 50 милона долара. Та помоћ са Запада добија се такође по линији развијања трговинских веза и указивања војне подршке југословенским фашистима. Већ сада, уједно са другом робом, из САД у Југославију се лиферују авионски мотори, радио апаратура, авионски делови и други војни материјали. Између САД и Југославије закључен је споразум о ваздушном транспорту, у Југославији се граде нови аеродроми преуређују се стари, граде се касарне и друмови који воде према границама земаља народне демократије. Истовремено, под надзором америчких војних саветника, повећава се бројност армије, полиције, специјалних пограничних јединица, и врши се њехова нова предислокација. Армија, пограничне и специјалне јединице порасле су у 1949 години, у поређењу са 1948 годином, отприлике за два пута. Економски, финансијски и војни амерички саветници
    изучавају материјалне и људске резерве и могућности Југославије за будући рат.
    У сагласности са директивама англо-америчких империјалиста клика Тита-Ранковића претворила је Београд у амерички центар шпијунаже и антикомунистичке пропаганде. По налогу Волстрита београдски управљачи воде дивљу, чудовишну, клеветничку пропаганду против Совјетског Савеза и земаља народне демократије, служећи се најгнуснијим измишљотинама позајмљеним из арсенала хитлероваца.

    Претварање Југославије у војно-стратешку базу америчког империјализма захтева и преуређење њене економике у сагласности са антисовјетским, антидемократским и војним плановима САД и Енглеске. Услед тога клика Тита-Ранковића активно наставља са политиком ширења и јачања снага капитализма унутар земље. Државна индустрија престала је да буде народно добро и служи америчкој фирми Тито и Ко., као параван за капиталистичку експлоатацију трудбенички маса. Најважнији заводи и рудници прелазе у руке англо-америчког монополистичког капитала. Буржоаски економисти, који раде за клику Тита-Ранковића, уз помоћ англо-америчких „саветника“ разрађују такве „планове“, који се уопште не базирају на унутрашњим финансијским и техничко-економским могућностима, већ полазе од зависности економике Југославије од САД и Енглеске…

    Англо-америчка штампа их подржава. Тако је енглески часопис „Трибјун“ 9 марта ове године писао: „Југословенска економика се налази сада на најнижем нивоу… Само ефективна помоћ од стране западних држава може извући Југославију из садашњег тешког стања…“ (Види: Н. Лоран, Подјармљивање Југославије од стране англо-америчких империјалиста, „За социјалистичку Југославију“, Орган југословенских комуниста-политемиграната у СССР, бр. 12 (35), 30. март 1950).

  6. ОНО ШТО ЈЕ ЗА СРБЕ БИЛО ПЛАНИРАНО У ЈУГОСЛАВИЈИ У ВЕЗИ С ЊИХОВИМ ПИСМОМ ТО СЕ И ДАНАС СПРОВОДИ У СРБИЈИ У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ!

    Овај текст је бриљантна аналиаз стања које је дуго стварано у Југославији у два правца:1. њеног разбиајња и 2. разбијања Срба и уништавање њиховог идентитета. Писац чланка предочава из дискусије дра Михаила Ђурића у Удружењу универзитетских наставника, секције Правног факултета Београда, 18, 19, и 20 марта. О овом другом смеру који је утемељио разбијање не само Југославије него и Србије, и то опет у два правац: 1. разбијање будуће српске државе по правилима Брозове политике на тај начин што је Србија пре разбијања Југославије најпре разбијена териториајлно са две покрајине и ас остатком који је званично скраћено ерално називан УЖАС. 2. осим разбијања Србије, утемељено еј разбијање српског не само идентитеета, него и стварње основее за међусобно сукобљавање, а не обједињавање Сраб по основу два писма с оствариваним циљем да се све вреем трајаања Југослаавиеј после >Новосадског договоар у српском народду извгедее оно што се није завршило у окупацијама Срба пер Југославије и у току Другог светског рата полатиничавање Срба који су до тада били ћирилички народ и ћириличка држава по национаалном идентитету. Преко Новосадског договора извршеено је планирано постепено замењиавње српске ћирилице лошијим за српски језик хрвгатским анционалним латиничким писмом. Већ при крају постојања Југославије Срби су били преведени већински на туђе писмо. И сада, да чудо буде тим веће и да будее успешнији план о разбиајњу Срба и Србије преко увођења Србима и наметања туђег писма, они се, све по Брозовом и брозовском плану, и данас међусобно сујкобљавају: једни Срби (мањи деео, али је бучнији и звучнији, бори се за наставак и довршаваање пиолатиничења Срба, а већи, мање бучан и културан део Срба бори се, замислите, да се само усвоји Закон о службеној употреби језика и писма у складу с Чланом 10. данашњег Устава Србије у коме је српском писму само враћен његов природан суверенитет у језику Срба, у српском народу. Нажалост, све валсти и српски лингвисти у институцијама некако се држе “неутралности, а та неутралност, у ствари, последица је општег јавашлука и задржавања српског писма у стању какво је постиојало у Југославинхји, ап се ствара анархиај у веези с Чланом 10. Устава на тај начин што се 14 година још не усагклашава речени закон с Уставом, па се тако не спроводи реешење из тога члана које гарантује право Срба да му се стопостотно у српском језику врати његово писмо које је протерано 90 одсто по прабвилима о “равноправности писама”, што је била гола неистина сарржана у истини о одлуци да се Србима замени њихово писмо. Тада, док је у Србији те године (1971) још ипак била ћирилица већинско писмо, Ђурић је казао: ад ” У СР Босни и Херцеговини, иако чини већину становништва, српски народ фактички нема могућности ни да се служи својим ћириличким писмом, што је само један од спољних знакова његове издвојености из целине националне културе којој припада. Данас би Ђурић морао ад се суочи с истином да српски нардо није само у Босни и Херцеговини суочен с протераном ћирилицом или, рецимо у Хрватској, где се ћирилица и у 21. веку буквално чекића, него ад је она и у самој Србији данас ишчекићана у јавнсоти у преко 90 процената из језика Срба, а да ни власт ни српски лингвисти још неће да схвате да су у обавези да по Уставу Србије врате Србима сто одсто ћирилицу и да у српском правопису нормативно српско писмо мора бити нормирано као једино српско писмо јкао што је у сваком другом језику у Европи и свету свачије писмо сувереено сто посто. Нигдее на свету нити је постојалаа нити постоји данас држава у којој је у матичном језику матично навионално писмо субординирано туђшим писмом чак 90 одсто, а да власт и лингвсити у институцијама нимало не хгају за такво стање. Покаткад се неки лингвиста из институција или понеки пиолитичар пред изборее вербално жаложћи аз “(о)чуавње ћирилице, а онда када треба споменути уставну обавезу и праксу у Европи и свету, нема их нигде.

  7. Некако, због несналажења у техници, био ми је побегао коментар без исправки превида. Сада је мало касно, али ипак дугујем из савеести да пошаљем коментар с учињеним ИСПРАВКАМА ПРЕЕВИДА. Зато га поново шаљем ПРЕЧИШЋЕНОГ:

    ОНО ШТО ЈЕ ЗА СРБЕ БИЛО ПЛАНИРАНО У ЈУГОСЛАВИЈИ У ВЕЗИ С ЊИХОВИМ ПИСМОМ ТО СЕ И ДАНАС СПРОВОДИ У СРБИЈИ У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ!
    Овај текст је бриљантна анализа стања које је дуго стварано у Југославији у два правца:1. њеног разбиајња и 2. разбијања Срба и уништавање њиховог идентитета. Писац чланка предочава из дискусије дра Михаила Ђурића у Удружењу универзитетских наставника, секције Правног факултета Београда, 18, 19, и 20 марта 1971. једну чињеницу у вези с ћирилицом. О овом другом смеру који је утемељио разбијање не само Југославије него и Србије, и то опет у два правца: 1. разбијање будуће српске државе по правилима Брозове политике на тај начин што је Србија пре разбијања Југославије најпре разбијена териториајлно са две покрајине и са остатком који је званично скраћено реално називан УЖАС. 2. осим разбијања Србије, утемељено је разбијање српског не само идентитета, него и стварње основе за међусобно сукобљавање, а не обједињавање Срба по основу два писма с оствариваним циљем да се све време трајања Југослаавије после Новосадског договора о српскохрватском језику (1954) у српском народду изведе оно што се није завршило у окупацијама Срба пре Југославије и у току Другог светског рата – полатиничавање Срба који су до тада били ћирилички народ и ћириличка држава по национаалном идентитету. Преко Новосадског договора извршено је планирано постепено замењиавње српске ћирилице лошијим за српски језик хрватским националним латиничким писмом. Већ при крају постојања Југославије Срби су били преведени већински на туђе писмо. И сада, да чудо буде тим веће и да буде успешнији план о разбиајњу Срба и Србије преко увођења Србима и наметања туђег писма, они се, све по Брозовом и брозовском плану, и данас међусобно сукобљавају: једни Срби (мањи део, али је бучнији и звучнији), бори се за наставак и довршаваање полатиничења Срба, а већи (мање бучан и културији) део Срба бори се, замислите, да се само усвоји Закон о службеној употреби језика и писма у складу с Чланом 10. данашњег Устава Србије у коме је српском писму само враћен његов природан суверенитет у језику Срба, у српском народу. Нажалост, све власти после 2006. године и српски лингвисти у институцијама некако се држе “неутралности“, а та неутралност, у ствари, последица је општег јавашлука и задржавања српског писма у стању какво је постојало у Југославији, па се ствара анархија у вези с Чланом 10. Устава на тај начин што се 14 година још не усаглашава речени закон с Уставом, па се тако не спроводи решење из тога члана које гарантује право Срба да им се стопостотно у српском језику врати његово писмо које је протерано 90 одсто по правилима о „равноправности писама“, што је била гола неистина садржана у истини у одлуци да се Србима замени њихово писмо. Тада, док је у Србији те године (1971) још ипак била ћирилица већинско писмо, Ђурић је казао да: ” У СР Босни и Херцеговини, иако чини већину становништва, српски народ фактички нема могућности ни да се служи својим ћириличким писмом, што је само један од спољних знакова његове издвојености из целине националне културе којој припада.“ Данас би Ђурић морао да се суочи с истином да српски народ није само у Босни и Херцеговини суочен с протераном ћирилицом или, рецимо у Хрватској, где се ћирилица и у 21. веку буквално чекића, него је она и у самој Србији данас ишчекићана у јавности у преко 90 процената из језика Срба, а да ни власт ни српски лингвисти још неће да схвате да су у обавези да по Уставу Србије врате Србима сто одсто ћирилицу и да у српском правопису нормативно српско писмо мора бити нормирано као једино српско писмо као што је у сваком другом језику у Европи и свету свачије писмо суверено сто посто. Нигде на свету нити је постојала нити постоји данас још нека држава у којој је у матичном језику матично навионално писмо субординирано туђим писмом чак 90 одсто, а да власт и лингвисти у институцијама колективно нимало не хају за такво стање. Покаткад се неки лингвиста из институција или понеки политичар пред изборе вербално жаложи за “(о)чуавње ћирилице“, а онда када треба споменути уставну обавезу и праксу у Европи и свету и нормирање српског писма у правопису каао сувереног писма, нема их нигде као колектива.

Оставите одговор на Перагеније Откажите одговор

Please enter your comment!
Please enter your name here