Душан Буковић: РАСТКО НЕМАЊИЋ ( око 1174, Рибница-Подгорица – 1235, Трново, Бугарска) КАО ВЛАДАЛАЦ ЗАХУМЉА – ДУКАТО ДИ САН САБА

Поделите:

Историја је сведок времена, гласи једна латинска пословица. Имајући у виду да је прва српска држава настала на обали Јадранског и Јонског мора и да је познати римски католички историчар Хенри Даниел – Ропс у својој другој књизи, коју је објавио на основу Ватиканских извора и докумената под насловом “The church in the dark ages”, дословно рекао: „… да су Срби из Далмације од 831. године угрожавали црквени поредак из Рима …“ – “…since 831, from the Serbs of Dalmatia, established in Aquileia…” (Види: Henri Daniel – Rops, The church in the dark ages, Vol. II, New York, 1960, стр. 170; Henri Daniel – Rops, L. Eglise des Temps Barbares , by Librarie Artheme Fayard, France, 1950).

Узгед у овом контексту поменули бисмо извесне студије професора Антонија Фарчића ( 19-?, Корчула, – Београд, 1975) које су објављене под насловима „Границе Крајине и границе Порфирогенитове Србије и Хрватске“, „Сава као северна граница Босанске Крајине“ и „Да ли је постојао краљ Томислав?“ (Види: Проф. Јован Зубовић, Крајина и Крајишници, Књ. 1, Београд, 1968, Књ. 2, Београд, 1970 ; “Братство-Fraternity” , бр. 221-222, новембар-децембар, 1973, бр. 222, јануар 1974, Toronto, Ont., Canada).

Међутим, не улазећи ни у какве друге коментаре цитирали бисмо чланак професора Антонија Фарчића „Растко као Владалац“, који је објављен у београдском листу „Република“, који су издавали следбеници Јаше Продановића. Фарчићев чланак је објављен у броју 534, од 24. јануара 1956. године, који у скраћеном обиму гласи…

РАСТКО КАО ВЛАДАЛАЦ

Оба средњевековна српска писца Доментијан и Теодосије, у својим биографијама Св. Саве, наводе да су младоме Растку родитељи дали једну земљу на управљање. Доментијан се о томе овако изразио: „Кад је он (Растко) био васпитан… дадоше му родитељи) један крај царства свога у област му и на весеље његовим слугама“, а Теодосије је записао; „А кад (Рстко) одрасте до петнаесте године, родитељи му оделише једну страну своје државе, как би одлазио ради забаве с велможама и ради весеља с благородним младићима“. По једном и по другом биографу Растко је отишао у Свету Гору кад му је било 17 година. Према томе, он је владао у додељеној му области само две године од своје петнаесте до седамнаесте године.

На основу ових података није било могуће тачно одредити у којој је области Немањине државе млади Растко владао пре свога одласка у у манастир, као што се није могло ни поближе датирати време тога његовог владања. Стога су историчари прелазили ћутке преко ових Доментијанових и Теодосијевих навода, сматрајући их, ваљда, легендарним и непоузданим.

У најновије време, међутим, нашао се препис једне повеље великог жупана Стефана Немање, која је у нашој историографији била сасвим непозната. Ову повељу Немања је издао граду Сплиту око 1191 и њоме зајемчује Сплићанима слободу трговања у својој држави. Сачувао се само препис повеље и то латиницом, али је очигледно да је у оригиналу била написана ћирилицом. Докуменат веродостојан у сваком погледу и њиме се коначно утврђује не само тачност Дементијанових и Теодосијевих навода, него се помиње и име земље над којом је Растко тада владао.

Овај докуменат, приложен једној расправи коју је објавио д-р Михаило Динић, има свој мали историјат. Њега је открио хрватски историчар д-р Михо Барада и то међу списима које је био у своје време прикупио, као научну грађу за своје радове далматински историчар из осамнаестог века, Иван Луцијус из Трогира. Осим ове Немањине повеље, Барада је пронашао међу Луциосовим хартијама и препис једне повеље краља Стефана Владислава, која је такође латиницом преписана, а коју је овај краљ издао 23 јуна 1237 године у Ковачићима код Омиша кад се са својом војском налазио на реци Цетини, која је у оно доба, била граница између Србије и краљевине Угарске. Ова Владислављева повеља претставља уговор о пријатељству између овог српског владара и града Сплита. Барада је заједно са ова документа нашао међу списима Ивана Луцијуса и једну сасвим кратку повељу захумског кнеза Андрије, којом он ослобађа Трогиране од давања „оброка“ до краја свога живота. Ова трећа повеља сачувана је и у тексту ћирилицом, а „истумачена“ је преписом у латиници.

Фотографске снимке ове три повеље проф. Барада је уступио професору д-р Михаилу Динићу, који их је свестрано проучио у расправи објављеној заједно са факсимилима у овогодишњем „Зборнику филозофског факултета“ књ. III (Београд, 1955), под насловом „Три повеље из списа Ивана Лучића, а од ових повеља је, бесумње, најинтересантнија она Немањина, у којој се изрично каже да Сплићани могу слободно трговати у његовој земљи као и у Хумској земљи, у области његовог сина Растка, и у Зети, у области сина му Вукана. Дословно: „ја велим жупан Немања пуштам Сплићане да слободно излазе у моју земљу и сина ми Растка у Хумску земљу и сина ми Вукана у Зету“.

У својој расправи д-р Динић утврђује да је Растко од свога оца Немање добио Хумску земљу или Захумље и да је овом облашћу владао између 1190 до 1192 или 1193 год. Хумском земљом раније, пре Растка, управљао је Немањин брат Мирослав…

Немањину повељу можемо, какле, сматрати као драгоцен извор за историју. Она је од значаја зато што је то – по речима Динића „…засада једина повеља која је изашла из Немањине канцеларије, док је он био на власти“. Сем тога она је од значаја и зато што доказује да су постојале привредне везе Немањине државе са градом Сплитом још у дванаестом веку.

Посебни значај има ова Немањина повеља већ и по томе што објашњава уговор између кнеза Мирослава и Дубровчана од 1190 из кога произлази да је онда дошло до сукоба између Немање и Мирослава, па је Немања одузео захумље своме брату и доделио га своме најмлађем сину Растку. Најзад ова Немањина повеља и она краља Владислава значајне су и по томе, што се из њихове садржине може утврдити да је северна граница Захумља на приморју била на реци Цетини.

Што је за нас такође од важности, то је што се и овим открићем потврђује тачност података цара Константина „Порфирогенита“ о постојању српске приморске земље „Паганије“ или „Неретве“ која се простирала до реке Неретве на истоку, а на западу до реке Цетине, као и то да је у току дванаестог века, њена континентална територија ушла у склоп Захумља…

А. Фарчић
(Види: Проф. Антоније Фарчић, Растко као владалац, „Република“, број 534, Београд, 24. јануар 1956…).

Душан Буковић

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here