Dušan Buković: SMISAO IZVESNIH SUDBONOSNIH DOGAĐAJA IZMEĐU MIHAILOVIĆ I ĐURIŠIĆA

Podelite:

Kada se govori o  nemačkom nacional-socijalističkom porazu  u Staljingradu  i sudbonosnoj prekretnici na Istočnom frontu u toku  Drugog sv.  rata,  Neretvi, Sutjesci i Brozovim  proleterima pomenuli bismo i jednu diskusiju koja je vođena između vojvode Pavla Đurišića i generala Draže Mihailovića početkom marta 1943.  godine u Crnoj Gori. Đurišić  je za vreme diskusije izložio plan da u sadejstvu sa izvesnim  četničkim jedinicama iz Srbije,  Crne Gore, Istočne Bosne  i  Hercegovine napadnu Brozove proletere na Neretvi. Međutim,  general Mihailović je  to odlučno odbio!  Rekao je Đurišiću:

 “Ja moram da sačuvam Srbiju za odlučnu akciju. Mene ne interesuju Brozovi proleteri,  ja ću Beograd zauzeti za 24 sata!”

Đurišić  je bio iznenađen i nije očekivao takav odgovor. Vratio se zabrinut i potišten sa  štabskom   četom u svoju jedinicu, koja se nalazilana na jednoj visoravni iznad Kalinovika, legao je na travu, otkinuo je slamčicu i počeo da je gricka, okrenuo se prema zalasku sunca, uzdahnuo i progovorio: “Zlo će biti, ne bilo ga!…”

Ovaj slučaj ostao  je  u dubokom sećanju poručniku Urošu M. Zonjiću, oficiru u štabu Vrhovne Komande Kraljevske Jugoslovenske Vojske u Otadžbini. Tri godine kasnije, general Mihailović  se slično izrazio i za vreme montiranog procesa 1946, kada je odgovarao na inkvizitorska pitanja Miloša Minića,  Brozovog velikohrvatskog lakeja,  rekao je:

“Srbiju kao jezgro morao sam sačuvati za glavnu  akciju!”

Događaji su pokazali da je Beograd bio i za Broza, velikohrvatskog maršala,  zapadnoevropskog i američkog  imperijalističkog lakeja  i njegovu  nacional-socijalističku kliku  od vitalnih interesa za otimanje vlasti a ne Zagreb u kojem su hrvatske ustaše ostale celu jednu nedelju posle Hitlerovog samoubistva. Broz im je dao šansu da se svrstaju na kraju rata u nacional-socijalističke  partizanske redove.

Za razliku od monarhističkih jedinica Kraljevske Jugoslovenske vojske, koje su bile pod komandom vojvode Pavla Đurišića, koje su anglo-amerikanci predali velikohrvatskom diktatoru Josipu Brozu „Titu“ da  postrelja  u Sloveniji,  izvesne oruzane snage tz. Nezavisne Države Hrvatske,  koje su bile pod komandom potpukovnika Marka Mesića imale su drugačiju sudbinu. Mesić je kao komandant Pavelićeve hrvatske ustaško-domobranske 369 pešačke pukovnije zarobljen u borbi pod Staljingradom i odveden u logor ratnih zarobljenika, gde je na Staljinovu sovjetsku inicijativu postao komandant tzv. “Odreda jugoslovenske vojske u SSSR-u.“ U toku 1944. godine postao je komandant tzv. “Jugoslovenske brigade” koja je stigla u Srbiju da je “oslobodi” sa još devetnaest sovjetskih pešadijskih divizija, sa pet stotina tenkova, dve hiljade aviona i sa devet bugarskih divizija (Vidi: Novaja i novejšaja istorija, Moskva,1960, broj 5, str. 133). Umro je u Zagrebu osamdesetih godina XX stoleća. Sličnu sudbinu kao Mesić, između ostalih,  imao je i Pavelićev hrvatski ustaško-domobranski pukovnik Sulejman Filipović, koji je održavao veze sa Brozovim doglavnikom Rodoljubom Čolakovićem – “Roćkom” i sa britanskim komandosom, kapetanom Dikinom,  koji je između ostalih zapadno-evropskih i američkih  komandosa na Balkanskom poluostrvu,  kontrolisao i  usmeravao izvesne  neprijateljske  formacije. Filipović  je  posredstvom  kapetana Dikina i Rodoljuba Čolakovića  prišao  Brozovim  nacional-socijalistima  sa svojom  “brigadom”  u  junu 1943. godine  u najkritičnijem momentu obezglavljenih i do tada beznačajnih  proletera, koji su u dolini reke Sutjeske imali velike žrtve. Broz, Žujović  i Ranković su na misteriozan način  “probili neprijateljski“  obruč, a Milovan  Đilas se sakrio u pećinu, kako  svedoči  Pero Popivoda, general-major Jugoslovenske Armije (Vidi: Pero Popivoda, Izdajnička delatnost klike Tita-Rankovića u periodu  narodno-oslobodilačke borbe jugoslovenskih naroda, „Pod Zastavom Internacionalizma“, Organ jugoslovenskih komunista-politemigranata u Narodnoj Republici Rumuniji, Broj 11, od 15. Oktobra 1949;   Pero Popivoda, Izdajnički rad klike Tita-Rankovića  u periodu narodno-oslobodilačke borbe jugoslovenskih naroda, „Za Socijalističku Jugoslaviju“, Organ jugoslovensih komunista-politemigranata u SSSR-u, Broj 13, od 5. oktobra 1949).

Treba  posebno  naglasiti da je Čerčil mrzeo srbski narod ,  da je  rešio u toku rata da likvidira  antifašistički pokret KJV uO  i da u Beogradu  ustoliči  Josipa Broza Tita. U vezi sa  podizanjem  Broza , imajući u vidu,  da je  engleski istoričar, član Modlin Koledža, profesor Tejlor (A. J. P. Taylor) objavio knjigu pod naslovom  “Drugi svetski rat” (The Second World War, an illustrated History) u kojoj doslovno stoji:

„Do kraja 1944. godine sav mogući materijal doturan je samo Titu. Podizanje Tita je čisto britanska avantura i današnja Jugoslavija je britanska tvorevina…“ (Vidi: A.J.P. Taylor, The Second World War, an illustrated History, London, 1975, str. 178).

Što se tiče  izvesnih  sudbonosnih događaja,  generala Draže  Mihailovića  i  vojvode Pavla Đurišića u ovom kontekstu pomenuli bismo značajan članak vojvode Momčila R. Đujića (1907-1999) koji je objavljen pod naslovom  Povodom  knjige  Ratka  Parežanina   „Moja misija u Crnoj  Gori“.

Članak je   značajan  iz dva razloga:  on će osvežiti naša sećanja i poštovanje prema  žrtvama  srbske  Crne Gore,  „vekovnog  rasadnika čojstva i  junaštva u  srbskom narodu“, kako to lepo reče  vojvoda Đujić, u isto vreme članak će upozoriti  rodoljubive Srbe  na nove opasnosti,  koje nam prete od  izvesne poltronske i  internacionalističke  klike u Srbiji i Crnoj Gori,  u Beogradu-Josipgradu ,kao i  u  Podgorici-Titogradu.

 Članak sam pripremio u skraćenom obimu i on glasi…

 Vojvoda  Momčilo  R.  Đujić,

 POVODOM KNJIGE  RATKA PAREŽANINA „MOJA  MISIJA U CENOJ GORI“

Nedavno je izašla iz štampe značajna knjiga Ratka Parežanina pod naslovom Moja misija u Crnoj Gori… U ovoj svojoj knjizi on prikazuje svoju misiju koju je trebao da obavi u Crnoj Gori kod Vojvode Pavla Đurišića.  Radilo se o objedinjavanju svih srpskih borbenih antikomunističkih snaga i o koncentraciji tih snaga u Sloveniji, predkraj prošlog rata. U vezi  odluke Dimitrija Ljotićs i Milana Nedića Parežanin je krenuo za Crnu Goru kod Vojvode Pavla, iz Beograda 4 oktobra 1944  sa 33 srpska borca, dobrovoljca.  Još pre ovog bio je u Beogradu Vojvoda Pavle i Nedić ga je unapredio u čin potpukovnika i postavio za pomoćnika Srpskog Dobrovoljačkog Korpusa sa kojim je komandovao general Kosta Mušicki.

U to vreme nadirala je prema Balkanu Sovjetska Armija, Nemci se sa Balkana povlačili, rat se primotavao kraju, a naša nacionalna tragedija uspinjala svom vrhuncu. U našoj Vrhovnoj Komandi, kod Draže,  očekivali su iskrcavanje Engleza na Jadranu i obnovu vojne pomoći od strane Amerikanaca.  Zbog tog je doneta odluka o koncentraciji svih borbenih snaga Ravne Gore u Bosni, gde je trebalo predahnuti,  dobiti pomoć od saveznika, krenuti im u susret, i prihvatiti ih kad se iskrcaju sa  Jadrana u Dalmaciju.

U Beogradu,  Nedić i Ljotić,  imali su drukčija gledišta o tadašnjem toku događaja kod nas i u svetu.  Bili su svesni kapitulacije  Nemačke i tvrdo verovali da se saveznici neće iskrcati u Jugoslaviju. Predviđali su upad Sovjetske Armije u Jugoslaviju,  i ustoličenje Tita na vlasti u Beogradu. U vezi toga,  oni su smatrali da je najbolje koncentrisati sve srpske borbene snage u Sloveniju;   tamo braniti i održati slobodni deo Jugoslavije;  pozvati  Kralja  i izići pred saveznike zahtevom za pomoć: da se obnovi i održi slobodna Jugoslavija. Zbog tog su doneli odluku da se Nedićeva Državna Straža i Srpski Dobrovoljački Korpus prebace u Sloveniju pa su to predlagali i Draži,  preko postojećih veza  i četničkih komandanata u Srbiji,  čije su jedinice bile delomično snabdevene oružjem i municijom preko Nedićevih jedinica Državne Straže.

U to vreme ja sam bio potpuno usamljen sa Dinarskom četničkom Divizijom na tromeđi Bosne, Like i Dalmacije,  i u teškim borbama sa komunistima koje su Englezi obilato snabdevali sa ratnom spremom,  oružjem i municijom.  Vojvoda Pavle  Đurišić,  bio je u sličnom pološžaju u Crnoj Gori,  ali je imao stalne veze i sa Nedićem i Ljotićem u Beogradu, i Dražom u Vrhovnoj Komandi preko radio stanice…

Pavle je već u to vreme planirao mogućnost povlačenja njegovih snaga preko Albanije u Grčku, i i o tom vodio razgovore i dogovore sa vođama antikomunističkih boraca Albanije.  Istovremeno,  bio je poslao jednu svoju delegaciju da uhvati vezu sa saveznicima u Italiji.  Ta je delegacija pošla motornim čamcem,  ali su je, nedaleko od obale u Kotoru,  likvidirali i potopili Nemci. Uz pomoć Ratka Parežanina, kod  Nemaca je uklonjena dalja smetnja za izašiljanje nove delegacije i ubrzo su se otkačili od obale  Crne  Gore u motornom čamcu Jajov  Jovović i Dušan  Vlahović ga kod  Angloamerikanaca zatraže pomoć i iskrcavanje u Jugoslaviji.  Obojica su sretno stigli u Italiju i  Englezi su ih bacili u svoju azačku tamnicu.  Oni su tada pomagali i sa Sovjetima dovodili Tita u Beograd.  Draža je bio već davno otpisan.  Snage  Bojvode Pavla vodile su teške borbe sa komunistima. Trebalo je je donositi odluku o kretanju:  ili preko Albanije u Grčku,  ili za Sloveniju,  ili u Bosnu. Pavle se savetovao sa svojim nacionalno-političkim Odborom i podređenim starešinama boraca.  Pala je odluka da se ide u Bosnu,  u uverenju da se tako ide i u susret Angloamerikancima,  a istovremeno izvršuje i Dražina naredba.

I vojvoda Pavle ubrzo je krenuo.  Sa njim je krenulo preko petnaest hiljada boraca, civila,  ljudi i žena,  učitelja,  profesora, studenata, činovnika raznih profesija,  i sveštenika sa  Mitropolitom Joanikijiem na čelu.  A put je bio težak:  kroz borbe,  sneg,  kišu, glad, pustoš. Krenulo se organizovano početkom decembra iz  Podgorice pod komandom  Vojvode Pavla,  i kretalo se pravcem preko Bioče-Lijeva Rijeka-Mateševo-Kolašin-Mojkovac-Bijelo Polje—Prijepolje, i dalje u Bosnu… Pavle se kretao svojim golgotskim putem bijen i od Titovih partizana i Angloameričkih aviona. Na tom golgotskom putu on je imao da se bori i sa glađu,  boleštinama,  kišom, snegom, ustašama i komunistima…

U to vreme i ja sam bio već u Sloveniji,  gde sam dospeo sa deset hiljada srpskih četničkih boraca,  među kojim ja bio i oko šest stotina izbeglica:  žena, devojaka i dece.

Kao i vojvoda Pavle,  i ja sam dobio naređenje da,  sa svim meni podređenim snagama, krenem u  Bosnu, u sastav  glavnine.  No, pre tog naređenja, Draža mi je naredio da koncentrišem sve snage Dinarske četničke Divizije i zavladam obalom Jadrana od Šibenika do Zadra, jer će se na tom prostoru  ‘uskoro iskrcati Angloamerikanci’.  Draža mi je uz tu naredbu bio poslao i detaljna upustva o tome kako treba da uspostavim vezu i saradnju sa  Angloamerikancima, i sa njima koordiniram rad u borbama protiv okupatora i komunista.  Imao sam tada svakodnevnu vezu sa  Dražom preko radio-stanice.  Potvrdio sam prijem njegove naredbe i upustva i kazao da raspolažem sa ubedljivim dokazima da se Angloamerikanci neće nikad iskrcati u Jugoslaviji,  a da bi za celu našu borbu na Dinari, i dalji opstanak, bilo katastrofalno da sa sadašnjih uporišta i borbenih položaja pomeram jedinice u Primorje,  jer sam i na sadašnjim položajima u teškim borbama sa komunistima.  Draža mi je kratko odgovorio:

‘Moje se naredbe ne diskutuju nego izvršavaju.  Potvrdite prijem i ovog telegrama’. Potvrdio sam prijem i javio da ću naredbu izvršiti nasuprot mog uverenja. Tad je počela i moja i mojih  boraca Golgota. Naredio sam mobilizaciju Drugog Dalmatinskog četničkog Korpusa pod komendom Milorada Stegnjajića. Odmah sam prebacio četnički Korpus Gavrila Principa, pod komandom kapetana Milana Cvjetićanina,  da zauzme prostor od Skradina, preko Lozovca iznad Šibenika prema Perkoviću. Planirao sam i pojačanje ovih snaga sa drugim jedinicama,  a po izvršenoj mobilizaciji  Drugog Dalmatinskog četničkog Korpusa, da taj korpus sa Prvim Ličkim Korpusom,  pod komandom majora Milivoja Vuksanovića,  rasporedim na frontu od Skradina do Zadra i osiguram im pozadinu preko Krupe i Obrovca.  Mobilizacija Drugog Dalmatinskog  Korpusa išla je sporo i bila u zakašnjenju nekoliko dana.  Pre nego što sam ja uspeo da izvedem snage na određene položaje od Šibenika  do Zadra,  iskrcala se sa Visa Titova 26 divizija sa petnaest hiljada partizana koje su Englezi moderno naoružali,  snabdeli i trenirali na Visu.  Sa ovom divizijom iskrcao se i jedan komandos Engleza sa 40 baterija topova i jednim vodom tenkova.  U sadejstvu sa  ovim snagama,  dejstvovale su i dve eskadrile engleskih aviona,  lovaca i lakih bombardera.  Bilo je to 1 novembra 1944.  I borba je trajala na život i smrt.  Trajala mesec dana. A u tim borbama sagorevala srpska sela i gradovi,  topile se naše borbene snage,  nestajalo hrane i municije. I sužavala se naša slobodna teritorija.  Najveće žrtve pretrpeli smo na Lozovcu iznad Šibenika:  tukla nas je engleska artilerija i avioni,  tukli nas engleski tenkovi,  tukle i mnogostruko veće partizanske snage Titovog Osmog Korpusa. I,  baš u te paklene dane,  Draža mi je naredio da se iz tih borbi otkačim i krenem za Bosnu. Nekoliko komandanata bili sui za to da se ide.  Bili su oni profesionalni oficiri,  i smatrali su zločinom i izdajom neizvršenje te naredbe.  Od tog osećanja nisu se sasvim izlečili ni onda kad su bezuspešno pokušali da ‘ispitaju teren’  našeg nastupa u Bosnu preko Bos.  Grahova,  Glamoča i dalje. A  Bosna je pred nama ležala zavejana u sneg,  glad,  tifus,  pusta i opljačkana od mnogih Titovih partizana,  ustaša i okupatora,  koji su je podjednako nemilo satirali i zatirali…

Mi smo bili u teškom položaju kao i naša Crna Gora i Vojvoda Pavle u njoj:  težili smo ka ujedinjenju svih borbenih srpskih antikounističkih snaga pod komandom đenerala Draže. Radilo se o tom:   biti ili ne biti Srpstva. Nisu bile u pitanju ni pokrajine,  ni partije ni pojedinci.  Ceo narod jedan,  srpski narod,  bio je osuđen na smrt.  Trebalo ga je od te smrti spašavati…

Ostalo mi je da izvlačim moj borbene snage u Liku iz  Dalmacije. A pre njih i mnoge izbeglice,  članove porodica naših boraca koje bi komunistički krvnici,   po dotle uvedenoj praksi,  likvidirali.  Dotle je već bio oko nas stegnut obruč borbenih partizanskih snaga i engleskog Komandosa koji nas je nemilo tukao.  Proboj fronta na  Medveđaku kod  Pađena izveli smo jurišom u zoru 3  decembra 1944,  a dotle smo već prebacili u  Liku naše izbeglice.  Gubitci naši u proboju komunističkog fronta na  Medveđaku u Pađenima prešli su hiljadu mrtvih,  ranjenih, i nestalih.  Komunisti su pretrpeli sedam puta više gubitke po onom što su  sami objavili. Prema onom što su oni o tom objavili, i još objavljuju.  (Vidi beogradsku Titovu  ‘Politiku’  od 20  marta 1975)  brojno stanje partizana u  tim  borbama iznosilo je 26.000 boraca sa kojima je komandovao Titov đeneral –   major Petar  Drapšin i politički komesar Boško  Šiljegović. O ovim  presudnim borbama za  Tromeđu srpske Bosne,  Like  i Dalmacije,  komunisti su objavili gomile knjiga i hiljade laži.   No,  i u to vreme,  u mom  Štabu  Dinarske četničke Divizije,  bilo je sedam američkih avijatičara i jedan engleski,  koji su bili svedoci naše borbe i krvološtva komunista koji su u tim  borbama, u masama ubijali srpski narod u selima koja su im padala u ruke,  kao što je bio slučaj u selu Konjevrati, u kojem su skoro istrebili srpsko pleme  Knežića.

U  Sloveniju smo stigli kroz  borbe vođene  uspešno preko  Srba-Lapca-Bihaća-Ličkih Jasenica –  pod  Velebitom iznad  Karlobaga i Senja,  do iznad Sušaka,  gde su nam izašle u susret borbene  snage  Srpskog  Dobrovoljačkog  Korpusa i četnici   Vojvode  Jevđevića.  SA obe ove grupe imali smo već i radio veze preko kojih smo pratili koncentraciju naših snaga u  Bosni,  kao i  Pavlov put za   Bosnu.  Od  Dinare do  Slovenije,  ja sam se probio sa vrlo malo gubitaka u mrtvim i ranjenim.  Ustaške snage nismo susretali,  a komuniste smo totukli nemilo pri svakom sudaru,  od kojih su dva  bila presudna: kad smo se prebacivali po kiši i ledu preko  Korane prema  Kapeli i pod borbom morati stvarati mostobran s druge strane reke.  I u Ličkim  Jasenicama gde smo,  skoro do noge,  stukli jedan  Titov  bataljon koji je  zagazio u borbu sa nama kao sa grlom u jagode.  U  Sloveniji smo imali stalne borbe sa komunistima i sve naše borbene snage bile su dogovorno i planski raspoređene po terenu…  Angloamerikanci su  nadirali preko Severne  Italije u pravcu reke  Soče.  Ja sam doneo odluku da sa  mosta na reci  Soči zbrišem  Nemce,  preuzmem most pod svoju kontrolu i tako osiguram našim snagama prelaz i stvaranje mostobrana na desnoj obali,  u brdu Kalvariji poznatom iz  Prvog svetskog rata.  Gardisti  Dinarske četničke  Divizije zauzeli su most bez borbe.  Nemci su se predali i odstupili.  Most je bio miniran i mi smo preuzeli sve instalacije postavljene radi bacanja mosta u vazduh.  Ubrzo smo stvorili mostobran sa drugu stranu reke, a prvog maja, u neposrednoj blizini mosta, uhvatili smo vezu sa jedinicama jedne engleske tenkovske divizije. Tako sam  ipak,  konačno uhvatio vezu sa saveznicima,  iako ne u  novembru prošle godine,  kako je to  Draža očekivao. A ta naši saveznici,  na način svojstven samo  Englezima,  kazali su da se koncentrišemo u veliki vojni logor u  Palmanovi,  gde će nam  ‘dati potrebnu odeću,  municiju i hrani’i da se  ‘malo odmorimo’.  U tom logoru opkolili su nas sa tenkovskom Divizijom i pozvali da položimo oružje.  Bilo je to na  Đurđevdan,  a par dana kasnije,  8  maja,  završio se  Drugi svetski rat…

U mojim  radio-telegramima  (koje imam kao i Dražine odgovore)  ja sam pokušavao da  Dražu uverim:   da se  Angloamerikanci  neće  iskrcati u  Jugoslaviju; i da on nema razloga da se zadržava u  Bosni,  no da se,  bez zastoja,  probija  do Slovenije.  Kazao sam mu i pravac kojim bi se najlakše probijao i dao podatke o ustašama,  komunističkim i okupatorskim snagama na tom pravcu.  Sa tim podacima još sam  raspolagao,  jer sam se i ja probijao jednim delom te linije koju sam i  Draži predlagao  ( iz zone  Petrovca i Bihaća do u Sloveniju),  a  na kojoj su bile samo manje snage  neprijatelja.  Na sva  moja  nastojanja u tom planu,  Draža je ostao uporan i u Bosni čekao  ‘razvoj daljih  događaja i pomoć  saveznika’.  U međuvremenu,  ja sam već bio uhvatio i neposrednu radio-vezu sa  Vojvodom  Pavlom.  Preko te veze mi smo se pobratili, i  mitropolit Joanikije dao je svoj blagoslov tom našem  pobratimstvu.  Ideju o povlačenju iz Bosne u Sloveniju iznosio sam i Pavlu.  I kazao mu sve ono što sam kazao i  Draži.  Međutim,  odjednom,  dobijem  telegram od Draže u kojem mi on javlja:  ‘Danas je moj radio-telegrafista uhvatio  Vaš radio-telegram  Vojvodi  Pavlu u kojem ga pozivate u  Sloveniju.  Odsad  Vam zabranjujem da neposredno održavate vezu sa starešinama meni podređenim.  Potvrdite prijem ovog naređenja’.   Potvrdio sam prijem tog naređenja,  i kazao Draži da sam Pavlu ponovioo samo ono što sam i njemu ranije kazao,  i da ostajem pri mom uverenju po pitanju iskrcavanja  Angloamerikanaca i besciljnog zadržavanja naših borbenih sna u  Bosni,  gde ih kose  neprijatelji,  glad, tifus,  zima i sve nevolje.

I Draži  i Pavlu,  u mojim sugestijama za pravac nastupanja prema  Sloveniji,  naglasio sam da zaobiđu  Kozaru,  jer da je to ustaška i komunistička tvrđava.  Tu,  na podinama  Kozare,  koju  Pavle nije  zaobišao kad je kasnije krenuo za  Sloveniju,  odigrao se poslednji  čin tragedije u kojoj je nestalo i  Vojvode Pavla  Đurišića,  i odabrane,  žive  borbene snage   naše bratske  Crne  Gore. Svega  borbenog,  viteškog i  ponosnog što je  Crna  Gora mogla dati i dala Srpstvu  u Drugom svetskom ratu.  Oni koji pročitaju knjigu  Ratka Parežanina o kojoj ovde govorim,  videće kolika je ta žrtva bila,  koliko sveta i uzvišena,  koliko bratska i viteška.  U toj knjizi ima nešto podataka i o gnusnim zločinima  komunista u   Crnoj  Gori,  o grobljištima  i mučilištima na kojima su  komunistički  krvnici  likvidirali najbolje ljude  Crne  Gore,  vekovnog  rasadnika čojstva i  junaštva u  srpskom narodu.  Parežanin u svojoj knjizi daje i pregled događaja u  Crnoj  Gori za vreme prošlog rata,  kako o borbama srpskih četnika,  tako i o držanju okupatora i i neizmernim zločinima komunista. On posebno ističe da u  Crnoj  Gori  nije bilo sredonja ili neutralaca u obračunu sa komunistima.  Nije bilo toliko oportunista kao u drugim krajinama.  Crna  Gora podelila se u dva zakrvljena  tabora:  nacionalistički i komunistički,  i krv je rekama tekla.  Nju su nemilo izazivali komunisti koji su u Crnoj  Gori zatirali sve što se suprostavljalo njihovoj  satanskoj  ideologiji i borbi.   Parežanin kroz svoju knjigu  naglašava i velike nepravde nanošene Crnoj  Gori i pre rata, i sad,  posle rata,  nepravedne osude koje na nju padaju u vezi događaja koji su se odigravali u njoj u prošlom ratu.  A  ta  Crna Gora  bila je u toku rata razapeta na krstu stradanja i muka za Krst i  Slobodu  Srpstva,  i dala je od sebe sve što je mogla dati.  Parežanin kroz ovu knjigu pomera zavesu nad njenom  borbom, stradanjima i mukama da bi se sve to bolje i dublje sagledalo.  I da bi se o svemu doneo jedan  pravedan sud  i  odalo,  umesto klevete,  dostojno priznanje ravno tim mukama,  stradanjima i žrtvama  naše  bratske Crne  Gore…  (Vidi:  Vojvoda  Momčilo  R.  Đujić,  Povodom  knjige  Ratka  Parežanina “Moja misija u Crnoj  Gori“,  Amerikanski  Srbobran,  14  april 1975, Pittsburgh, Pa., U.S.A.).

 

Dušan Buković

Podelite:

1 komentar

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here