Душан Буковић: Последице националног слома сагледати кроз србофобични комунизам

Поделите:

Узроке и последице нашег националног слома требамо сагледати и кроз извесне србофобичне, аустромарксистичке, комунистичко-интернационалистичке одлуке и програме туђинских структура, које су инсталиране у Србији у последњих 150 година. Зато бисмо цитирали брошуру Покрајинског Комитета КПЈ за Србију, која је објављена у току Другог св. рата у Београду под насловом „Организационо питања Комунистичке Партије Југославије“, на којој је радио према извесним информацијама Брозов уставотворац, рокфелеровац, масон-марксиста проф. др Јован Ђорђевић, где између осталог стоји:

„ Шта је ћелија? … Ћелију сачињавају чланови Партије, чланови ћелије. Број чланова ћелије је најмање три, то је најнижа граница броја чланова Партије који сачињавају једну ћелију…

На челу сваке ћелије налази се секретар ћелије. Он руководи радом ћелије…Дакле, ћелија је основна партијска организација у саставу једне организације (реонске, месне, среске, окружне), она је основни део једне организоване целине ( читаве  Партије)…

Рекли смо да је ћелија основна партијска организација. Она улази у јединствени систем организација, са нижим и вишим форумима, које сачињавају Партију.

Тај јединствени систем организације наше Комунистичке Партије Југославије данас изгледа овако:

Највиши Партијски форум јесте: Централни Комитет Комунистичке Парије Југославије. Он руководи радом свих партијских организација у Југославији, на чијем челу стоје:

За Словеначку: Централни Комитет Комунистичке Партије Словеначке.
За Хрватску: Централни Комитет Комунистичке Партије Хрватске.
За Македонију: Централни Комитет Комунистичке Партије Македоније.
За Србију: Покрајински Комитет Комунистичке Партије Југославије за Србију.
За Црну Гору: Покрајински Комитет Комунистичке Партије Југославије за Црну Гору.
За Босну и Херцеговину: Покрајински Комитет Комунистичке Партије Југославије за Босну и Херцеговину.
За Војводину: Покрајински Комитерт Комунистичке Партије Југославије за Војводину.
За Косово и Метохију: Обласни Комитет Комунистичке Партије Југославије за Косово и Метохију.

Дајући Централне Комитете Словеначкој, Хрватској и Македонији К.П.Ј. потврђује делом свој став о решењу националног питања у Југославији. Национални Централни (Словеначка, Хрватска и Македонија) и Покрајински Србија, Црна Гора) као и Покрајински (Босна и Херцеговина, Војводина), и Обласни (Косово и Метохија) имају у свом саставу Покрајинске, Обласне, Окружне, Среске, Месне, Општинске и Реонске Комитете…“ ( Види: Организационо питање Комунистичке Партије Југославије, Издање Покрајинског Комитета Комунистичке Партије Југославије за Србију, Београд. 1943).

У овом контексту поменули бисмо још једном аустромарксисту, комунисту-интернационалисту, Брозовог великохрватског најамника и „познатог титовског слугу“ др Благоја Нешковића – „Михаила“ (Крагујевац, 1907 – Београд, 1984), како то рече Перо Попивода (Види: Генерал-мајор ЈА Перо Попивода, Издајничка делатност клике Тита-Ранковића у периоду народно-ослободилачке борбе југословенских народа, „Под заставом интрнационализма“, број 11, од 15. X. 1949, Орган Југословенских комуниста полит-емиграната у НР Румунији; Генерал-мајор ЈА Перо Попивода, Издајнички рад клике Тита-Ранковића у периоду народно-ослободилачке борбе југословенских народа, „За социјалистичку Југославију“, број 13, 5.Х.1949, Орган југословенских комуниста полит-емигранта у Совјетском Савезу).

Имајући у виду да је Нешковић лобирао за Београдско-Јосипградски пашалук од Власотинаца до Кораћице. Иначе, по професији био је лекар, али се са професијом није константно бавио, већ конспиративном антисрбском, коминтерновско- интернационалистичком политиком. Студирао је на универзитету у Београду. Још као млад студент ушао је у конспиративни комунистички-интернационалистички и аустромарксистички покрет. Постао је чланом аустромарксистичке и коминтерновске конспиративне Комунистичке Партије Југославије у току 1935. године. Од 1936. године био је на комунистичком интернационалном и конспиративном задатку Коминтерне у Шпанији. Борио се на страни шпанских комуниста-интернационалиста, а потом је био по концентарионим логорима у Француској у којима је активно радила група јогословенских комуниста-троцкиста, интернационалиста. У логорима је радила и немачка комисија за скупљање радне снаге. Са немачком комисијом је руководио мајор гестапоа, који се посебно интересовао за извесне Југословене, који су се налазили у логору, да им помогне да се пребаце у Југославију. Међу њима је био и Благоје Нешковић. Са „тачке гледишта гестапоа то су били потпуно поуздани људи“ (Види: Око 150 југословенских троцкиста империјалистички шпијуни од 1941 године, „Под Заставом Интернационализма“ – Орган југословенских комуниста-политемиграната у НР Румунији, Број 10, од 1.Х.1949).

Нешковић је од капитулације Краљевине Југославије до судбоносног и трагичног покретања Брозовог великохрватског устанка, грађанског рата међу Србима и тзв. „буржоаско-демократске“ антисрбске револувције у Србији 1941. године, која је била само нагли прелаз у тзв. „пролетерску“, био задужен за конспиративни рад као политички секретар Покрајинског комитета КПЈ за Србију и делегат Централног комитета за руковођење конспиративним радом у Србији, око Рудника, Букуље и Космаја у Шумадији, око Лесковца и делимично на Косову и Метохији. Од 1941-1944 године био је председник тзв. Народноослободилачког комитета и члан Главног партизанског штаба за Србију. Извесно време у току рата живео је строго илегално у Београду, али и највећим делом у јужном делу Србије, где је током 1943 и 1944 године заједно са Светозаром Вукмановићем -„Темпом“ припремао план за освајање целе Македоније и Грчке, како би великохрват Јосип Броз – „Тито“ тих дана био признат за маршала Балкана.

Према извесној оцени, Нешковић је био велика кукавица, циник и покварењак, који никада није имао никаквих обзира према својим комунистичким друговима када су били у питању његова лична безбедност, осигурање и конспиративни партијски интереси. Користио је веома умешно све личне, пријартељске и родбинске везе само да се што боље постави, одржи и камуфлира за време свог руководећег илегалног рада у Београду у чему је успео благодарећи паду и жртвовању извесних аустромарксистичких, комунистичко-интернационалних руководилаца, пријатеља и сарадника у Србији у току Другог св. рата. У току 1952. године таксиран је као стаљиниста и уклоњен са свих функција и положаја. Броз га је одбацио и осудио, без обзира на његове србофобичне заслуге за Брозову аустромарксистичку Комунистичку Партију Југославије, која је лобирала за данашњи Беогрдско-Јосипградски пашалук и која није отварала никакву перспективу нашем обезглављеном, обесправљеном и пониженом и несрећном Србском народу.

Велики део чланова Покрајинског Комитета КПЈ за Србију представљали су у току Другог св. рата србофобични аустромарксисти, комунисти-интернационалисти, марионете њујоршко-московске Коминтерне (Види: Perre Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, Paris, France, 1967, стр. 28) и србофобични Брозови великохрватски најамници: др Јован Ђорђевић, др Синиша Станковић, др Јеврем Недељковић, др Драгољуб Кр. Јовановић, др Бора Стевановић, др Душан Недељковић,  др Павле Савић, др Бранко Шљивић, др Александар Леко, др Петар Јовановић, др Младен Јосифовић, др Васо Чубриловић, др Баја Бајић, др Стеван Ђелинео, др Благоје Нешковић, др Олга Дедијер, Спасенија-Цана Бабовић, Божидарка-Кика Дамјановић, Даворјанка Пауновић, др Иван Рибар са синовима, др Фадил Маглајић,  Моша Пијаде, Александар Ранковић, Сретен Жујовић, Коча Поповић, Петар Стамболић, браћа Дедијери, Милован Ђилас, Светозар Вукмановић, Данило Лекић, Милош Минић, Родољуб Чолаковић, Мирко Томић, Владислав Рибникар, Слободан Пенезић, Марко Ристић, Добривој Радосављевић, браћа Марковићи и браћа Јерковићи…

Имајући у виду да је генерал Дража Михаиловић прозрео великохрватске планове и намере Павелићевог емисара у Србији, криминалаца Јосипа Броза тзв. „Тита“, да покрене устанак, грађански рат и „буржоаско демократску“ револуцију, која је  била само као нагли прелаз у перманентну пролетерску. У писму Ђорђију Лашићу и Павлу Ђуришићу од 20. децембра 1941, Дража је дословно рекао:

“Треба да знате да се на челу партизана налазе Хрватске Усташе, којима је за циљ да гурну наш народ у братоубилачки рат…” (Види: Јован Марјановић, Прилози историји сукоба народноослободилачког покрета и чeтника Драже Михаиловића, Институт друштвених наука – Одељење за историске науке, Историја XX века – Зборник радова, књ. I, Београд, 1959, стр. 217 и 223).

О животном србском питању, о питању целине србског народа, о питању Косова и Метохије, биће од интереса, да цитирамо извесне делове из књиге Милоша Аћина-Косте, коју је објавио под насловом „Браниоци Косова“, где између осталог стоји:

„Сасвим је разумљиво да ‘југословенска секција Коминтерне’, тј. КПЈ,
није могла да поступи друкчије него како Коминтерна наређује. Наређења Коминтерне је плаћени агент Москве Јосип Броз пренео делегатима КПЈ на Петој земаљској конференцији. Тако је у Загребу дошло до ‘осуде’ тобожњих колонијалних метода ‘српске буржоазије’ – читалац треба да уочи да и Хитлер и Ћано, и Стаљин и Броз са подједнаким бесом пуцају на Србе, јер природно претпостављају да ће се Срби борити против нацистичке Немачке и њених савезника  – а да Косово и Метохија припадају Албанији. Такође је поновљено Коминтернино решење, а то практично значи да је пренета Стаљинова жеља, о проглашењу македонске и црногорске нације, као и да Босна и Херцеговина треба да добију аутономију (Види: Владо Стругар, Комунистичка партија и решење националног питања у Југославији – Приоручник за историју Савеза комуниста Југославије,  Београд, 1958, стр. 220-222). Да ово нису биле одлуке СССР, оне би изгледале сасвим донкихотске, јер се зна да је тада КПЈ бројала свега 6000 чланова.

Потврду одлуке из 1928 године на Петој земаљској конференцији КПЈ, баш зато што је ова конференција одржана у другој години другог светског рата, о припадању Косова и Метохије Албанији и  образовању КП Албаније су Арнаути поздравили са задовољством (Види:Harry Hamm, Albania-China’s Beachhead in Europe, trans. V. Anderson, New York, Frederick A Praeger, 1963, стр. 84-85). Задовољство је недељу дана доцније, кад је Италија напала Грчку, букнуло одушевљење. Зато се албански и југословенски комунисти
слажу са оценом важности ових од Коминтерне наметнутих одлука. ‘Један од најзначајнијих догађаја у животу Партије’, тврде два истакнута комунистичка историчара, ‘била је Пета земаљска конференција КПЈ…(је била) пролетерска парија и највећи поборник интернационализма’ (Види: Јован Марјановић и Перо Морача, Наш ослободилачки рат и народна револуција 1941-1945, Београд, 1958,  стр, 20).

У име тог интернационализма она је издала Косово и Метохију, па је издвојила Обласни комитет Косова и Метохије, који је дотле био под Покрајинским комитетом КП за Црну Гору, у намери да га по образовању КП Албаније стави под арнаутску надлежност. Због оваквог изричито антисрпског рада ЦК КПЈ се налазио пре рата и све до касног пролећа 1941 године у Загребу, где је несметано радио  и по доласку немачко-усташких трупа…

Најновија косовска драма је један од одблесака енглеске перфидности. Черчилово издајство Равне Горе – он је послао  свога сина Рандолфа и свог личног секретара Дикина код Броза – је пружило један од доказа да је већина људи грабежљивог британског друштва била неспособна да схвати значај и последице идеолошког рата. Темељи трагедије не само Бранилаца Косова него и  свих осталих Срба и народа чија је судбина лежала у рукама оне моћне птице грабљивице што се звла Черчил леже у по слободу света кобном Техерану, чувеном по Техеранској конференцији 1943 године. У суштини, Техеранска конференција је била тајно опело не само за равногорцима већ и свим осталим демократама Источне Европе.

Од Техеранских одлука до данас Лондон дува у исти рог нечовештва удружујући британски капитал и Брозову диктатуру противу народа Југославије. Порартна Америка такође доларима одржава  комунистичку диктатуру у Југославији, док западна Немачка користи обесправљену радничку класу Југославије као своју јефтину радну снагу…“ (Види: Милош Аћин-Коста, Браниоци Косова, Washington, DC, USA, 1973, стр. 13-14, 143-144).

Душан Буковић

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here