ДВА МЕТКА ЗА ПОГЛАВНИКА: Како је Благоје Јововић стао на пут Анти Павелићу (ФОТО/ВИДЕО)

Поделите:

У мрачној улици Санчез у аргентинском градићу Ломас дел Паломар, надомак Буенос Ајреса 10. априла 1957. срели су се Анте Павелић и Благоје Јововић.

Два метка завршиће у телу Павелића, а од последица тог рањавања две године касније ће умрети у Франковој Шпанији. Како је Благоје Јововић, са својом групом из Аргентине, успео да уради нешто што нису могле или хтеле озбиљне безбедносне службе и зашто је данас важан мит о Јововићу.

О Анти Павелићу се данас много зна, међутим, питање ко је Благоје Јововић мало је теже. Нјиме се нису бавили историчари, о њему су писани публицистички романи. Кажу да би испред сваке реченице о Благоју Јововићу могла да стоји реч “наводно”. А у скоро свакој реченици о њему могло би да пише “причали су ми људи”. Међутим, једна ствар је сигурна – Благоје Јововић пуцао је на Павелића у Аргентини, у априлу 1957.

– Атентат на Анту Павелића је дуги низ година, чак деценија, био обавијен велом тајновитости, хрватска емиграција је начелно оптуживала југословенску службу. Међутим, тек са појавом овог господина Благоја Јововића ми смо добили ту карику која недостаје да је он највероватније био тај који је учинио да Павелић буде рањен и да од те ране касније премине у Шпанији – каже историчар Бојан Димитријевић.

94-годишња Милева Гаћеша Пићан, једна је од неколико особа које су учествовале у организацији атентата 1957. Данас је једино она жива од свих чланова групе.

На питање зашто су одлучили да убију Павелића, Милева одговара: “Од великога бола и мржње према њему, јер се он мирно овде шетао са својом усташком гардом, а гробови наших мученика се и не знају.”

Милева прича да су у атентат били укључени њен брат Милан Гаћеша, њен муж, она, свештеник Радојица Поповић, и на крају Мило Кривокапић и Благоје Јововић.

У Буенос Ајресу данас живи и породица Благоја Јововића.

Његова ћерка Карина каже да су његови мотиви да убије Павелића били искључиво патриотски и посвећени стотинама хиљада убијених у концентрационим логорима.

– Па није било чудно што се он налазио у Буенос Ајресу, тамо где су затекли Павелића – каже Карина Јововић.

С кривотвореним перуанским документима под именом Педро Гонер, Анте Павелић, прерушен у католичког свештеника, у мају 1946. стиже у Ватикан.

У фебруару 1947. био је у самостану на левој обали Тибра. Амерички официри добијају налог да ухапсе највећег ратног злочинца са Балкана. Међутим, стиже им друго наређење писано руком.

На њему је писало “хандс офф”, односно не дирати га. Пре неколико година ЦИА је објавила документ у којем се наводи да је Ватикан све време штитио Павелића од хапшења. Мада многи данас верују да је имао много више од једног савезника.

Било како било, у јесен 1947. одлази у Ђенову, а у новембру 1948. године, као мађарски држављанин из Рима Пал Арањас, бродом Сестријере отпловио је за Аргентину. Негде у то време, цела група Срба у Аргентину стиже наводно захвљајући Јакову Јововићу. Верује се да је преко њега у Аргентину стигао и Благоје Јововић.

У Аргентини, Благоје Јововић ће се бавити разним пословима. И о томе опет постоје приче из романа и приче оних који су слушали приче.

Његова ћерка Карина одговара да је Јововић био сведок смрти свог оца, брата, деде и рођака у Другом светском рату, да је био храбар борац који никада није мислио само на себе.

– Био је свестан да је могао бити убијен те ноћи, али знајући његову снажну вољу, када је почео да прави план о ликвидацији он се није бојао, иако је сигурно и његова смрт била могућност – каже Карина Јововић.

Педантни истраживач историје Другог светског рата Бранимир Гајић каже да су на исти начин на који нас данас боле усташки злочини, они болели људе и пре 50, 60 или 70 година.

– Зликовци су остали ван домета правде, није било суђења, довођења у Југославију, све је то нешто што је остало ван осећаја правде и није искључено да је њега, поготово тренутак кад је он сазнао да у истом граду где он живи да живи Павелић, да нешто се код њега није пробудило и подстакло жељу за осветом – истиче Гајић.

Аргентина Хуана Перона била је обећана земља за нацистичке злочинце који су бежали од суђења. Тамо ће побећи и доста усташа, јер је још од 1931. у Аргентини је деловала усташка организација “Хрватски домобран”.

https://www.facebook.com/SERBEDEFRANCE/photos/a.404723769872/10157994820004873/

Павелић ће наводно постати саветник за безбедност аргентинског председника Хуана Перона, аргентинске новине писале су да усташке групе спроводе терор над Пероновим политичким противницима. Покушава да се активније укључи у политику.

У зборнику Хрватска 1949. објављује публицистички текст “Хрватска живи”. Те године подржао је формирање Хрватске државотворне странке, која издаје проглас под називом “Зов крви”.

Сваке године Павелић ће се огласити поводом годишњица НДХ, али наводно увек из Уругваја или са друге непознате локације. Међутим, сви су већ знали да је Павелић одавно у Аргентини.

Павелић активније политички делује средином педесетих година. Мада ће многи рећи да је то био узалудан сусрет два пензионера, Павелић и Милан Стојадиновић 1954. склапају споразум о разграничењу Срба и Хрвата, стварању велике Србије и велике Хрватске.

Од тога, наравно, неће бити ништа. А Павелић 1956. стаје на чело Хрватског ослободилачког покрета.

Југославија је први пут тражила изручење Павелића 1951. године.

То се види из докумената које је недавно објавило српско Министарство спољних послова.

Међутим, Аргентина је тврдила да се Павелић не налази у тој земљи, а Београд и Буенос Ајрес нису ни имали потписан споразум о изручењу.

Ипак, Павелић је све то време живео у насељу Вртни град, у градићу Ломас дел Паломар, 30 километара од Буенос Ајреса.

– Ми смо за Павелића сазнали преко рођака мога мужа, који је био комесар у Мар дел Плати – присећа се Милева Гаћеша.

– Кад је кренуо у Буенос Ајрес видео је да су документи једно, а да је он неко други, тако смо сазнали да је у Аргентини.

У Аргентини у то време агенти Мосада трагају за нацистичким злочинцима. У једној књизи о атентату на Павелића, наводи се да њега наводно јуре и Мосад, и центар Симон Визентал, да су га јурили припадници хрватске Удбе, али да су своју потрагу организовали и Срби, односно Слободан Пенезић Крцун и Александар Ранковић.

Ипак, историчар Бојан Димитријевић одбацује могућност да је УДБА покушала да убије Павелића.
– Те ликвидације људи који су битни у емиграцији углавном крећу од 1967. године, а поготово од 1971. и 1972. и упада оне усташке групе тако да активност југословенске службе која је укључивала ликвидације, није карактеристика овог периода кад се Павелић крио у Аргентини.

На питање како реагују на то што и данас један део људи у Србији верује да је у организацију атентата на Павелића била укључена УДБА, Карина Јововић каже да је то потпуно нетачно, да је њен отац био политички изгнаник, да није био у земљи 50 година, да се борио против комуниста и да није имао никакву везу са тајном службом.

И Милева Гаћеша таква размишљања одбацује као “апсолутну лаж”.

Два метка у телу Павелића
У сваком случају, група око Благоја Јововића сазнала је куда се Павелић сваког дана креће. Седели су у ресторану у центру Буенос Ајреса, где су се окупљале усташе. Почели су да га прате.

Из кафане би ишао возом, па аутобусом, односно колективом, до своје куће. На 16-годишњицу оснивања НДХ, 10. Априла 1957. Благоје Јововић и Мило Кривокапић кренули су за Павелићем.

И о томе постоји много верзија приче.

По једној, неколико стотина метара пре куће Павелићев пратилац, на кога је требало да пуца Мило Кривокапић, свратио је у оближњи клуб и Павелић је остао сам са Благојем Јововићем.

– По причи проте Радојице, Благоје је био прва стража, док је Мило Кривокапић био друга стража, за случај да Благоје не успе. Међутим, за тим није било потребе, јер је Благоје завршио посао – каже Милева Гаћеша.

Има и много верзија како је изгледао сам крај.
По једној Павелић се окренуо и опсовао мајку српско-јеврејску комунистичку. По другој осетио је неког иза леђа и пуцао, ранио Јововића, овај пуцао неколико пута, а два метка завршила су у телу Павелића.

Какве су биле последице по групу која је организовала и извршила атентат? Успели су да побегну са места атентата, нико није знао ко су они, осим што су новине писале о два висока мршава човека

Након атентата, Мило Кривокапић се повукао, а Благоје Јововић је наводно отишао на неки трговачки брод где је радио и неко време пловио Атлантиком.

Постоје сумње да је последице атентата осетио свештеник Радојица Поповић који је страдао тако што је пао под воз. Неки ће то наводити као освету за убиство Павелића.

После атентата 1957. свет и и званично сазнао да у Аргентини живи Анте Павелић. У болници је дао много интервјуа, тада су направљене и фотографије које ће стићи у Југославију.

Политика је неколико дана после атентата пренела штуру Ројтерсову вест да је пуцано на Павелића, али да се не зна ко је то учинио.

Аргентина више није могла да игнорише притиске сада већ целог света. Међутим већ 18. априла Павелић је напустио своју вилу у насељу где је рањен, неколико месеци се крио по Буенос Ајресу, да би крајем јула успео да пређе границу и уђе у Чиле.

Одатле ће, у децембру 1957, одлетети у Франкову Шпанију.
Павелић ће умрети 28. децембра 1959. године. Две метка су му била у телу, а како због старости и болести није могао да буде оперисан, верује се да је умро због рана добијених у Буенос Ајресу.

О атентату на Павелића јавност дуго није знала готово ништа. Мистерију – ко је пуцао, разрешио је 1998. сам Јововић. Нјегова ћерка Карина прича да се он у децембру 1998. године, после више од пола века, вратио у земљу, дошао је на сахрану брата, али је пре тога отишао у манастир Острог.

– Тамо је разговарао са митрополитом Амфилохијем, који га је наговорио да открије истину свима. Те ноћи моја породица и пријатељи су сазнали за његову причу – наводи Карина.

Благоје Јововић умро је у јуну 1999. године. У недостатку чињеница, интернет је почео да ствара мит.

Појавиле су се фотографије лажног Благоја Јововића. Појавиле су се и мајице, дуксеви, дресови, мурали. И коначно, у Београду би Благоје Јововић требало да добије и улицу.

– Чини ми се да је тај мит у коме је он херој, неки нови Обилић, Принцип, можда утицао на градске власти да њему поклоне пажњу – каже Бојан Димитријевић.

– Мит о Јововићу је важан јер је увео једну компоненту земаљске правде у нешто што се још увек сматра највећом раном у српском народу, а то су усташки злочини односно Јасеновац и Благоје Јововић, односно сама прича да је он као усамљени осветник извршио тај атентат и да је Павелић заиста страдао од тих рана које су му нанете, враћа неку врсту осећања испуњености, колективне испуњености и земаљске правде – сматра Бранимир Гајић.

Тако отприлике изгледа прича о Благоју Јововићу, Павелићу и о свему ономе што се догађало у Аргентини тог 10. априла 1957.

И можда и у овој причи има ствари за које би неко могао да каже “није баш све тако било”.

Неке одговоре можда могу да пруже и архиви Удбе. Нјима се историчари и истраживачи веома радују, али кажу да их већ дуго чекају.

У међувремену остаје мит, и прича која ће можда тек сада почети да се прича.

Србија Данас

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here