ENRIKO JOSIF O SRBIMA: U svetu ne postoji narod koji je trpeljiviji i bratoljubiviji sa svima

Podelite:

„Pored jevrejskog, narod koji ima strahovitu odgovornost, upravo za blizinu Božjeg imena neka mi se ne govori o nacionalizmu ili bilo šta tome slično hteli mi ili ne hteli, jeste srpski narod, stradalački narod. On se mora prisetiti da ne sme nikada napustit i tu divnu odgovornost koju ima, i čini mi seda upravo na čudesan način, gubljenje Kosova u državotvornom smislu, on dobija čudesno novo osećanje sabornosti i velike odgovornosti koju ima.

Ta dva naroda, govorim sad o Evropi, dva najstradalnija evropska naroda, po meni su pozvani da budu najbliža jedan drugome, da ukinu sve predrasude koje su se dešavale i dešavaće se do kraja vremena.

Više puta sam davao neke izjave u novinama, u kojima sam rekao da sam trajno zaljubljen u srpski narod, smatram ga svojim bratskim narodom, jer za mene nema naroda koji je trpeljiviji i bratoljubiviji sa svima, a to je čudesna osobina, toga nema u svetu. U svetu sve počiva na prirodnom, nacionalnom, svetom sebičnjaštvu. Kod Srba toga nema: oni stradaju stoga, i nisu nacionalisti, zato što toga nemaju, prema tome teško je da im se to može pripisati. Oni su doživeli Kosovo i nisu nacionalisti. Srbi su sebe toliko žrtvovali da su u ovom trenutku izgubili sebe, iako ja mislim da time vaskrsavaju. To je neverovatno čudesan ne samo smisao, već najplemenitija vrsta eshatološke kamikaze koju nose Srbi. Oni su sad otpripikeu stanju da ne smeju o sebi čak ni da misle dobro, nego se samo osećaju dobro ako misle najgore. Ja to kažem o mojim prijateljima koji su Srbi i koji najgore o sebi misle: taj smisao za samokritiku sličan je i kod Jevreja. Proroci su najužasnija samokritika Izraela.

Ali, kako se to Kosovo pretače u duhovnom smislu, sve se polako počinje prečišćavati. Naravno, ima i preteranosti, to je prirodno. Ali, bitnastvar je tu…

Dakle, posmatrajte kakvu ulogu ima srpski narod u svetskoj povesnici. I Gavrilo Princip, a to nije samo Gavrilo Princip, već ceo Prvi svetski rat. Sad u ,,Dugi“ čitamo da nemački novinar Viktor Majer, napada čak ulepšavanje Terazija, kao šovinistički nacionalizam, i dodaje: „Uvek su Srbi prekratili našu hegemoniju u Evropi, i u prvom ratu. i u ovom drugom, Dvadeset i sedmim martom. Izgubili smo dva dragocena meseca“.

Svi nemački povesničari redom – a Nemac je tačan i negreši kad je povesnica u pitanju – svi do jednog naučno dokazuju, a to sam uvek tvrdio, mada nisam Nemac i nisam povesničar: nemojmo zaboraviti onaj trenutak koji je biblijska priča.

Nemac dolazi pred Moskvu. Ulazi već u predgrađa s najvećom nagomilanom silom, otkako zavojevači postoje. Napoleon beše smešan u poređenju s Nemcima, najezdarima s neznam koliko tenkova, aviona, topova, kao u biblijskoj priči, ne kao, već u biblijskoj priči.

Najednom – razlika u toppoti od šezdeset stepeni! Bilo je + 30, a spustipa se na -30! Nijedna sprava ne kreće, tehnika više ne vredi, nekreće! Ođedared ta užasna mašina koja bi Moskvu za deset, za dvadeset dana sravnila sa zemljom, kao varšavski geto, tom dosad najvećom motorizacijom sveta, više ne može dase pokrene.To je biblijska priča.

I to ruski maršali priznaju kao trenutak od prelomnog značaja, čak priznaju da je događaj od Dvadeset sedmog marta pridonio pravoj stvari. Mislim da nije bilo Dvadeset sedmog marta, još bi partizanije bilo u Rusiji. Jer, padom Moskve, Hitler se već beše spremio da nestrada od zime, kao Napopeon. A jedna jedina pruga je vodila do U rala; nju bi Nemac zaposeo kao ništa, crpao materijal i ko zna koliko bi se još nosio sa saveznicima.„

Tako pogledajte, dve neobične značajne stvari u Prvom i Drugom svetskom ratu, užasno značajne stvari zapetljala je neka mala Srbija, i Nemac ne može smisliti Srbina, zato ga i mrzi.„Oduzeo nam je s pravom našu premoć u Evropi, jer smo bili najnapredniji“. To se uopšte ne može poreći. I u atomisti ci behu najnapredniji, i u filosofiji, i u muzici, dakle, i u nauci i u kulturi, i s punim pravom mogu reći da su osvojili Evropu, ne samo da bi zagospodarili, već bi sve pobili…

Za mene, u eshatološkom smislu, narod koji je dao strahovite žrtve, uvek svesno, nimalo nesvesno, za sveopšte ideje jeste srpski narod. Neko s pravom kaže da je to ludo samouništenje, ali, dodajem da apostol Pavle divno reče: „Mi smo ludaci u Gospodu“. Srbin je opet ludak u univerzalijama, ja sam za te ludake i pripadam plemenu koje je isto lud u opštenju sa Bogom i protiv Boga. Svejedno, samo da nikad nije „bez“ jer ako si protiv, nisi bez. Najgore je biti bez, potpuno nepristrastan.

I, danas znam i verujem da se prvi put spajaju nebeska i zemaljska Srbija. Jer, nesreća je kad se izgubi ta ravnoteža, Srbija je sada prvi put na dugom, trnovitom, krvavom ali pravom putu sjedinjenja ta dva nerazdvojiva gledišta.

Kad god je Srbija bila jednostrana, pokušavaju da podržava pragmatiku Zapadne Evrope, ona je padala i propadala. A kad god je bila suludo nepragmatična, zanosom zahvaćena, na strani slobodoumlja zbog kojeg je uvek stradala i zbog kojeg ljudi najviše smatraju da vredi stradati, onda Srbija beše ono što jeste.

Srbija je u Vaskrsu i ništa je neće zaustaviti. Pa taman da Srbi to i ne znaju, da toga nisu svesni!

Verujte, u našem vremenu doživeti svoje sudbinsko, povesničko, nadpovesničko, saborno samoosvećenje u novom našem velikom trenutku, mada to mnogi još uvek nisu spoznali. To samoosvešćenje pravi je Vaskrs ovoga naroda, raspeća kroz vekove i uspenja kroz ovaj Trenutak.

Imate čuvenu priču o pravednicima, zbog kojih celokupno Postanje postoji, a oni neznaju da su pravednici. Zbog toga Srbija treba da zna da, svojim spojem zemaljskog i nebeskog, ima preznačajnu ulogu, mada to ja, kao beležar proročanstva, eshatološki imam prava da, po mogućstvu otkrijem. Ali Srbija to ne treba da zna, jer ako bude svesna, viziju neće ispuniti…

Idemo sad mnogo dalje. Za nekoga je to prazna reč, ali za mene je najdublja istina: Tvorac kikad ne zaboravlja pretke koji s Njim behu. Morate znati, a verovatno znate da je jedan od najhrišćanskijih naroda u Evropi bio srpski narod i srpski vladari.ToTvorac nikad ne zaboravlja. On oprašta, ali nikad ne zaboravlja. Nemanjićka dinastija užasno je stradalnička dinastija, i u krvožednosti i u bogožednosti.To jedno sa drugim ide, to je meni bilo kao raspeće, sve zajedno ide. Nemanjići behu, sjedne strane, veoma moćni zemni vladari, ako hoćete krvoločni, a posle toga idu pa se iskupljuju. Takav je čoeek. Mi danas nismo u stanju da se isku pimo. Ne znamo šta je veličansteeni čin epskog iskupljenja. Do juče si grešnik, a od sutra si svetac. I Bog to prima.

Ali, neki vele: vladari – Stevan Nemanja i Dušan behu grešii, pa i narod. Timo se osmišljuje pitanje „zašto“.To su radili svi vladari, pa su neki narodi na zemlji doživeli velike uspehe. Pitanje ne mora da je samo u tome.

Dublje je ono iz priče o Jovu; nisam kriv a stradavam. I, ako još stradanje nema smisla, onda je to bespuće. Ali, osetimo li da ima smisla, kao što ga ima, da nismo krivi a stradavamo, ali za jedno veliko neznano „da“, on da se ođedared u nama nešto desi, ne-o dostojanstvo nas opet uzdigne do epskog čoveka. Srpski narod je epski narod.

Smatram da u ovom trenutku povesničkog življenja, srpski i jevrejski narod imaju golemo značajnu odgovornost. A to je širinom i bratoljubljem natkrile sva moguća trvenja i mržnje da prečišćeno opet vaskrsnu u onom zbog čega je srpski narod srpski narod. A on je upravo stoga, jer beše jedan od najhrišćanskijih naroda. Vladika Nikolaj Velimirović sjajno kaže na jednom mestu:„Srbi su jedini narod koji hrišćanstvo nije primio preko vpadara, nego su ga najpre primili mpadi a stari su ostali pagani – pa su, polako. preko mladih primili hrišćanstvo“.To je neobično značajno zapažanje.

Mislim da su to dva naroda najbratskija u Bogu, nezavisno da li su sad, trenutno, neki bezbožnici, a neki ne, to je druga stvar. Ali glavno jezgro je tu i oseća se da se to polako, upravo s tragedijom koja se dešava na Kosovu, dragocjeno pretvara u nešto mnogo dublje: Lazar se odlučio za carstvo nebesko. To nije metaforična fraza. Ovo Kosoeo je opet nebesko Kosovo. To je početak Novog Jerusalima.

Ja sam, čak u nekim užarenim raspravama, govorio da gpedano s eshatološke strane, jedan od prvih budućih podanika Novog Jerusalima jeste srpski narod. On se oslobodio nacionalnog sebičnjaštva toliko, da je ono što mu je najdragocenije, u ime nekih uverenja, maltene predao. ali to je Jedna od najvećih žrtava. Ta žrtva vodi u Novi Jerusalim“.

ENRIKO JOSIF – (Beograd, 1. maj 1924 — Beograd, 13. mart 2003)
kompozitor, pedagog, muzički pisac i akademik Srpske akademije nauka i umetnosti.

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here