Европа није хтела Југославију!

Поделите:

Све контроверзе поводом стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Нишка декларација наишла на лош пријем код сила

НА КРАЈУ године која је пред нама навршиће се тачно сто лета од формирања државе која је седам деценија функционисала, с малим прекидом у току Другог светског рата, најпре као Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, а потом као Југославија. Њен настанак, у зависности од политичких, идеолошких, националистичких, монархистичких и иних околности, био је разнолико тумачен и објашњаван. Поготово након распада земље и разноразних националистичких еуфоричних дотеривања политичке прошлости. Провејавају разне опције и објашњења, али једна од оних настала у главама челника Коминтерне и Комунистичке партије Југославије, да је то, заправо, била окупација Хрватске, Далмације, Словеније, Црне Горе, Македоније, Косова, Босне и Војводине од српске војске, а да су Срби били хегемонисти који су уживали привилегије на експлоатацији осталих народа, и данас живи. Нажалост, и у Србији, данас, ослобођеној од идеолошких натрука, али у окружењу једног уништеног система вредности, док се тапка у месту у стварању новог, нису са историографском строгошћу дефинисане околности стварања поменуте државе.

Можда би због тога, на овом месту, било потребно да се хронолошки поређа део догађања око настанка тројног краљевства, без претензија да се држи час историје, без подсећања на стварање Илирског покрета и рађање југословенске идеје. Нека подаци говоре сами за себе: шта је то Србија уложила и шта је све изгубила због Југославије…

Никола Пашић, непосредно после напада Аустроугарске на Србију, већ 20. августа 1914. године, упутио је меморандум свим посланицима (амбасадорима) Србије у коме је образложио ратне циљеве и у оквиру тога нужност стварања једне југословенске државе. У том документу, са којим ће бити упознати и моћници из Антанте, образложено је да би једна таква држава, од 15 милиона становника, постала брзо и економски и војнички спремна да буде један од стубова стабилности у послератној Европи.

Никола Пашић и краљ Александар Карађорђевић

ТРИ месеца касније, 7. децембра 1914. године, донета је Нишка декларација, у време најкритичнијих тренутака Првог светског рата, коју је усвојила српска Народна скупштина и у којој се истицало да су приоритетни ратни циљеви Србије: ослобођење Хрвата, Словенаца и Срба који живе у Аустроугарској и уједињење са њима. Она није наишла на повољан пријем у Русији, Енглеској и Француској, савезничким земљама Србије. Историчар Драгољуб Живојиновић, чак, тврди да су ове велике силе одбиле да прихвате Декларацију. Свака од ових земаља имала је своје посебне разлоге због којих није хтела да уважи амбициозне замисли српских политичара да се на Балкану створи нова државна творевина – Југославија.

У ЦАРСКОЈ Русији, која је била највернији савезник Србије, нису могли да схвате да се у Београду тако олако прихвата идеја о стварању државе у којој би требало да заједно живе народи које су делиле озбиљне конфесионалне разлике. Један од најутицајнијих руских политичара, Сергеј Димитријевич Сазонов, који је за време рата био министар иностраних послова, енергично се супротстављао стварању ове државе.

Приликом сусрета овог руског државника са српским послаником Мирославом Спалајковићем, 7. априла 1915. године, и када му је детаљно предочен став о уједињењу са Хрватима и Словенцима, остала је забележена прилично љутита примедба Сазанова:

“А што не тражите Москву и Рим!”

Руски министар је изнео неверицу у могућност срећног живота Срба, Хрвата и Словенаца у заједничкој држави, и том приликом нагласио да Русија настоји да после завршетка рата Србија буде једна снажна и територијално увећана држава, која ће имати широк излаз на Јадранско море.

ЕДВАРД Греј, шеф енглеске дипломатије, у неколико наврата истицао је да амбиције Лондона нису стварање Југославије, него проширена Србија која би добила широк излаз на Јадранско море. Да би придобили Бугарску да се прикључи савезницама Антанте, енглески политичари су били спремни да Софији понуде територијалне уступке, односно делове Македоније, који су били спорни после завршетка Првог балканског рата, а које је држала Србија. Како би од Београда добили пристанак за “одређену територијалну трансакцију”, Енглези су били вољни не само да обнове ратом опустошену Србију него да јој дају статус и значај “велике Србије”.

То најбоље показује садржај меморандума који је половином јануара 1915. енглески министар иностраних послова Едвард Греј упутио руској влади и у којем се каже: “Ако српска влада гарантује Бугарској делове Македоније, српске територијалне аспирације, укључујући део јадранске обале, биће задовољене.”

– Овај меморандум на најбољи начин демантује тврдње многих западних, али и домаћих историчара, политичара и публициста, да је појам и израз “велика Србија” створен и одомаћен у Београду – наводи публициста Небојша Богуновић у необјављеној књизи “Србија од Првог устанка до уједињења”.

Конкретизујући свој предлог о “великој Србији”, Греј је 13. августа 1915. године упутио други меморандум, овога пута председнику српске владе Николи Пашићу, у којем је изнео какви се територијални уступци нуде Србији, уколико се део Македоније уступи Бугарској. То су: “Босна и Херцеговина, Славонија, Срем са Земуном, Бачка и јадранска обала од рта Планке (недалеко од Сплита) на северу до тачке 10 км јужно од Цавтата, као и острва (Велики и Мали Дреник, Чиово, Шолта, Брач, Јакљан, Колочеп и Пељешац).” Судбина српских крајева у југозападном Банату “биће решена мировним уговором, уколико Румунија не уђе у рат на страни савезника”, истиче се у Грејовом меморандуму.

Едвард Греј / Сергеј Сазонов 

У ИТАЛИЈИ се такође истицала приврженост јачању Краљевине Србије и уважавали њени захтеви за излазак на море, али је истовремено изражавано неповерење према стварању Југославије. Италијански министар иностраних послова, Сиднеј Сонино, 4. августа 1915. године замолио је руског посланика у Риму, Александра Гирса, да Русија поверљиво саопшти српској влади: да је у једном члану тајног Лондонског уговора предвиђено да Србија добије на Јадранском мору, између осталог, Сплит и Дубровник и да се Италија томе не противи. Што се тиче Ријеке, треба рећи да се истакнути италијански новинар и политичар Салвемино Гаетано, у листу “Унита”, залагао да овај приморски град “добије своју традиционалну аутономију под заштитом Италије и Србије.”

– Неповерење међу водећим политичарима Антанте у односу на стварање Југославије владало је све до половине 1918. године, такорећи до краја Првог светског рата. Обрт у ставовима неких европских државника настао је после нагле промене америчке политике у овом рату, у који је она ушла крајем 1917. године. Председник Сједињених Америчких Држава Вудро Вилсон, наиме, из основа је променио мишљење у вези са судбином Аустроугарске: уместо њеног опстанка и обнове, за шта се залагао 1917. године, на крају рата је заговарао растурање и комадање Хабзбуршке монархије. То је охрабрило најватреније приврженике југословенске идеје, јер је само на рушевинама Аустроугарске могла нићи Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца – пише Небојша Богуновић.

СРПСКИ политичари и дипломате, за све то време, заслепљени идејом о уједињењу, нису обраћали пажњу на двосмерну хрватску и словеначку политику током Великог рата. Њихови посланици у Бечком парламенту залагали су се за стварање “једне југословенске државне творевине”, али у оквиру Аустроугарске монархије, док су представници Хрвата и Словенаца у Југословенском одбору у Лондону, били за стварање Југославије, “чији би стожер била Краљевина Србија”.

Међу ретким српским интелектуалцима који су покушали да, бар делимично, разјасне српско-хрватске односе и политичке прилике међу јужним Словенима у Аустроугарској, био је др Милован Миловановић, професор на Великој школи, и председник Владе Краљевине Србије (1911-1912). У брошури “Срби и Хрвати” пише:

“Према стању у којему се данас налазе Срби и Хрвати спорно је питање да ли би стварање српско-хрватске народне заједнице, донело користан резултат. Питање је утолико теже и судбоносније за нас Србе, што… ми имамо државу и имамо све потребне услове за самосталан народни живот. Нема сумње да би те погодности, прикључењем Хрвата уз српску народност, постале потпуније, да би гаранције за будућност и српску и хрватску тим самим знатно нарасле, да туђинским утицајем није изазван хрватски сепаратизам, који прети да разори српско-хрватску народну заједницу.”

Упозорења др Милована Миловановића остала су без одјека.

 

novosti

Поделите:

5 Коментари

  1. Душан Буковић
    ЕВРОПА, СРБИЈА ИЛИ ЈУГОСЛАВИЈА И ЈОШ ПОНЕШТО

    „Италијански министар иностраних послова, Сиднеј Сонино, 4. августа 1915. године замолио је
    руског посланика у Риму, Александра Гирса, да Русија поверљиво саопшти српској влади: да је у једном члану тајног Лондонског уговора предвиђено да Србија добије на Јадранском мору, између осталог, Сплит и Дубровник и да се Италија томе не противи“

    У овом контексту поменули бисмо Сиднеја Сонина (Sidney Costantino, Baron Sonnino) да је у Версају у пролеће 1919. године демонстративно напустио Мировну конференцију због британског и америчког противљења да се Италији уступе извесни предели на источном делу Јадранског и Јонског мора, што су им савезници обећали Лондонским уговором од 26. априла 1915. године.

    Италијани су у Риму у знак протеста покренули и масовне анти-америчке демонстрације, скинули су и америчку заставу са америчке амбасаде (Види: Maurice Francis Egan and John B. Kennedy, The Knights of Columbus in the peace and war, Volume I, New Haven, Connecticut, U.S.A., 1920, p. 295).

    Што се тиче Мировне конференције која је одржана у Версају 1919. године познато је да је амерички председник Вудро Вилсон, масон, окултиста и идолатриста предложио да се Албанији дају градови Призрен, Пећ и Ђаковица са свима околним варошицама и цела Метохија. Вилсоновом предлогу се одлучно супроставила делегација СХС коју су представљали у Версају др. Слободан Јовановић, Никола Пашић, др. Јован Цвијић и Николај Велимировић. На крају, на захтев Француза Вилсон је одустао од предлога.

    За англо-америчке и европске империјалисте-тријалисте то је била историска грешка коју су направили на Мировној конференцији у Версају 1919. године. То је посебно истакао и Ричард Холбрук, свемоћни масон 33 степена у предговору књиге “Париз 1919 – Шест месеци који су променили свет” ( Види: Margaret Macmillan, Paris 1919 – Six months that changed the world, New York, 2002).

    Др Милан Тодоровић публиковао је повећи број расправа и чланака у вези привредног живота Краљевине Србије. Посебно је интересантна расправа коју је објавио у „Економисту“ 1912. године под насловом „Јадранско пристаниште“, где дословно стоји:

    “… Аустро-Угарска поставља себи као најсветији задатак, да од Србије направи
    једну колонију, која ће увек бити у њеној зависности. Јер на то се, у истини и
    у последњој линији, своде сви ови разлози с аустро-угарске стране против
    јадранскога српског пристаништа и за аустро-угарске економске специјалне
    интересе. И питање се ово онда шири и добија свој прави израз у питању: хоће ли и може ли Европа допустити да Балкан, а у првом реду Србија, постане колонија Аустро-Угарске; хоће ли ли и може ли Европа допустти, да Србија и Балкан после толиких напора и толиких жртава у новцу и крви не буду истински самосталне државе, и политички и економски.

    А-Угарска у том циљу за економским завојевањем чини један захтев који обухвата три ствари: 1) спречава Србију да изађе на море, те јој тиме одузима могућност трговачког промета са другим државама; 2) задржава ‘Аутономију Албаније’ која ће стварати сталне нереде на Балкану, и тиме отежавати привредни напредак слободних балканских држава; 3) шаље Србију да тражи пристаниште на Јегејском Мору, очекујући да такав корак створи раздор међу савезницима….” (Види: Др Милан Тодоровић, Наша економна политика, Први део, Економски проблеми предратне Србије, Београд 1925, стр. 134).

    Осврнули бисмо се и на Меморадндум Љубе Сотојановића и Александра Белића “Саверемено српско национално питање”, где дословно стоји:

    “… Кад се говори о етнографско – националном питанју које је у вези с борбом што је српски народ води с Аустро – Угарском, често се помиње да је само Босна и Херцеговина са ‘широким изласком на море’ у Далмацији оно што Срби сматрају као решење свога националног питања, да је само у томе ослобођење и уједињење српског народа.

    У самој ствари то је нетачно, јер циљ српске борбе далеко је шири и дубљи, а
    што се помиње само Босна и Херцеговина и део Далмације то су остаци скоро
    минуле анексионе кризе и догађаја који су наступили cа њом.

    Анексиојом Босне и Херцеговине стављено је, истина, пред Европу питање о тим двема покрајинама и о српским претензијама за њих, али Срби су тада истављали своје претензије само на њих не зато што су они једино те покрајине сматрали за своје, већ зато што је Аустро – Угарска своју привремену управу у њима, која је Србима давала неке наде, без пристанка и без питања Европе, која јој и дала управу над тим областима, претворила у сталну. Остале српске покрајине нису биле као Босна и Херцеговина у привременој власти њеној, и Србија није могла иставити на њих своје претензије, а да не дође у опасност да јој Аустро – Угарска објави рат под изговором да Србија хоће да јој отме њене области.

    Тако се од тада утврдила многима у памети свеза Босне и Херцеговине са српским питањем, и с тежњама српским за национално ослобођење и уједињење.

    С друге стране, свима је још у памћењу борба Србије за излаз на Јадранско море. Кад је Србија за време рата 1912. г. заузела албанску обалу Јадранског мора, то се Аустро-Угарска супроставила томе, а Србија ма колико да јој је било тешко, морала се одрећи од слободног изласка на море. Зато сада многи и додају к питању о Босни и Херцеговини и питање о српском изласку на море, које је остало 1912. нерешено, као тачке којима се потпуно исцрпљује српско савремено национално питање.

    У самој ствари то је потпуно погрешно, јер тим тачкама се ни приближно још не
    оцртава српски проблем. То је, као што је речено, остатак ранијих криза у
    тежњи, које истављене у оно време, када се није водио рат са Аустро-Угарском и ради којих, по мишљењу Срба није био потребан ни светски рат ни уништење Аустро-Угарске.

    Сад ствар стоји сасвим друкчије. Сад Аустро-Угарска под видом опасности ‘за своје јужне провинције, које Срби хоће да отму од ње’, јасно је иставила ово: или да она присаједини Србију и Црну Гору к осталим својим земљама насељеним Србима, или да се покаже како она није у стању спречити одвајање својих јужних провинција. На тај начин сама је Аустро -Угарска принудила Србију да прими судбоносну дилему: или да се створи уједињена Србија, или да слободне Србије сасвим не буде…” (Види: Драгован Шепић, О мисији Љ. Стојановића и А. Белића у Петрограду 1915. године – Меморандум “Савремено српско национално питање” , Зборник Хисторијског Института Југославенске Академије, књига III, Загреб, 1960, стр. 484 – 485).

    Познато је да америчи Сенат није ратфиковао Версајски мировни споразум, зато су усвoјили антијугословенске и антисрбске амандмане у америчком Конгресу у току 1986 и 1987. године и позвали на рушење уставног поретка у Југославији. Све остало су само дневне политичке манипулације.

  2. Ако Европа није хтела Југославију, зашто би онда желела Србију?!
    ”’ЕВРОПСКА УНИЈА НЕМА АЛТЕРНАТИВУ” је, према томе, – ПОЛИТИЧКО
    САМОУБИСТВО!
    Зато: бежимо од Европе као ђаво од Крста!

    Драган Славнић

  3. kakva Austro-Ugarska?????
    ta drzava vise ne postoji, rascepkana je u vise manjih drzava……
    Evropa da nije htela Yugu onda oni kralju Peri nebi ni dopustili stvaranje kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca…..
    zato su valda u razbucalu Austro-Ugarsku da bi ovome Karadjordjevicu servirali zamenu za bivsu Imperiju Habzburga……
    Habzburge nisu mogli lako da kontrolisu pa su im smetali a Peru su mogli da motaju oko malog prsta pa su ga zato i postavili da im sluzi a ne zato sto im treba ili sto je vazna figura u njihovim igrama interesa..

  4. @vorkosign
    “Habzburge nisu mogli lako da kontrolisu pa su im smetali a Peru su mogli da motaju
    oko malog prsta pa su ga zato i postavili da im sluzi a ne zato sto im treba ili sto je
    vazna figura u njihovim igrama interesa..”

    Ако су им сметали Хазбурзи, онда су они налогодавци за одстрел Франца
    Фердинада у Сарајеву, као увод у Први светски рат, а не Краљевина Србија,
    а тако не говори ”званична” историја?!
    Ако “su Peru su mogli da motaju oko malog prsta pa su ga zato i postavili da im
    sluzi a ne zato sto im treba ili sto je vazna figura u njihovim igrama interesa..”,
    онда исту улогу има и АВ, као велики ”пријатељ” аустријског Канцелара КУРЦА!

    Драган Славнић

  5. Vudro Vilsona su doveli u Paris na mirovnu konferenciju kao klovna da bi provocirao Austrijance i bio test balon ostalima da znaju sta ko misli o stvaranju Yugislavije……
    to ti je isto ko Seselja neko da dovede u Siptarski parlament u Pristini i da kaze Makedonija je Srbija i sutra se prikljucuje u Uniju Srpski drzava…..
    odmah bi se otkrilo ko ima kakve pretenzije na teritoriju i konferencija mora da uspe jer odmah svu otvaraju karte i igraju otvoren poker…..
    Vudro Vilson nikakvu ulogu u Parizu nije igrao sem kao obican nizerangirani moderator da ne kazem zvrndov…
    poteze su vukli ostali jer ih se ticalo a on samo klimao glavom kao klinac kojem tata kupuje lizalicu u poslasticarskoj radnji..

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here