Fernando García – zaboravljeni srpski heroj…

Podelite:

Božidar Boško Petrović je još jedan iz plejade naših vazduhoplovaca koji polako tonu u zaborav i nestaju iz memorije ovog naroda. Tek je “preturio” frtalj veka preko svojih pleća, a već je postigao bio da bude i vrstan fudbaler i reprezentativac Jugoslavije i odličan pilot… Revolucionar… Priključivši se Internacionalnim brigadama u Španskom građanskom ratu i postavši član “Gloriose”-slavnog republikanskog vazduhoplovstva, uspeo je da za nešto malo više od mesec dana obori 8 fašističkih aviona (5 samostalno i 3 u sadejstvu) što ga smešta u krug nebeskih besmrtnika i vazdušnih asova… 

BPetrovic_zps93f65b31.jpg

Boško Petrović (1911-1937)

Božidar Boško Petrović je rođen 7. aprila 1911. godine u varošici Bela Palanka. Njegov otac je bio policijski službenik i tada ga je služba zatekla u tom gradu na jugoistoku Srbije. Majka je bila krojačica. Inače, roditelji su mu bili rodom iz Ivanjice, u koju je Boško kasnije, tokom detinjstva i mladosti redovno odlazio. Nakon Prvog svetskog rata, porodica se zbog očeve službe seli u Beograd, gde otac postaje načelnik policijske stanice na Vračaru.

Kao i veliki broj dece koja su odrastala u bedi tih posleratnih godina, jedina zabava je bila trčkaranje za loptom. Kada je krenuo u Gimnaziju (pohađao je prvo Treću, a potom Četvrtu mušku), Boško je počeo ozbiljno da trenira u BASK-u, a nešto kasnije i u BUSK-u. Ipak, igrajući u ta dva kluba nije postigao neke zapažene rezultate. Zato je preko leta, sve to nadoknađivao kada ode u rodni kraj svojih roditelja-Ivanjicu. Preko leta su ivanjički entuzijasti pokretali tzv. đački fudbalski klub “Javor” u čijem radu se Boško naročito isticao.

phoca_thumb_l_1225248665_24.jpg

Boško u timu ivanjičkog “Javora”, stoji deveti s leva

Pred kraj sedmog razreda Gimnazije, Boško počinje da zanemaruje knjigu i napušta redovno školovanje. No, preko leta se “doziva pameti” i odlučuje da ode kod brata u Novi Sad, gde je ovaj službovao u vazduhoplovstvu. U prestonici Vojvodine nastavlja vanredno školovanje i počinje da trenira za FK “Vojvodina”, baš u vreme najvećeg rivalstva u okviru “Novosadske fudbalske župe”. Naime, tada su lideri u ovoj fudbalskoj grupi bili šabačka “Mačva” i Vojvodina. U fudbalskim analima je ostalo zapisano da je na derbije znalo da se u Novom Sadu sjati pola Šapca, a isto tako i u Šapcu-pola Novog Sada. U “Vojvodini” Boško doživljava punu fudbalsku afirmaciju kao desno krilo.

Postaje standardni prvotimac i sa Vojvodinom postiže uspehe i u Velikoj ligi tadašnje Kraljevine. Uporedo sa fudbalskom afirmacijom, stiže i lična. Uspešno završava Gimnaziju i postaje student beogradskog Pravnog fakulteta, tada najuglednije škole u državi. I pored toga, u Novom Sadu služeći vojni rok 1934. godine u vazduhoplovstvu, “dobija” još jednu ljubav-vazduhoplovstvo, kojem se vraća nakon diplomiranja na Pravnom fakultetu gde u Pilotskoj školi Prvog vazduhoplovnog puka u Novom Sadu stiče zvanje rezervnog oficira-pilota lovca našeg vojnog vazduhoplovstva.

Boško Petrović fudbaler i pilot, bio je i član tada zabranjene KPJ. Ulasku u partiju i revolucionarnom radu je “kumovala” jedna naša fudbalska legenda. Doktor Milutin Ivković, poznatiji kao Milutinac. Naime, kada se vratio iz Novog Sada i počeo da studira na Pravnom, Boško je počeo da nastupa za FK “Jugoslaviju”. Već osvedočeno dobar igrač iz Vojvodine, ubrzo je postao i prvotimac novog kluba, samo sada na poziciji desnog halfa. Svojim igrama se nametnuo, tako da je dobio i poziv za reprezentaciju. I to za utakmicu protiv Francuske, na “Parku prinčeva” 16. decembra 1934. godine. Reprezentaciju je tada vodila “trojka”, koju su činili selektori Ivo Šuste, Mata Miodragović i Petar Pleše. Na inicijativu Mate Miodragovića, koju druga dva člana “trijumvirata” prihvataju, na mesto desnog halfa umesto do tada standardnog Mikice Arsenijevića Balerine, biva postavljen Božidar Boško Petrović. A sa druge strane, to je bila i oproštajna utakmica za Milutinca, koji je napuštao fudbal i reprezentaciju. Iako je Milutinac bio standardni fudbaler “Jugoslavije”, početkom 30-ih je prešao u BASK, tako da Boško nije imao priliku da ga upozna kao saigrača u timu, ali je sada na turneji u Parizu imao dosta vremena svakako… Ta utakmica za Boška nije bila uspešna. Zamenjen je na poluvremenu, jer je otprilike “izgoreo” pred 35000 gledalaca u utakmici, koju je Jugoslavija izgubila sa 3:2. Ali je stupio u lični kontakt sa tada jednim od najviđenijih beogradskih komunista-Milutincem.

Ubrzo se krug (komunističkih) prijatelja širi, tako da Boško učestvuje u raznim revolucionarnim aktivnostima u Beogradu. Javnim i manje javnim. Postaje, sa Milutincem, Ivom Lolom Ribarom, Veljkom Vlahovićem i još nekim SKOJ-evcima deo uređivačkog tima lista “Mladost”, glasila beogradske komunističke omladine. Iz tog perioda je i jedna anegdota. Naime, tokom protesta i mitinga protiv vlasti u Beogradu, Boško je bio hapšen više puta. Zbog ilegalnog rada, čak i u svojoj kući na Vračaru, iako mu je otac bio šef policije za vračarski okrug. Nakon hapšenja je puštan, ali da bi bio nekako “obeležen” kao komunista, panduri su mu brijali glavu, što je postizalo kontraefekat. Naime, kada Boško istrči na teren u dresu FK “Jugoslavija”, pa još sveže obrijane glave, to je izazivalo nepodeljene simpatije i ovacije među publikom, jer su znali i ko je i čiji je sin i zbog čega je ošišan. Na inicijativu SKOJ-a, zajedno sa Milutincem, Boško je bio i jedan od organizatora bojkota LOI u Berlinu 1936. godine…

A tada, sredinom 30-ih, uz druženje sa revolucionarnom omladinom, kod Boška se javlja ideja da se priključi republikancima u Španiji. Španija je već godinama bila na ivici građanskog rata. Razlike, socijalne i političke između pristalica Republike i pristalica generala Franka su toliko narasle, da su u leto 1936. godine dovele do građanskog rata.

BIF.jpg

Zastava Internacionalnih brigada

Boško tog leta 1936.godine, čvrsto rešava da se priključi španskim republikancima. Zato čitavo leto te 1936. godine,provodi na trenaži (što mu je kao rezervnom pilotu i bila obaveza) u okviru puka na zemunskom aerodromu, kao i na poligonu u Beloj Crkvi. Često koristi priliku da zameni na trenažnom letu nekog štabskog oficira ili starijeg pilota kojem je letenja preko glave. Tako da je za veoma kratko vreme, tih letnjih meseci, naleteo preko 300 sati (što nisu imali ni neki aktivni piloti). Više puta je uspešno dejstvovao na belocrkvanskom poligonu i na kraju, oprobao se na više tipova letelica (Gurdu Leser, Avija BH-33 i Hoker Fjuri).

Odlazak u ratom zahvaćenu Španiju je bio nemoguća misija jer, em što je zemlja pogođena ratom i bila zatvorenih granica, em je i sama Kraljevina Jugoslavija otežavala i zabranjivala odlazak u tu državu, čak i pre izbijanja otvorenog sukoba. Sa druge strane, Boško je morao svoj odlazak u Španiju da “odradi” na neki način, a da u to niko ne posumnja. I prilika se stvorila u zimu 1936. godine, kada je BSK dobio poziv da gostuje u Francuskoj. Boško je uspeo da iscenira nekakav sukob sa upravom FK “Jugoslavija” i da dobije ispisnicu. Istog momenta prelazi u BSK koji ga oberučke prihvata i sa njima kreće na francusku turneju u Pariz sredinom decembra 1936. godine. Odmah po dolasku u Pariz, oprašta se od svojih saigrača i sa lažnim pasošem napravljenim još u Beogradu u ilegalnoj komunističkoj radionici, na Božić 25. decembra 1936. godine, kao Fernando Garsija, ilegalno prelazi granicu i dolazi u Španiju.

14909091337882.jpg

Grupa jugoslovenskih pilota u sastavu republikanske “Gloriose”

Odmah po dolasku u Španiju, sa svojim drugarom Sretenom Dudićem, takođe rezervnim pilotom i sinovcem narodnog heroja Dragojla Dudića, biva upućen u bombardersku avijatičarsku školu u Albasete. Nakon obuke od nepunih mesec dana, Boško i Sreten ulaze u sastava eskadrile “Andre Marlo” koja je bila opremljena lakim (i zastarelim) bombarderima Brege 19. Njihova zona odgovornosti je bila okolina Valensije, gde su 14. februara 1937. godine doživeli udes, kojom prilikom Dudić gine, a Petrović biva povređen. Oporavak je tekao brzo i već u martu Boško počinje da leti na bombarderu Tupoljev ANT-40. Izveo je nekoliko uspešnih zadataka, ali mu je stalno bila na umu pogibija kolege Dudića, tako da on od nadležnih u Komandi Republikanskog vazduhoplovstva traži da pređe u neku lovačku eskadrilu. Njegovoj molbi se izašlo u susret, tim pre što im je predočio da je u JKV završio lovačku obuku. Ubrzo se obreo u lovačkoj školi u El Karmoliju i primljen je u sastavInternacionalne Prve eskadrile na čelu koje je bio sovjetski pilot Ivan Jerjomenko. Pored Rusa komandira i još nekoliko pilota Rusa, u eskadrili su bila i dva Španca, dva Amerikanca, dva Austrijanca i naš Boško Petrović. Piloti iz eskadrile su leteli na Polikarpovima I-15, koje su Španci zvali “Čato” i rejon dejstva eskadrile je bio planinski venac Sijera de Gvadaramana u čijem se podnožju sa južne strane nalazio i grad Madrid.

petrovich_2.jpg

Polikarpov I-15 “Čato”, na kojem je Boško leteo

Svoje “vatreno krštenje” Boško je imao 2. juna 1937. godine kada nadomak Madrida u planinama Gvadaramane stupa u borbu sa fašističkim Fiatom CR.32, kojeg obara. Bila je to njegova prva vazdušna pobeda. Krajem meseca, Boškova eskadrila se seli u Algete, predgrađe Madrida gde su bili u pripravnosti za dejstva protiv Nacionalističkih snaga na frontu Brunete. U rano jutro, 6. jula, u paru sa komandirom Jerjomenkom, Boško obara jedan fašistički Do-17, čiji je pilot nakon iskakanja padobranom zarobljen i gde se posle ispitivanja ispostavilo da je jedan od Himlerovih savetnika…

Istog dana uveče, pred Boškom i njegovim “Čatom” evidencijskog broja 13, “pada” još jedan Italijan u Fiatu. Sutradan, 7. jula, opet Fiat! A onda, 8. jula na frontu Brunete, Božidar sa jedne i Rus Jevgenij Ptuhin (ili General Hoze, kako su ga zvali u Republikanskoj armiji) zajedno obaraju jedan Meseršmit Me-109 Frankovih snaga, što je prema nekim podacima bilo prvo obaranje ovog tipa letelice u vazdušnoj borbi. Sutradan, 9. jula, opet na frontu Brunete jedan italijanski fašista u Fiatu biva pobeđen u borbi protiv Boška.

cr32_2.jpg

Fiat CR.32 Boško je oborio 5 letelica ovog tipa

I taj 12. jul (prema nekim izvorima 18.) nije za Boška bio mnogo drugačiji od ostalih. Njegov “Čato” je bio spreman na stajanci i on je sa mehaničarima ćaskajući očekivao naredbu za poletanje. Jedan nemački Hajnkel He-111 se tromo prevlačio preko planinskog venca Gvadamarane, sa zadatkom da bombarduje Madrid. U susret njemu poleće trojka: Rus Leonid Rjubkin kao vođa, te Španac Luis Sardina kao desni i Boško Petrović kao levi pratilac. Nedugo po poletanju započinje vazdušna bitka, i bombarder u vidu vatrene lopte pada na Brunete. Po povratku u bazu, jedan Fiat iz pratnje bombardera napada Boška, ali ga Sardina uspešno brani i Boško sa neznatnim oštećenjima sleće na aerodrom.

petrovich_1.jpg

Boško pred poletanje na zadatak

Istog dana predveče, borbe na zapadnom rubu Madrida su se intenzivirale i Boško poleće u presretanje sa komandantom Jerjomenkom i još nekoliko pilota. Opet su u pitanju bili teški bombarderi, kojima su lovačku podršku davali italijanski Fiati. Oni se upuštaju u vazdušnu borbu. Treba reći da su Nacionalistički piloti, naročito oni koji su leteli na Fiatu, imali običaj da se iz borbe “izvuku” strmim obrušavanjem ka zemlji i potonjim “izvlačenjem”, jer je Fiat CR.32 i pre rata bio poznat kao letelica izuzetne manevarbilnosti i upravljivosti, koju je italijanska vazduhoplovna industrija neštedimice prikazivala po aeromitinzima širom Evrope 30-ih godina i gde su svuda pobrali aplauze za umeće pilota i mogućnosti letelice. Tako se ne malo puta desilo i na frontu. Često puta, kada vide da su “u problemu”, piloti Fiata su koristili ovaj manevar. Republikanski piloti su mislili da su pogodili letelicu i napuštali su rejon dejstva, da bi samo nakon par trenutaka, kada se protivnik “izvuče” tik iznad zemlje shvatili da su izigrani i da je “Frankista” uspešno izbegao sukob i sada se vraća u bazu da se spremi za neke nove bitke… 

75_10.png

Za taj “jadac” je znao i Boško. I kada se jedan Fiat naglo obrušio ka zemlji,Boško je krenuo za njime, da bi ga “ispratio” i eventualno opet izveo napad ako bi ovaj simulirao… Međutim, Fiat je zaista bio pogođen i tresnuo je u zemlju i u eksploziji se rasuo u hiljade komada. Da li je udarni talas eksplozije doprineo da Boško izgubi upravljivost svoje letelice, ili prosto nije mogao da izvuče svog “Čata” iz strmog obrušavanja, uglavnom tog 12. jula u predvečerje, na frontu Brunete, na zapadnom rubu španske prestonice, poginuo je Božidar Boško Petrović… Diplomirani pravnik, fudbaler i reprezentativac Jugoslavije, rezervni pilot JKV i poručnik Španske republikanske armije. Imao je 26 godina…

Njegova porodica nikada nije dobila posmrtne ostatke. Pretpostavlja se do dana današnjeg da je sahranjen u masovnoj grobnici kod Brunete. U sastavu Internacionalnih brigada, međi više od 1500 boraca sa prostora Kraljevine Jugoslavije, učešće u borbenim dejstvima na strani Republike je uzelo i nekoliko pilota. Pored Boška Petrovića, u sastavu “Gloriose” leteli su i Josip Križaj, Sreten Dudić, Jovica Mirilov, Viktor Jazbinšek, Rudi Češnovar, a u sklopu održavanja je radilo i još nekoliko desetina radnika vazduhoplovne industrije.

Lik Boška Petrovića je nakon njegove pogibije osvanuo i na plakatima kojima su Internacionalne brigade pozivale nove dobrovoljce u sastav Republikanske armije.

0768.jpg

Boško na plakatu (u sredini), kojim su republikanci pozivali dobrovoljce u Inter brigade

Inače, njegove pobede nisu ostale bez odjeka ni kod nas, s` tim što je štampa, na veliku žalost njegove porodice, predstavljala Boška kao plaćenika koji je svaku vazdušnu pobedu dobro naplatio od Republikanaca, a novac je skupljao u jednoj švajcarskoj banci… Sve što je ostalo od Boškovih ličnih stvari je pred Drugi rat doneo jedan naš Internacionalac i predao je Boškovoj porodici. Oni su to u predvečerje rata zakopali u dvorištu porodične kuće. Bila je tu njegova pilotska jakna, nešto ličnih stvari i fotografija. Nažalost, nakon rata je u iole dobrom stanju ostao samo njegov pasoš, koji se danas nalazi u Muzeju JRV.

Na samom početku Druge vojne, u njegovom rodnom kraju je osnovana, u selu Tutići, 31. jula 1941. godine, Moravička partizanska četa, koja je ponela njegovo ime. I jedna ulica u Ivanjici nosi njegovo ime, a od 1959. godine pod zapadnom tribinom stadiona FK “Partizan” nalazi se spomen ploča postavljena u čast Božidara Boška Petrovića. Pored nje je i spomen ploča Milutincu.

Ima tu simbolike…

Obojica su bili fudbaleri. Njihovo poznanstvo i revolucionarne ideje su ih na tren rastavili. Milutin je ostao u Beogradu i ubijen je od fašističke ruke domaćeg izdajnika u logoru na Banjici. Boško je nastradao u borbi sa fašistima u Španiji. Opet su se “sastali”, nadomak fudbalskog terena, gde su se i upoznali i želeli da se bore za neki bolji i lepši svet. Grad Beograd i Srbija su se dr Ivkoviću odužili i tom spomen pločom i ulicom u Beogradu i bistom ispred Partizanovog stadiona i na kraju, Milutinac je trajno ovekovečen i u filmskom projektu “Montevideo”.

1_zps90c3100f.jpg

Spomen ploče Bošku Petroviću i dr Milutinu Ivkoviću na stadionu FK “Partizan”

Boško Petrović možda nije dostigao takve fudbalske domete poput Milutinca, ali je dospeo nebeskih visina kao naš jedini vazduhoplovni as, koji ima samo jedno skromno spomen obeležje. Na našu čast, il` sramotu… 

 

pouke.org

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here