Горан Шарић: Истина о нашем поријеклу – залог нашег опстанка

Поделите:

Моја пријатељица Марија ме често пита да ли сам читао како ме нападају? Увијек јој одговорим: “Не сметам њима ја, него моји ставови, а нападају мене, јер против ставова немају аргумената.”

Небројно много људи ми одушевљено пише што се истина о нашој прошлости открива. Али, постоји једна мањина, гласна на интернету, која покушава обезвриједити било коју информацију која мјења слику о нама као примитивцима и дођошима на туђу земљу у 7. вијеку.

Потреба човјека је да буде прихваћен и дио групе и зато се људи тешко одлучују ићи против струје. Kад једна парадигма постане службена у некој грани знаности, врло ју је тешко замијенити другом. То видимо најбоље на примјеру бечко-берлинске парадигме о доласку Славена у 7. вијеку. Иако је побијена из двадесетак грана знаности независно, у Србији се шака фанатика и даље не одриче своје заблуде. Бране своје дипломе, катедере и положаје. У своју лаж утјерују своје студенте.

Одакле идеја о сеоби Славена? У 19. стољећу у вријеме националног буђења и романтичарског заноса уједињена Њемачка имала је огромне апетите. А сви њени апетити почињали су на Балкану. Са друге стране, било какво национално буђење Славена била је ноћна мора за Аустро-Угарску. Kако су подручја средње, источне и југоисточне Европе насељавали Славени (а то је подручје њемачког “лебенсраума”, животног простора који су жељели освојити), тако је великогерманска хисториографија покушала омаловажити значај Славена у повијести Европе приказујући их као дивљаке и дошљаке. Наравно да данас њемачки и аустријски повјесничари нити имају такве идеје нити аспријације, али је у Србији као неки атавизам, неки мртвачки рефлекс остала једна мала, али дрска и безобразна група бечко-берлинских секташа.

Међутим, како се истина увијек на крају открије, тако се још прије појаве генетичке генеалогије почела откривати наша аутохтоност. А најновија истраживања из генетике, археологије, лингвистике и других грана знаности сваким су новим открићем само забетонирали гроб бечко-берлинској секти.

Аутохтоност није никаква мегаломанија. Ако је неко овђе аутохтон, то не значи да је већи од Романа или Германа. Моје презиме по мајици је старосједилачко, односно романско презиме које је славенизирано. И шта сад? Да ли сам ја зато већи, јачи, бољи? Али ако је знаност показала да смо ми аутохтони, онда то треба прихватити. Ја не би имао никаквих проблема и да су моји преци живјели у руским степама и дошли у 7. вијеку. Али, као за врага, сеобе, којих је увијек били и на Балкан и са Балкана, биле су најмање баш у том фамозном 7. вијеку.

Национални мит је основа сваке нације. Нација без мита није нација. Мит није лаж, он у себи садржи највеће идеале и најплеменитије тежње једног друштва. Док постоји мит, постоји и заједништво, постоји и нација. Митове треба чувати, поштовати и преносити са кољена на кољено. Међутим, повијесна знаност треба бити лишена сваког, па и најмањег утјецаја мита и митске свијести.

Уочимо најважнију разлику, разлику између самосвијести и самољубља. Свијести о нашој аутохтоности не води нужно самољубљу. А ако неко има потребу за самољубљем он ће га наћи и изван аутохтоности. Данашњи националисти су примјер, он је поносан јер је велики Хрват, макар вјерује да је дошао у 7. стољећу. Шешељ вјерује да су Срби дошли у 7. вијеку. Видимо дакле, да аутохтоност нема везе са самољубљем и мегаломанијом.

Модерна знаност је показала да је народ Балкана још од предантичког времена говорио праславенски језик, имао митове, обичаје и вјеровања која су и након бројих стољећа кад нас сачувала до данас, па је стога закључак само један – KОНТИНУИТЕТ. Нико не зна да ли је домовина хомо сапиенса Африка или по неким новим хипотезама Азија. Да ли су тзв. индоеуропљани били некад једна маса и сл., али то није ни важно. Од оног тренутка када је група неолитских племена изабрала овај комадић свијета за свој дом, од када је успоставила своје обичаје, вјеровања, језик, културу која се преносила са кољена на кољено до наших дана, од тада до данас постоји континуитет. Једна језгра, још од Лепенског Вира и Винче је увијек од Дунава до Јадрана бивствовала, остајала и опстајала.

Ми смо изданци тог истог стабла и једино логично је да то и прихватимо. Само смо тада аутентични, само смо тада оно што јесмо, у супротном постајемо болесници пуни аутодеструктивне мржње што можемо виђети међу огорченим противницима истине о нашем поријеклу, овђе на фејсу, који је заиста виртуелна психијатрија. Такво стање ума, пуно аутошовинистичке мржње доводи до покоља и геноцида који су се не једном десили на овим просторима. У име аутохтоности и заједничког поријекла није убијен ни један човјек. У име бечко-берлинских лажи, умјетних пођела и лажних топонимски нација убијене су стотине тисућа људи.

Можда се Хрвати, Бошњаци и Срби више никад неће помирити. Можда и не требају. Али, нека истина о нашем заједничком поријеклу буде први корак ка томе да бар више никад не ратујемо, да не будемо оружије у рукама Лондона, Ватикана, Берлина, Беча и ко зна кога све не, у њиховим болесним амбицијама. Ако смо некад били браћа, ајде онда да бар живимо мирно једни поред других.

Будемо ли довољно дубоко погледали у своју подсвијест, ту ћемо наћи истину о себи. Без свјести о својој прошлости, народ је као лист са којим вјетар ради шта хоће. Што дубљи коријени, то јаче стабло. Чак и они који су од тог стабла некад отпали, не требају га рушити.

“Знам добро да сам дебло,
дебло стабла вјечности.
Знам добро да звијезде
својом крвљу храним.
И да су птице моје
све сами јасни снови…..
Знам добро, када ме једном
пресјече сјекира смрти,
унутра ће синути небо!”

Kатолички теолог и историчар Горан Шарић

Извор: Фејсбук

Поделите:

1 коментар

  1. “Али, постоји једна мањина, гласна на интернету, која покушава обезвриједити било коју информацију која мјења слику о нама као примитивцима и дођошима на туђу земљу у 7. вијеку.”
    Господин Шарић као да је под огромним утицајем војвођанских аутономаша “староседелаца”. Сви смо ми дођоши одавде или оданде, од пре или од касније. И најокорелији војвођански аутономаши имају не тако давне корене у крајевима јужно од Саве и Дунава. Милан Парошки је 1991. за Дугу изјавио да је открио своје рођаке Парошке у једном селу у Македонији, одакле су дошли у Турију, у Бачку. А 2008. сам га на скупштини Матице српске чуо како говори да се његови никад нису селили јужно од Саве и Дунава, да су одувек живели на подручју Панонске низије.
    С друге стране нема фобије нити освајачких намера Немаца према Мађарима, а бечко-берлинска историјска школа каже да су Мађари дошли на своја данашња станишта 896. године. Два и по века после Срба и Хрвата.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here